Drago mi je, ja sam Marijana J.i sinoć sam ubila svoju babu

Indijanci bi  rekli OKEH ( o poreklu reči ok, drugi put )

 Budite mirni i bez brige. Ja jesam Marijana Janković i naravno da sinoć nisam ubila svoju babu. Ovaj naslov je samo reminiscencija na anegdotu vezanu za američkog predsednika Teodora Ruzvelta koji je hteo da dokaže da ljudi uopšte ne slušaju jedni druge, tačnije ne slušaju imena ljudi prilikom upoznavanja, i onda je Tedi Ruzvelt odlučio da umesto svog imena kaže da je ubio svoju babu-e, to su već bolje čuli i to svi oni njegovi savremenici koje je susretao na prijemima. Dokazao je da ljudi ne slušaju imena drugih ljudi, kao da ih ne zanima, kao da nisu u stanju da uhvate zvuk.

Sada je već jasnije da naslov mog teksta ukazuje da takva pojava i dalje egzistira i to možda više nego ikada. Ovo je vreme brzine, ubrzanosti, tajfunske vratolomnosti. Čini mi se da smo svi nekako krilonogi, hitronogi, čak i vratolomni. Ne slušamo kako se ko zove, kako se ko preziva, ne pamtimo imena, neki od nas i namerno greše u pisanju i izgovaranju nečijeg imena ili prezimena ne bi li ga povredili.

Sve ovo mi stvara veliku zebnju, bojazan da ne idemo u dobrom smeru. I ja grešim ali trudim se koliko mogu uvek da se ispravim; ima ih koji se ne trude, zainteresovani su za nešto drugo, važnije. Pitam se šta može biti važnije od težnje za slušanjem i razumevanjem drugih ljudi. To se sigurno ne može postići na brzinu. To ide sporo, a izgleda da se 21.om veku ne sviđa reč s p o r o.

Sporo, polagano, ne žureći, korak po korak, bez preskakanja stepenica, postepeno, jedno za drugim; dakako, to više nije u trendu!

Kako ćemo doći do sloge ako ne slušamo ni imena tokom upoznavanja novih osoba? Kako do jedinstvenosti, kako do usaglašenosti, kako do podudaranja?

Vreme nam promiče, beži, brzo proleće a to i jeste i odlika vremena - da prolazi. I koliko god žurili nećemo stići, nećemo ga zaustaviti. Treba malo da stanemo, da se rasanimo, koncentrišemo da ne bismo povređivali druge ljude. Nemamo vremena za druge ljude, da ih čujemo i oslušnemo njihovo biće a za šta onda imamo vremena? Koliko puta sam prisustvovala sceni da određena osoba neće da se javi na telefon kad vidi koji je broj, a do juče se na taj broj javljao. Zašto? Pa, eto, sad mu ta druga osoba više ne treba, sad ga ' smara ' i teško mu je da se javi. Ovo je samo mali primer koliko povređujemo ljude, nesvesno!

Izbegavamo one koji nam nisu potrebni, jurimo za onima kojima mi nismo potrebni, i u svemu tome crpimo dragocenu životnu energiju datu nam na korist a koristimo je na štetu. Ovaj primer neslušanja imena i prezimena je početak i praizvor naših nevolja; za njom dolaze i sve ostale. Nismo stali, nismo se zapitali šta to nije u redu sa nama, zašto gubimo deo po deo svoje zemlje...Praelement naše nevolje sam odredila i to je neslušanje i nemanje vremena. Duško Radović je napisao '' Dobri ljudi uvek imaju vremena ' Ah, sad sam se setila, nije moderno ni biti dobar, neporočan, nepodmitljiv, istinoljubiv. Ni to nije u skladu sa vremenom, sa ovim novonastalim razdobljem furija i trkača.

Sezona slušanja i postepenosti je završena, dobro nam došla era neslušanja i izdvojenosti, tačnije dobro nam ne došla.

 Preobrazili smo se i nagrdili time, i svaki usporeni korak i tren u kojem ćemo čuti zapamtiti kako se neko zove i preziva je korak u pravcu spasa za nas i našu zemlju.

m.j.

Potpisala sam se kao m.j. jer su to inicijali Spajdermenove devojke kojoj on ne može nikad da posveti dovoljno vremena jer mora da spasava svet od zlih antiheroja. Njeni inicijali su slučajno isti kao i moji - Mary Jane m.j. emdžej. ma, svejedno, nije poenta u tome.