Peti parkić

Možda će neko čitanjem ovog naslova pomisliti kako "kasnije palim" i kako je priča o Petom parkiću već odavno završena... Upravo u tome i leži povod ovog teksta... na žalost.

Kako mi je Bog dao sreću da živim nedaleko od Petog parkića, cela priča o građanskom otporu, iako je prošla bez mog direktnog učešća, činila me je cele prošle godine prilično ponosnom na moj kraj, dalje i na grad i sugrađane. Bilo mi je super što se ne bakćemo onim temama i Onim i ONIM temama, nego, nečim što me je podsećalo na normalan život.

Zalud, još tada, behu komentari moje (stare) majke, da je borba za Peti parkić inicirana od strane ljudi koji nemaju veze sa igranjem, decom, sportom, nego samo zbog želje da im planirani tržni centar ne zakloni vidik sa prozora. Da imam bolje sećanje, verovatno bi mi pošlo za rukom da među borcima za PP prepoznam i neke koji su nas iz tog istog parka terali kad smo se kao klinci tu okupljali.... ali ga nemam.

Ovog vikenda, nabavka osnovnih životnih sredstava (hleba i mleka) me je navela da prođem baš kroz PP. Lepo subotnje prepodne, u drugim parkićima oko "Jelene" (OŠ nedaleko od PP) ima ljudi (mlađih, starijih, nebitno), a u Petom parkiću - blato, izrovarena zemlja i razvaljena klupa i koš. I to je sve.

Stvarno mi nije bitno zašto su se sugrađani borili kada su se borili za Peti parkić. Da li zbog viših ciljeva ili običnog pogleda sa prozora. I nije mi žao što sam se makar prošlog leta osećala normalno zbog građanskog otpora.. ali možda zato i više boli kada vidim parkić tako uništen. Da nekome zaista znači, zar se ne bi dosetio da ga malo uredi, održava, vrati barem na staro stanje? Da se neko zaista borio za taj parkić, a ne za sebe? Mada bih i dalje volela da grešim, teško mi je da poverujem u to :-(