Juce...

Jucerasnje popodne sam  provela u kaficu sa raznim drugarima.... Smenjivali su se, a nas dvoje je sedelo sve vreme. Pricale su se, uglavnom, neke poslovne price, dosadne i izandjale, recesija, svetska kriza, presing, presing,presing.... Ma, mislim da ni sama vise ne verujem u to, iako moram da ubedjujem ljude tj. zaposlene da je to tako.....

Onda, ne znam ni sama kako, dodjosmo do licnih tema. Oboje nemamo jednog roditelja, majku. Inace, ne pricam o tome, samo meni bas bliski ljudi znaju. Ne znam zbog cega, pomalo me je sramota da pricam o tome, valjda zato sto se ljudima promeni izraz lica kad im kazem da  nemam mamu, ostanu bez teksta, da je neki americki film sledilo bi "I m so sorry", u Srbiji samo cute. I onda se ja nekako trudim da premostim tu stanku u razgovoru i predjem dalje. Ali juce me prica povuce nekako, ucinilo mi se da on to razume, i shvatih da razume. Znamo se dugo, nismo previse bliski, ali ni on nikad ne prica o tome, saznala sam iz nekih drugih izvora... Rakoh mu koliko mi nedostaje, a on meni da nije imao ni vremena da se zblizi s njom i da mu nedostaje, koliko puta kada nesto objasnjavam o njoj govorim kao da je jos uvek tu, on o njoj ni ne govori jer nije stigao da je upozna, i ne zna sta bi rekao..... Slozismo se da potiskujemo secanja jer, ako bi poceli da se secamo i prozivljavamo svaki dan, i onaj dan kad nedostaje, pali bismo u ponor i ne bi bilo dalje....

Do tog dana, od kad je nema, ja sam bila cvrsta stena, od tada sam jos cvrsca, ali samo spolja. U sebi se cepam svaki dan. Dugo sam izbegavala da idem kod prijatelja koji zive s roditeljima, pa kad udju u sobu, pa poljube svoj dete, a u meni nesto pukne i samo bih pobegla u WC da placem. Mrzela sam sebe i njih sam mrzela. Zasto to nama da se desi, zasto da se desi meni da ostanem tako sama ?! Do jedne tacke moj zivot je bio idealan, imala sam sve, i roditelje koji me obozavaju i ja njih, i svaku zelju svoju ispunjenu, i osecala se mocno, na krovu sveta, i skola i lepa i zgodna i sve, a onda nista. U stvari sve to, ali bez osobe koja te je u stvari napravila da budes to sto jesi. U stvari, ostala sam bez oslonca. Da, da, tu su prijatelji i ostala rodbina i tata koji je takodje divan, al je musko ne razume stosta. Nema on taj osecaj i nema strpljenja, a potrebna mu je uteha, i on je nasao oslonac u meni.

I tako... sve do juce, a proslo je vec vise od pola decenije, prvi put rekoh nekome kako sam. I prvi put me neko pitao kako se osecam, i prvi put cuo i razumeo to. I nije bilo neprijatne tisine, i razumesmo se i recima i pogledima. Bolje se osecam od juce, posle toliko vremena, nekako mislim da nisam bas toliko usamljena.

Verovatno da necemo skoro pomenuti tu temu, mozda nikad vise.