Tebi

Dragi moj citaoce…ti sad ocekujes od mene neku lepu pricu, znam. Ali nje nema. Prosto, mogao sam sad da pisem o cemu sam hteo, inspiracije mi nikada ne fali…ali resih da se obratim tebi. Tebi zbog kog svaka moja rec i postoji. Kome bih ja pisao da tebe nema? Sebi? Lazno skromni ljudi pricaju te price…svako zeli publiku, svako zeli pohvalu, svako zeli aplauz. I kritiku, zasto da ne. A svega toga ne bi bilo bez tebe…


Da postavimo stvari ovako: Koliko je miliona godina moralo da protekne, koliko neverovatnih stvari da se dogodi, koliko “slucajnosti”…da bi dosli do ovog trenutka…ja sa jedne strane pisem, ti sa druge strane to citas…to je za mene fascinantno. Pa makar na ovih par minuta, ti i ja, dragi moj citaoce, povezani smo ovim mojim recima…ja te mozda i ne poznajem, ni ti mene…a opet…ma razumes ti vec.


Sta bih ja bez tebe bio? Ludak koji sam sebi zapisuje neke misli. Pa za to sluzi dnevnik. A u dnevnik se neke stvari ne pisu…dnevnik nema ko da cita…sem mene samoga.


Ne zelim da pisem dnevnik. Zelim da pisem tekstove koje ces ti citati, komentarisati, kritikovati…mozda nesto iz njih i nauciti. Bio bih srecan da je tako. A ti, verni moj, ti ces citati i one moje silne gluposti koje napisem, sa podjednakim zarom sa kojim citas i one ozbiljne stvari. I ja sam sretan zbog toga.


Sta jos da ti kazem. Nemam puno sta. Hvala ti sto postojis, sto svoje vreme posvecujes meni. Hvala sto me razumes. Hvala sto si tu…u ovom trenutku, koji eto zajednicki delimo.



Hvala beskraju sto nas je spojio, beskrajno mu hvala…