Seksualne perverzije, čemu?

        Čednost je najneprirodnija od svih seksualnih perverzija (Aldous Huxley)

                                               Apstinencija je - perverzija (Bill Maher)

                                               We are all sick in our own way (Felix Quinn)

            Samo pre nekoliko dana, u subotnjem Književnom dodatku Njujork Tajmsa (The New York Times Book Review) pojavila se kritika knjige "Druga strana želje" od Danijela Bergnera (THE OTHER SIDE OF DESIRE, Four Journeys Into the Far Realms of Lust and Longing, by Daniel Bergner). Kritika, koju je napisala Lori Gotlib, pod nazivom "Manje uobičajen ljubavni život", počinje ovako:

            "Jednom sam se zabavljala sa čovekom koji mi delovao potpuno normalno sve do trenutka kada je zatražio da se obučem - za seks.  Pod ovim "da se obučem" on nije mislio na donji veš. Zatražio je da se obučem kao - policajka. Bila sam zbunjena. Pitala sam ga: "Pa da li imaš policijsku uniformu?" "Ne", odgovorio je, da bi ispod zaglavlja kreveta izvadio par svetlucavih policijskih lisica. "Samo ovo", rekao je. Okrenula sam se i izašla trkom iz stana, da bih što pre nazvala prijateljice i saopštila im u kakvog čudaka se pretvorio čovek koga smo svi smatrali normalnim. Sada se pitam da li je bio čudak? Pošto sam pročitala Bergnerovu uznemiravujući ali ukazujuću knjigu "Druga strana želje", više nisam sigurna gde normalno prestaje a nenormalno počinje. Pogledajte ličnosti o kojima Bergner u knjizi govori:  jedan privržen muž koji stopala smatra svojim fetišom, jedan modni dizajner koji je sadista, jedan čovek koga seksualno privlači mlada pastorka (u stilu Vudi Alena) i jedan šef oglašavajuće kompanije koji se pali na osobe sa amputiranim delovima tela.  Da li su svi oni devijantni? Ne, nijedan od njih to nije. Ili je devijacija nešto što zavisi od vremena i prostora na način kako su, pre jednog veka, ‘fellatio' i ‘cunnilingus' smatrani za perverziju u nekim psihoanalitičkim krugovima...".

            Pročitavši ove redove pitao sam se: Kako da se čovek ne zainteresuje za seksualne perverzije posle saznanja ‘da više nismo sigurni gde normalno prestaje - a nenormalno počinje'? Kada ćemo biti sigurni? Da li to dolazi sa godinama?

            Da se odmah razumemo: ako je ugledni Njujork Tajms mogao da piše o ovoj temi, nadam se da me čedni blogeri i ini posetioci bloga B92 neće optužiti za nepristojnost zbog toga što se uopšte usudjujem da govorim o nekakvim seksualnim nakaradnostima, kako se obično u narodu perverzije nazivaju.

            Kažu da termin ‘perverzija' potiče od latinskog ‘pervertere' (izokrenuti). Upotreljbava se u psihijatriji kada se žele označiti one vrste čovekovog ponašanja koje se smatraju kao nenormalne. Naročito se koristi u seksologiji, kada se (bilo vrednosno, bilo pežorativno) žele označiti  seksualna iskustva koja se smatraju devijacijama u odnosu na društveno-seksualnu „normalnost". Drugim rečima, seksualne perverzije su stanja u kojima se seksualni užitak (iliti orgazam) povezuje sa aktima (ili maštanjima) koji se u odredjenom društvu i u odredjenom vremenu smatraju u najmanju ruku - neuobičajenim.

            U poslednje vreme se, kao sinonim za seksualne perverzije, koristi termin parafilije. Da podsetim da se kao najrasprostranjenije parafilije smatraju:

• 1. egzibicionizam (izlaganje genitalija pred nepoznatima)
• 2. fetišizam (obožavanje nekih intimnih predmeta ili delova tela)
• 3. froterizam (dodirivanje/trljanje o drugu osobu, koja se s tim ne slaže)
• 4. pedofilija (fokusiranje na decu pre početka puberteta)
• 5. seksualni mazohizam (uživanje u patnji ili ponižavanju)
• 6. seksualni sadizam (uživanje u nanošenju patnje ili ponižavanja drugome)
• 7. transvestija (oblačenje u odeću osoba suprotnog pola)
• 8. voajerizam (posmatranje drugih dok se svlače ili vode ljubav, bez njihovog znanja).

            Naravno, postoje još mnoge druge vrste ili podvrste seksualnih perverzija (kao što su incest, zoofilija, narcizam, autoerotizam, nekrofilija, seksualne mutilacije itd.), kao i neke potpuno uvrnute i čudne (kinky perversions), koje jednostavni i čisti umovi, sa slabom moći fantaziranja, ne mogu nikako ni zamisliti.

            Da li znate nekoga, ili ste bar čuli za nekoga u vašem bližem ili daljem okruženju,  ko bi mogao eventualno biti svrstan u jednu od ovih grupa? Ako niste - ništa. Ne ljutite se što sam pitao.

            Naravno, kada se pomenu seksualne perverzije, mi uvek možemo reći: "Mene to ne privlači i ne bi mi pričinjavalo zadovoljstvo". Medjutim, pritom se mora imati na umu da ljudi nisu svi isti (hvala Bogu!), te da se ne sme nešto proglašavati nakaradnim samo zato što mi lično ne uživamo u tome.

            Ima onih koji veruju da i gledanje pornića predstavlja svojevrsnu seksualnu perverziju, a teško je poverovati da medju nama ima nekoga ko bar jednom nije pogledao neki pornić, koji svakako sadrži neke perverzne trenutke. Samo od sebe se postavlja pitanje zašto bismo gledali nešto što nas ne privlači, ukoliko to smatramo - nakaradnim? Neće biti baš da to činimo samo iz radoznalosti. Nemoj' da se foliramo.

            Takodje, ima onih koji smatraju da je perverzno, recimo, ako sebe snimamo kamerom (ili to učini neko drugo, koji naginje egzibicionizmu) dok masturbiramo, ili se ljubimo sa partnerkom ili vodimo ljubav. Da li je?

            Pada mi na pamet stari, dobri Zigmund Frojd (Sigmund Freud), koji je rekao: "Makoliko da su seksualne perverzije izvikane, makoliko ih mi oštro stavljali nasuprot normalnoj seksualnoj aktivnosti, ipak poslednja posmatranja pokazuju da seksualnom životu normalnih ljudi retko nedostaje jedna ili druga perverzna crta".

            S tim u vezi, Isidora Sekulić je zapisala: "Kad poznati psihoanalitičar Z. Frojd izvodi svoju tezu da perverzni ljudi nisu izuzeci nego legion, i da je baš perverznost neka vrsta normalnog stanja, dok tzv. normalnost (u polu i ljubavi) zavisi od neverovatno teškog i retko sasvim uspelog ‘integriranja čitavog reda seksualnih tendencija' - onda je ta koncepcija, bar za sada, koliko naučna toliko i literarna".

            Ako nećete izvlačiti druge zaključke, morate se bar složiti sa bitnim iz navedenih citata - da seksulane perverzije nisu neka retkost, he, he, he...   

            Moja namera nije da ovog puta elaboriram o seksualnim perverzijama, već da vidim, makoliko ukratko, kako se one obradjuju u umetnosti, naročito u literaturi (De Sad), filmu (Pazolini) i slikarsvu (Dali). I, moram priznati da do sada nisam baš mnogo saznao, tako da mi eventualna ‘dalja istraživanja' tek predstoje, u nekom kasnijem periodu. Da smo živi i zdravi.

            Kada je u pitanju književnost, svakako ću pomenuti, naravno, Markiza de Sada (Marquis de Sade, 1740-1814), francuskog aristokratu i pisca knjiga koje se smatraju pornografskim, ali i filozofskim. Njegovo delo je postalo poznato zbog mnogih šokantnih priča o okrutnostima i ekstremnim seksualnim zadovoljstvima (iz njegovog imena je kasnije izveden pojam 'sadizam', premda se za njega samog kaže da je on po prirodi manje bio sadista a više pasivni sodomit, koji je uživao da bude - bičevan). Smatra se neprevazidjenim u opisima teških poročnosti i nasilja u seksu (navodno mu nijedna seksualna varijanta nije bila strana). Zbog seksualne razuzdanosti, skandaloznosti i opscenosti svojih knjiga bivao je stalno hapšen, tako da je skoro polovinu svog dugog života proveo u - zatvorima. A zna se već kako zatvori utiču na čoveka (u to vreme nije važila ona komunistička floskula da su zatvori - univerziteti). 

            Knjige De Sada postale su poznate i proučavane s odredjenim poštovanjem tek stotinu godina posle njegove smrti.

            Najčuvenija De Sadova knjiga jeste: "120 dana Sodome" (pisana 1789. godine a prvi put objavljena 1904. godine). Moglo bi se reći da je moto knjige "Zločin je začin naslade, a i sam po sebi može da bude naslada", ma šta to moglo da znači.  Mnogim čitaocima će, s pravom, knjiga delovati odvratno i zastrašujuće. Priča je prilično pojednostavljeno postavljena: četiri francuska ‘slobodnjaka' iz XVIII veka provode celu zimu u izolovanom zamku, odsečeni od ostalog sveta; pričaju i slušaju fantastične priče o seksualnom nasilju i perverzijama, da bi potom sprovodili u delo te njihove fantazije nad bespomoćnom grupom "seksualnih robinja/robova". Medju tom četvoricom su i predstavnici crkve i države, tako da ta četiri čoveka simbolizuju temelje društva. Namera De Sada je bila, pored ostalog, i da ukaže da se čovek ne može osećati sigurnim, jer oni koji bi trebalo da ga štite - "rade užasne stvari".

            Još su poznate njegove knjige  "Justina ili nevolje sa vrlinom" i  "Filozofija u budoaru".

            Na odredjeni način De Sad je uticao na neke francuske pisce, od Bodlera (Baudelaire) i Apolinera (Appolinaire) do Flobera (Flaubert), a u novije vreme na Lakana (Jacques Lacan), Simonu de Bovuar (Simone de Beauvoir), Fukoa (Michel Foucault), Bartesa (Roland Barthes), Blanšoa (Maurice Blanchot), Bataja (George Bataille), Klosovskog (Pierre Klossowski) i druge.

            Pomenuću značajan esej Simone de Bovuar "Treba li spaliti De Sada?" (Faut-il bruler Sade?), u kome ona nadahnuto piše o tom kontraverznom čoveku, s pravom smatrajući da "njegova seksualnost nije biološko već društveno pitanje"Ona smatra da je De Sad bio filozof, ukoliko "lična sloboda čoveka treba da se stvarno uvažava". Naziva ga pretečom Frojda, "jer on ne samo da anticipira ono što će Frojd nazvati ‘panseksualnošću', već čini da eroticizam bude glavna odrednica ljudskog ponašanja".

                Za najkontraverzniji, pa i najskaradniji film druge polovine XX veka smatra se "Salo, ili 120 dana Sodome" od režisera Pjer Paola Pazoliniji (Pier Paol Pasolini: Salò o le 120 giornate di Sodoma, 1976).

            Radi se o četvorici starijih ljudi, visoko rangiranih fašista (Sudija, Predsednik, Biskup i Vojvoda), koje stupaju u srodstvo ženeći medjusobno jedni drugima svoje cerke. Naredjuju vojnicima da zarobe i otmu što veći broj mladića i devojaka. I onda počinje selekcija... Gledajući da mladici i devojke budu zdravi i pogotovo lepi i zgodni, izabrali su 9 mladića i 9 devojaka, i odvode ih u dvorac. U dvorcu im objašnjavaju pravila koja su jednostavna: od trenutka kada su stupili na područje dvorca isključivo će služiti za njihova zadovoljstva, i živeti po njihovim pravilima. A svako pravilo koje bude prekršeno biće najstrože kažnjeno. Onda počinju perverzne maštarije četiri glavna lika (silovanja, homoseksualni odnosi, sadizam, mazohizam). Stalna tema u filmu je degradacija ljudskog tela, koje je reducirano na nešto što je niže od ličnosti, tako da se skoro sve seksualne radnje dogadjaju javno, vrlo retko u zatvorenom prostoru. Sve te inspracije, koje su i više nego zastrašujuće, dolaze iz priča četiri srednjovečne prostitutke, koje u neku ruku pričaju svoje doživljaje...

            Pazolini, koji važi za "enfant terrible" posleratne italijanske kulture, crpeo je inspiraciju iz isto tako morbidnog dela Markiza De Sada (120 Dana Sodome), ali ima mišljenja da se više oslanjao na Dantea  i njegovo delo ‘Pakao', tako da je film podeljen na četiri dela: ANTEINFERNO, KRUG MANIJA, KRUG SRANJA, KRUG KRVI. I u svakom ovom krugu po jedna prostitutka priča priče, i biva prekinuta u slučaju ako se neko od gospodara uzbudi i poželi da dočara sebi deo priče....Priče su iz kruga u krug sve brutalnije.....

            Neki smatraju da se film ističe kao antifašistička i antikapitalistička osuda, kao nešto sirovo i suprostavljeno, pa da ranije nije snaga zlostavljanja i buržoaska dekadencija dobijala tako punu vladavinu u jednom filmu.

            Ovaj film je i danas zabranjen za prikazivanje u mnogim zemljama.

            Pazolini je mnogo i svesno rizikovao pravljenjem ovog filma. Zanimljivo je da je to bio poslednji njegov film, jer je nedugo posle premijere ubijen, pod neobičnim okolnostima.

            Kažu da je za gledanjeovog filma poželjno biti dobro psihički pripremljen i svakako imati dobar želudac,  da bi se svarilo to što se vidi.

            Što se slikarstva tiče, slobodan sam da verujem da je sveukupno slikarstvo Salvadora Dalija, samoproklamovanog genija, prvenstveno proizvod njegovog opscenog fantaziranja, odnosno njegovih seksualnih perverzija.

            S tim u vezi, citiraću ovu izjavu Džordža Orvela: "Neke Dalijeve slike truju našu maštu kao pornografske slike. One direktno i nepogrešivo napadaju zdrav razum i pristojnost, pa čak i sam život" (George Orwell: Some of Salvador Dali's pictures would tend to poison the imagination like a pornographic postcard.... You have direct, unmistakable assault on sanity and decency - and even on life itself").

           Evo nekih  trivijalnosti.

            - Legenda kaže da je De Sad ozloglašenu knjigu «120 dana Sodome» ispisao u zatvoru Bastilji, na obema stranama toilet papira, u rolni dugoj 12 metara. Drugim rečima, od onoga ko piše na toalet papiru i u zatvoru, ne može da se baš očekuje decentna literatura, he, he, he...

            - De Sad je parafrazirao poznatu Dekartovu (Descartes) izreku "Cogito ergo sum" u "Coito ergo sum".

            - Salo iz naslova Pazolinijevog filma je ime gradića na jezeru Garda, u kome se dogadja radnja filma. Italijanima pominjanje imena Salo (Republike Salo, fašističke tvorevine iz 1944. godine) označava podsećanje na užase koje su Musolini i njegovi fašisti počinili nad sopstvenim narodom.

            - ‘Izmet' koji u Pazolinijevom filmu jedu pojedini glumci bio je sačinjen od mešavine marmalade od pomorandži i čokolade.

            - Izgleda da postoje muške i ženske seksualne perverzije. Na to me tera pomisao da se za nemačko-američki film "Ženske perverzije" (Female perversions, 1996), koji je režirala Suzana Strajtfeld (Suzan Streitfeld) kaže da govori o "advokatkinji, smirenoj i pribranoj na poslu, koja postaje seksualno nezasita van kancelarije". Sauve qui peut!

            - U Dalijevoj biografiji pod nazivom "Sraman život Salvadora Dalija", od Iena Gibsona (The Shameful Life of Salvador Dali, by lan Gibson), navodi se da je slikar bio uvučen u mnoge seksualne perverzije (Dali was obviously deeply involved in sexual perversions of many kinds), da je pljuvao na majčin portret svaki put kada je se setio "zato što mu je sisala penis dok je bio dete, što je dovelo do toga da se on celog života plašio seksa, da je sodomizovao svoju sestru i jeo izmet svoje ljubavnice" (Dali also claimed that his mother sucked his penis as a child, leaving him terrified of sex, sodomized his sister and ate his lover's excrement).