Vreme ili nevreme

Kada me je nekada davno maj pokojni deda, koji je 1941. bio golobradi 17-godišnjak, pitao da li sam ikada razmišljala o tome koliko je bilo pametno da 1941. dižu ustanke šačice nenaoružanih, bosonogih studenata kojekude po Kraljevini, a ni svetskim silama kao što su bile u to vreme Rusija, Francuska i Engleska to još nije padalo na pamet, tj. nije bilo ni pomena o nekom organizovanom pružanju otpora Hitleru, ja sam mislila da je moj deda izdajnik - tako su me u školi učili.
Pa me onda još pitao da li sam razmišljala zašto je taj jedan ubijen baš u Kragujevcu, kad su Nemci lepo rekli da će streljati sto za jednog! Zašto nije taj jedan ubijen u Mariboru, ili u Zadru, ili... E, i tada sam mislila da je moj deda izdajnik.
Pa me još pitao da li sam ikada razmišljala koliko je bilo pametno da se mobilišu nejaki, izgladneli, bosonogi, golobradi dečaci koji će da jure neprijatelja kad se on već povlači, kapitulirao je, pobogu, i povlači vojsku sa svih frontova, a naša srpska deca ga jure do Srema!!! Kaže -čitava Evropa i svet su se čudili takvom potezu! I šta??? Kad su došli u ravnicu, kakvu nikada nisu ni videli, Nemci se okrenu i pokose ih! Jel to ona proljetnja žetva rana iz pesama narodnooslobodilačkih???
I pitao me šta mislim - ko je to naredio, i kome je to odgovaralo na duže staze, ko je ubio Lolu Ribara i još neke, i tako još koješta, ali kasnije, kada već nisam mislila da je bio izdajnik, kada sam mu već verovala da udžbenike iz istorije pišu oni koji prežive, kada me je bilo sramota što sam kao dete izlazila iz sobe da ne bih morala da se krstim u vreme Božića, Uskrsa i sv. Djordja, onog zimskog, a on nije pitao zašto i po njegovom naredjenju niko živi nije smeo to da me pita niti da me tera, čak ni otac!Ej, Titova pionirka sam ja bila!!!
Inače potekao je iz porodice simpatizera četničkog pokreta. Kako simpatizera - dvojica braće njegove majke su bili u četnicima (milom ili silom-ja to ne znam), i porodica je njih prihvatala i pomagala kad god je trebalo(milom ili silom-takodje ne znam). Deda je preživeo Sremski front. Dedu su posleratne vlasti zaposlile kao činovnika u Udbi, radio je na izdavanju ličnih dokumenata, i to "iz inata" njegovom ocu koji je bio predratni predsednik sela, i dobar domaćin sa oko 15-tak HA zemlje, šume i vinograda. Dedi su spremali lepu budućnost- školovanje i službu negde u gradu - da doakaju njegovom ocu tako što će mu domaćinstvo ostati bez naslednika, tj. bez domaćina koji će da ga preuzme kad stari Radijica zanemoća sasvim. Ali, stari se nije dao tako lako i izvukao je jedinca iz Udbe, Ozne, a možda ga je spasao i Golog Otoka, ko zna čime bi sve počastili jedinca nekadašnjeg seoskog kmeta.
E, bio je jako pametan čovek taj moj deda, nikada ništa silom nije hteo, i znao je kada treba i kada ne treba da pita.
Umro je od tuge za svojim sinom, za tačno 105 dana. Po nekad smo mu videli crvene, suzne oči. A kažu meštani da je bašta i garaža za poljoprivredne mašine odjekivala od njegovog plača, po nekad u suton, a po nekad u zoru.

Umro je na vreme, da ne ne gleda kako mu unuci i praunuci strepe od gelera, i voze se skelom preko Morave, ali ne radi uživanja, nego zato što mosta više nema.

Svakog 31. decembra ja odem na njegov i očev grob.

Na doček Nove godine, u kafanu - i onako ne bih.