Pepelito (IV deo - svršetak)

AleXandar Lambros

Rezidencija Maksimove porodice nalazila se na jednom uzvišenju sa koga je pucao pogled na čitav grad. Raskoš i neprocenjive umetnine kojima je bila ukrašena, činili su da mnoge kraljevske rezidencije u poređenju sa njom deluju kao skromne kuće propalog plemstva. Iza širom otvorene kapije od kovanog gvožđa, put je kroz predivan i nepregledan park vodio do ulaza u velelepno zdanje. Skupi automobili su se zaustavljali na pjaceti ispred ulaza, a iz njih su izlazili ljudi u primereno skupim toaletama i blještavom nakitu. Na samom ulazu, zvanice su dočekivali Maksim i porodica, kao domaćini, dok je posluga odvozila automobile na parkiranje. Svaka udavača u zemlji i šire dala je maksimum od sebe da Maksimu zapadne za oko. Međutim, on je delovao prilično nezainteresovano; moglo se čak zapaziti da se trudio da se ne primeti koliko se dosađuje.

Zvanice su zatim ispraćane na drugu stranu palate, kroz ogroman mermerni hol, u prostrani zeleni vrt kojim je dominirao veliki bazen i iz koga je pucao pogled na svetla grada u daljini. Noć je bila topla i platneni paviljoni sa švedskim stolovima i barovima bili su postavljeni po čitavom vrtu. Poslužitelji u belim rukavicama kružili su okolo, neupadljivo noseći poslužavnike sa čašama šampanjca. U jednom paviljonu obraslom ružom nalazio se orkestar koji je svirao evergrin. Neki parovi su plesali kraj osvetljenog bazena sa čijeg se dna svetlucao mozaik koji je prikazivao Posejdona i morske nimfe.

Taman kad je Maxim počeo da se pita koliko će još morati da stoji ovako, njegovu pažnju privuče dolazak belog Rojsa. Ko bi to mogao biti, pitao se. Iz automobila je izašao Pepelito i predao ključeve dotrčalom mladiću. Naravno, mi sad znamo da je to Pepelito, ali prisutni gosti, svi odreda, mogli su se zakleti da ga nikada ranije nisu videli, iako im je odnekud delovao poznato. Toliko se bio promenio. A taj ležeran, samouveren hod i izravan, pomalo drski pogled ... to su vam bile posledice onog vilenjakovog čarobnog praha zaborava. Da se Pepelito sećao svoje prošlosti, mislite li da bi bio toliko harizmatičan?

Koliko je samo njihov susret na vratima bio drugačiji od onog prethodnog u kancelariji, kada je Maksim uručivao pozivnicu. Rukovali su se duže i čvršće nego što je to društvenom konvencijom predviđeno. Gledali su se u oči - jedan zeleni i jedan crni pogled - oba izazivačka. Prolazeći kroz mermerni hol do izlaza u vrt, Pepelito se zadovoljno nasmeši. Bio je siguran da na leđima oseća radoznali pogled zelenih očiju. Dohvatio je čašu Dom Perignon-a i krenuo ka najudaljenijem stolu da se posluži kavijarom. Želeo je da se prošeta kroz ovu živopisnu i bučnu gomilu koja se ljubopitljivo osvrtala za njim. Neke dame uzdahnuše, sevnu nekoliko ljubomornih muških pogleda. Pratio ga je šum poluglasnog rumorenja iz kog se najčešće moglo razabrati - Znaš li ko je ovo? Uživao je kao nikada pre. I to opet zahvaljujući onom čarobnom prahu - stari Pepi, ne samo da ne bi mogao da uživa u stotinama zadivljenih i ljubopitljivih pogleda, već uopšte ne bi mogao ni da ih podnese.

Kraj stola sa najprefinjenijim kulinarskim đakonijama nalete na zlo sestrinstvo. Kako su ga samo zabavljali njihovi začuđeni pogledi. Po tome kako su ga posmatrale i kako su se došaptavale bilo je jasno da pokušavaju da se prisete odakle im je to poznat. Zavodnički im se nasmeja i namignu. To ih je potpuno spetljalo. A onda se na njihovim licima odjednom pojavi još veća smetenost. Okrenuo se da vidi šta ih je to uzbunilo. Kroz gomilu pogleda i svečanih toaleta, pravo u njihovom pravcu, s dve čaše šampanjca u ruci, koračao je Maksim. Sestrinstvo je podrhtavalo od uzbuđenja. Za koju je od njih tri ona druga čaša šampanjca? Zblanuto su se zgledale kada se Maksim zaustavio na samo par koraka od njih, uopšte ih ne primećujući, pruživši čašu Pepelitu koji ju je prihvatio bez trunčice iznenađenja, kao da je taj Maksimov postupak najprirodnija moguća stvar na svetu.
- Znamo li se možda? - upita Maksim.
- Sretali smo se. Radim u kompaniji koja vodi finansije nekih od tvojih biznisa.
- Prosto nemoguće da nisam primetio tako ... hm, zanimljivo lice.
- Okolnosti su bile drugačije. Možda zbog toga - nasmeši se Pepelito.
- Voliš umetnost? Imam zanimljivu kolekciju fovista i ekspresionista. Želiš da ti pokažem? Da te provedem kroz ovaj skromni dom? - reče uz osmeh s namerno lažnom skromnošću, propraćenom širokim gestom ruke u pravcu palate.
- Naravno. Baš bih voleo.
Ispraćeni mnogim radoznalim pogledima, njih dvojica se izgubiše u unutrašnjosti rezidencije. Kako se iz nje više nisu pojavljivali, to je dalo povoda beskrajnim nagađanjima i špekulisanjima.
Šetali su dugim hodnicima razgledajući Matisa, Kirhnera, Makea, razgovarali o slikarstvu. Zajednička tema skratila je ono rastojanje i vreme potrebno za rađanje bliskosti između dve osobe. Odjednom se, s dna hodnika u zapadnom krilu, začula glasna muzika. Potpuno suprotno muzici iz vrta, bili su to pravi vreli, transični, klupski ritmovi.
- Odakle dopire ova muzika? - upita Pepelito.
- Iz jedne od soba na dnu hodnika. Pretpostavio sam da mi neće biti preterano zabavno na ovom prijemu, pa sam se obezbedio, pozvao DJ-a i par prijatelja na very private party, ako znaš na šta mislim? Želiš da odemo?

Poljubac sa aromom šampanjca se najednom spusti na njegove poluotvorene usne. Oseti jaki stisak ruku oko struka. Meki, lenji, ispitivački poljupci ubrzo prerastoše u vatrenu i žestoku borbu jezika. Ruke koje su ga stiskale oko struka raspasale su njegovu košulju i istraživale prevoje, oblik i čvrstinu mišića. Pepelito uzvrati, ali njegovo istraživanje krenu suprotnim pravcem. Klizeći niz Maksimova glatka leđa, ruke mu zaroniše u lan njegovih pantalona. Groove koji je ispunjavao prostoriju strujao je njihovim krvotokom i reflektovao se u pulsiranju njihovih priljubljenih prepona. Nije primetio da su ostali bez košulja, niti kako su neke druge dve ruke otpozadi počele da ga miluju po grudima. Zbog prenadraženosti čula nije osetio ni da mu je neko prilepio uz stražnjicu svoje očigledno uzbuđenje, grickajući mu uvo i izazivajući mu jezu toplim i isprekidanim dahom po vratu. Vrtelo mu se u glavi i imao je utisak da lebdi u prostoru bez gravitacije. Kada je sledeći put otvorio oči. ugleda nepodnošljiv prizor. Ne zbog toga što je bio ružan, već zbog toga što je sva čula napadao do granice bola. Činilo se da su se sva prisutna tela stopila u jedan čudovišni, ogromni, drhtavi i topli organizam.

Maksim ga je posmatrao s neskrivenom željom, kao da je bio nesvestan prisustva bilo kog drugog osim njih dvojice. Ponovo se spojiše poljupcem. I ponovo oseti ruke neznanaca po svim predelima tela. Užitak je rastao do nepodnošljivosti. Oseti kako mu čitavo telo, taj nerazmrsivi splet mesa, krvi i nerava, stremi ka olakšanju, ka onom slatkom rasterećenju i pražnjenju nalik kakvoj efemernoj nirvani. Kako sad da stane? Kako da se zaustavi u ovom najsladostrasnijem trenutku života? U trenutku kada je čitavo njegovo biće vapilo za eksplozijom kosmičkih razmera! Poslednjim nepomućenim delićem razuma setio se vilenjakovog upozorenja i, želeći da sačuva magiju ma i po cenu patnje, ipak uspe da se otrgne ovom sladostrasnom bezumlju i naže se u bekstvo. Nekako zakopča pantalone i potrča ka vratima. U polumraku je bilo nemoguće pronaći ostatak garderobe na onoj gomili razbacanih stvari. Na putu ka vratima ga je dograbilo nekoliko ruku, sapleo se o nekoliko isprepletenih udova. Čuo je Maksima kako ga doziva - Hej, stani! Kuda ćeš?

Znao je da mora da beži. Znao je da ne sme da se osvrne. Istrča u hodnik i potrča u pravcu velikog stepeništa. Maksim pokuša da ga sustigne. Jureći niz stepenice, Pepelitu se izu jedna cipela. Nije više bilo vremena da se vrati. Izlete kroz ulazna vrata i zatraži da mu smesta dovezu Rojsa. Zaprepašćena posluga učini kako joj je rečeno. I pre nego što je bilo ko mogao da se osvesti, Pepi je u punoj brzini jurio ka širom otvorenim kapijama od kovanog gvožđa.

Nepodnošljivo uzbuđenje ga nije napustilo ni za vreme ovog bizarnog bekstva; nagli priliv adrenalina samo ga je pojačao. Jureći drumom u pravcu uspavanog grada, oseti kako više ne može da izdrži: uzbuđenje mu se koncentrisalo u udu, od priliva krvi već pomodrelom, i tu se spremilo za erupciju. Vulkan pokulja. Neverovatna transformacija je propratila tih nekoliko sekundi neopisivog zadovoljstva i olakšanja. Magija se izlivala istovremeno sa njegovim sokovima. Uzdrman do srži, borio se da ne sleti sa puta u starim i izanđalim kolima koja su se gotovo raspala pri onolikoj brzini.

*          *         *         *         *         *

Kako je prethodne noći, iscrpljen tolikim uzbuđenjima, zaspao blaženim snom, nije imao vremena da razmišlja. Ujutru je ustao kao i obično i otišao na posao. Šta li će se desiti? Mogao je da zamisli sve osim da se stvari i njegov život vrate na pređašnje stanje. Želeo je da se vilenjak što pre pojavi. Samo bi on mogao da mu pruži odgovore.

U kancelariji nikome nije bilo do posla. Svi su bili zauzeti prepričavanjem događaja sa sinoćnjeg bala. Središnje pitanje, naravno, bilo je ko je bio onaj tajanstveni lepotan koji je zaokupio svu Maksimovu pažnju, na ogromno razočarenje svih prisutnih udavača. I, šta je to dovelo do njegovog onako čudnovatog i naglog napuštanja rezidencije. Kakve su se sve fantastične pretpostavke mogle čuti! Ljudskoj mašti, kao i gluposti, stvarno nema kraja. Šteta što ih ljudi tako uvrnuto troše - maštu na trivijalnu oblast tračarenja, a glupost na sve ostale segmente života.
Duhovi se dodatno uzburkaše kada se pročulo da Maksimovi ljudi obilaze sve njegove kompanije sa Gucci-jevom cipelom od krokodilske kože. U toku je bila velika potraga za njenim zagonetnim vlasnikom. Ova se vest svima učini krajnje bizarnom i ekscentričnom i možda bi se, makar ovaj put, moralo priznati da je prevazišla i najmaštovitije pretpostavke.
Saznavši šta se dešava, Pepelitova jedina misao je bila kako da stupi u kontakt sa vilenjakom. Evo, dozivam ga svom snagom a od njega ni traga ni glasa - mislio je ljutito. Šta sad da radim?
Na njegovo olakšanje, na mobilnom se pojavi sms sledeće sadržine: Budi u toaletu za pet minuta.
- Reci mi šta da radim? Maksimovi ljudi će se uskoro pojaviti sa cipelom koju sam izgubio.
- Kako šta da radiš? Pa, to je sjajno! On te traži. Uspeli smo, zaljubio se!
- Da, ali čovek u koga se on zaljubio, jedva da ima neke veze sa mnom, bez one tvoje magije.
- Tu si u pravu. Pa, mogu da ponovim onu čaroliju i učinim je trajnom, Pepelito. Želiš li to?
- Da li želim? Kakvo je to pitanje? Pa naravno da želim!
- U redu. Ali, moraš da znaš da, ako ti to ispunim, to će mene vratiti nazad u zatočeništvo cyber space-a.
- Kako to misliš? Zauvek?
- Ne baš zauvek. Ali ko zna kada će me ponovo neko prizvati u svoj život. Sve je manje onih koji veruju u vilenjake!
- O, ne! Zar baš mora tako da bude?
- Da, nažalost. Takva su pravila igre. No, nemoj da oklevaš i nemoj da ti bude žao ako je to ono što zaista želiš. Naša je dužnost i sudbina da usrećujemo druge.
- Ali, kako bih mogao to da uradim? Darovao si mi najlepši dan života. Kako da budem nezahvalan i sebičan pa da te uprkos tome pošaljem nazad u zatočeništvo?
- Izbor je samo na tebi.
- Siguran si da je to jedini način?
- Da.
- A ti ne želiš da se vratiš tamo ?
- Ne. Ma koliko da je zanimljivije nego što je bilo u starim lampama, virtuelni život ipak ne može ni da se uporedi sa uzbuđenjima stvarnog života.
- Ne, ne mogu to da uradim.
- Siguran si? To ti je prilika života koja se neće ponoviti.
- Da, siguran sam.
Vilenjak se nasmeja. I čim je izgovorio ove reči, sinoćnja magija se u svemu ponovi. Pepelito se ponovo pretvori u onog neodoljivog zavodnika.
- Ali, kako? Kako se ovo dogodilo? Pa rekao sam da ne želim da te žrtvujem!
- Rekao si pravu stvar Pepelito! Ovo je bio poslednji vilenjački test. Želeo si da učiniš nešto za mene i time si otvorio put za magiju i čuda u svom životu. Ne brini, ne vraćam se u zatočeništvo. Oslobodio si me zauvek. Vidiš, na neki čudan način si na kraju TI postao moj vilenjak. Sad mogu da ti kažem: da si se odlučio za suprotno, ništa se ne bi dogodilo. Ostao bi stari Pepelito do kraja života. Da si poslušao svoj ego uništio bi priliku da preobraziš sebe i svoj život. Ali dosta priče! Maksimovi ljudi samo što nisu stigli. Evo, doneo sam ti drugu cipelu, pokaži im je kad dođu. Ostalo nam je još samo da se pozdravimo.
Vilenjak i Pepelito se zagrliše sa suzama u očima. Hvala ti, hvala ti za sve što si učinio za mene, moj dobri vilenjaku!
Niz vilenjakovo lice skliznu jedna suza. Neprimetno zavuče ruku u vrećicu sa čarobnim prahom zaborava i posu ga po Pepelitovoj glavi pre nego što nestade u vazduhu poput mehura od sapunice.

*                *               *               *               *               *

E, sad još hoćete da vam ispričam šta je posle bilo? U redu, mada ne bi trebalo jer me sve vreme gnjavite sumnjičenjima.

Maksim i Pepelito su živeli srećno i u najvećoj ljubavi. Naravno, Pepelito je prethodno morao da se razvede od žene koja se kasnije preudala za Srećka (sećate se, onaj s Lambordžinijem?). Međutim, ni to je nije usrećilo, a to je zbog toga što je bila sebična, proračunata kučka. Zbog prevara kojima se bavio, Srećko, koji se u međuvremenu pretvorio u Nesrećka, za malo je izbegao zatvor, ali je bio dovoljno kažnjen doživotnim zvocanjem i čantranjem svoje žene (bivše Pepelitove). Kamena i Studena su neko vreme provele u ćorci. Vilenjak je uredno ostavio svu dokumentaciju i dokaze o njihovim malverzacijama u Pepelitovom kompjuteru. Stamena se izvukla samo sa otkazom i kasnije se zaposlila u nekom smrdljivom bircu u kome je pekla roštilj.

Nije trebalo da vam dozvolim da me nagovorite da vam ovo ispričam. Zašto? Kako zašto? Zato što toliko uživate da slušate nesrećne i loše stvari. Eto zašto! Vama je sada zanimljivije ovo nego bajna Maksimova i Pepelitova priča. Jesam li u pravu? E, pa zato vam se slabo šta lepo i dešava.

I znate šta još? Dosadni ste bre više sa tim - negde smo već čuli neku sličnu priču, nešto nam je poznata. Pa šta onda? Tada ste verovali a sada ne? Rečeno vam je da odrasli i ozbiljni ljudi ne treba da veruju u ovakve priče? Kakva glupost! Postali ste smrtno dosadni. Tako vam i treba kad ni u šta ne verujete!

K       R       A       J