Profesionalna dezorjentacija

Gledajući i slušajaući naše današnje političare, već dugo se pitam zašto su postali to što jesu?

To pitanje me naročito intezivno muči u predizbornim kampanjama.

Intenzitet moje muke srazmerno je proporcionalan broju bilborda, plaćenih termina na TV-u, predizbornih mitinga i konvencija, fotogtafija i izveštaja u štampi, različitih sučeljavanja i duela na svim televizijskim kanalima, a o dnevnicima, događajima dana, kažiprstima i vestima da i ne govorim.

Kad izbori prođu moje teško pitanje poprimi latentni oblik, učauri se negde u podsvesti, ćuti i vreba. A onda, kada se najmanje nadam, iskoči iz zasede i ponovo počne da me muči sve dok ne pozelenim.

Nekada, slična pitanja nije niko ni postavljao - tačno se znalo ko može biti, i kako se može postati,  političar.

Političari prve generacije koju pamtim, pre nego su postali političari bili su španski borci, narodni heroji, nosioci spomenice 1941, politički komesari, ratni komandanti ili bar učesnici NOR-a. Ratovali su, pobedili su, i što je najvažnije preživeli su.  Oni su se i borili zato da se ne vrate u svoja sela, na svoje planine, gradilišta, fabrike, a oni ređi, u školske  klupe i amfiteatre. Borili su se za bolju budućnost, kako opštu, tako i svoju ličnu.

Mogli su da biraju: ko je hteo bio je general, kome je bila volja otišao je u direktore, školovaniji  u profesore, pisce i umetnike, a najveći broj pobednika otišao je u političare.

Ne kažem da je to savršen kriterijum, ali jeste kriterijum. Jasan i transparentan.

Druga, posleratna generacija političara je pažljivo, osmišljeno i sistemski odabirana.

Već u pionirskoj i omladinskoj organizaciji uočavani su moralno-politički podobni pojedinci, zatim su svečano primani u organizacije SK, gde su još pažljivije praćeni i razvijani. Najodaniji su upućivani na kurseve i u političke škole, kao što je, primera radi, bila ona u Kumrovcu.

Kad prođu sve te scile i harbide odabrani su postajali politički kadrovi i vrata komiteta, republičkih i saveznih organa bila su im šrom otvorena.

Dakle, kriterijum je bio moralno-politička podobnost, a ona je podrazumevala poreklo, (deca onih istih španskih boraca, narodnih heroja, nosilaca spomenice, političkih komesara, ratnih komandanata ili bar učesnika NOR-a), i, što je još važnije, poslušnust , jer deca, ko deca, nisu baš sva bila poslušna.

Daleko od toga da mislim da su nepotizam i poslušnost bili najbolji kriterijumi za izbor druge generacije naših političara, ali jesu bili kriterijumi i to jasani, mada ne i dovoljno transparentni.

Onda je u Srbiju došla demokratija.

Tu počinju moja pitanja i moje muke, slične Tantalovim.

Pitam se, zašto profesori unuverziteta, naučnici, lekari, inženjeri, advokati, glumci, pisci, pa čak i bogati biznismeni, napuštaju svoje pozicije na lestvici uglednih i, mahom, dobro plaćenih profesija i hrle u politiku da bi postali političari?

Da li su pogrešili u izboru svog životnog poziva, pa su bili neuspešni. Studenti ih nisu slušali, pacijenti im umirali, klijenti zaglavili doživotne, nisu imali publiku ili čitaoce, firme im otišle pod stečaj?

Ako je odgovor potvrdan, onda se pitam, kako li će neuspešni profesori, lekari i biznismeni uspešno voditi Srbiju?

Neće li i Srbija pasti na ispitu, umreti tokom operacije ili otići pod stečaj?

Ako je odgovor negativan i svi navedeni jesu bili uspešni u svojim profesijama, onda se pitam: Šta li je to tako lepo i slatko u  politici i koja je to magična sila koja ih privlači?

Ubijte me, spalite me na lomači, ali ja odgovor ne znam.