Verovatno ritam (jednom godišnje) čini da odlasci (dolasci? evo već sam zbunjen) u domovinu budu neka vrsta emocionalnog molotovljevog koktela. Boravci tamo me uvek zbune, izazovu mixed emotions i blokiraju na neko vreme. Pretpostavljam, po primerima nekih prijatelja koji češće odlaze/dolaze tamo, da bih oguglao ukoliko bih odlazio/dolazio češće.
Kratkim, 2 ½dnevnim, boravkom u Istanbulu sam prebrodio šok prelaska iz seoske idile u gradsku vrevu. Inače ga obično doživljavam na krajnjoj destinaciji, dakle, Novom Sadu (moš' misliti novosadku gradsku vrevu).
Istanbul je u fazi faceliftinga i šminkanja, iduće godine će biti European Capital of Culture (šteta što se to ne poklapa sa istanbulskim bijenalem, koji je ove godine). No, u mojim očima, sve to šminkanje je zasenila nenadjebiva glupost – zabranjeno je pušenje na palubama gradskih brodova (pušenje unutar brodova je, logično, uvek bilo zabranjeno). Malo je glupo da kažem da su ispali veći katolici od pape, no u svakom slučaju jedan istanbulski ritual (za ljude koji dnevno prelaze s kontinenta na kontinent), a to je čaj ili kafa na palubi praćena naravno cigaretom i uživanjem u pogledu, definitivno je umro. Što se tiče pogleda, da l' ćeš Topkapi, Aja Sofiju i Plavu džamiju ili ćeš Hajdar železničku stanicu, "prokletu avliju", Galatu i Bosfor zavisi od izbora strane broda, a može i oba ta izbora ako se popneš na gornju palubu.
U svakom slučaju prijala mi je duuuga celodnevna besciljna šetnja Istanbulom, a usput sam, za svaki slučaj, svratio do JAT-ovog predstavništva na Taksimu ne bi li se uverio da je sa mojom kartom sve u redu. Naime, kupio sam je putem telefona (jer im sajt ne radi baš najbolje), a obećani mejl koji bi potvrdio transakciju, nije nikad stigao.
JAT me je prijatno iznenadio jer sam leteo avionom (B 737), a ne traktorom sa elisama (ATR) kao obično. Dva puta me iznenadio jer sam se i vratio avionom.
Šest nedelja se čini dosta vremena, međutim, serija raznoraznih praznika i slava, kratko trajanje dnevnog svetla i hladnoća učine da se to vreme nekako isecka i raspe, da ne govorim o tome da sam skoro nedelju dana bio neuporabljiv zbog prehlade.
Nisam uradio gomilu stvari koje sam planirao da uradim, nisam video masu prijatelja koje sam želeo/planirao da vidim. Istina, stekao sam neka nova poznanstva i video neke prijatelje sa kojima sam izgubio kontakt odavno. Najeo sam se svinjetine i nagledao televizije (ne svojom voljom, to čudo je uključeno skoro u svakoj kući) za godinu dana (ovog drugog i za više).
Posle tridesetak godina sam doživeo da me mama grdi zbog kasnog dolaženja kući. Taj time warp se obično sastojao iz sledećeg nadrealističkog dijaloga:
– Pa gde si ti? Šta ti radiš? Je l' se sad dolazi kući?
– Ali mama ja imam pedeset godina...
– Šta onda? Ja imam osamdesetsedam...
A generalno, utisci? Pa da se ne rasplinem u neka (opšta) razglabanja evo dve kratke priče. Dobro se uklapaju, čini mi se, u ranije pomenute mixed emotions.
15. januara rano ujutro, baš-baš rano, za one prve letove za Frankfurt u 6:40, vozim kuma i njegovog sina (kumovim kolima) na aerodrom. Na vraga, posle iskrcavanja pred ulazom iz razloga gluposti (ili možda bolje neprilagođenosti) parkiram na donjem nivou parkinga (onom pogodnijem za doček). Pošto ih ispratih vučem vreme pijući kafu, ne bi li sestrinoj porodici dao više fore za "izležavanje", m'sl'm koji ću im u pola sedam. Na moje zgražanje ustanovljavam da je taj tako uspešni aerodrom verovatno jedan od retkih u svetu na kome se wireless internet naplaćuje. Sa ekrana me gleda nešto u stilu "ako hoćete konekciju idite na šalter PTT-a kupite štajaznam sa kodom pa se ulogujte". Evo sa' ću, pajz da neću...
Pogled u novčanik, pred kioskom za plaćanje parkinga, mi je signalizirao mogući problem. Nemam ništa sitnije od novčanice od 1000 dinara. "Majstor" uzima ranije pripremljen svežanj od pedeset novčanica od dvadeset dinara, vadi iz njega tri ili četiri i pruža mi tu budžu (jedva je prošla kroz onaj uski otvor), – Ne mogu drugačije!
Kao po jajima hodam do kola (da, to su bili oni dani kad se 850 ljudi polomilo na beogradskim ulicama, a jedan čovek poginuo). Rampa za izlaz je na sredini male uzbrdice koja vodi na nivo puta. Stajem, guram karticu, rampa se diže, al treba pokrenuti kola na ledu glatkom poput stakla. Šlajfujem dobra 2-3 minuta, tokom kojih se od ateiste pretvaram u religioznog, moleći kajgod da se rampa ne spusti na neku foru dok se ne izmigoljim (znam da ne može) ili da, ne daj bože, kliznem nazad (osim IMV kombija, pre 20 i kusur godina, nisam vozio duže vozilo od ovog – Ford Mondeo karavan). Prošao sam. Vera isparava da bi se kondenzovala u bes, za koji qrac naplaćuju parking koji nisu u stanju da očiste, makar samo tu uzbrdicu...
...
Vožnja u sitne sate taksijem od Novog naselja do Limana. Taksista, malo stariji od uobičajenih klinaca koji voze te taksije, bosanskim naglaskom me pita da li redovno koristim usluge ... taksija. Kažem da, i fakat njihov broj imam u mobilnom.
– Kako ste zadovoljni uslugom? Da li ste imali ikakvih problema?
– Zadovoljan, sve je OK, nisam imao problema.
– Da li imate neku primedbu? Recimo, na higijenu vozila.
– Ne, vozila su vam čista, a i nova su...
Bilo je još pitanja, rečju, jedna detaljna anketa, posle koje je usledio sledeći monolog.
– Ja sam bio sad u komisiji za primanje novih vozača i uvek im govorim da smo mi tu radi mušterija, a ne obrnuto. Mi smo tu radi vas. Ovaj posao treba voleti i nije to samo znati voziti i znati ulice. Meni je najveća čast, a dešava se i nije mala stvar, kad mi ljudi povere dete da ga vozim, da l' na tenis, da l' na balet, da l' na neki drugi sport ili štajaznam. To je čast da oni imaju toliko poverenja u firmu da joj povere dete..
Uvek me oduševe ljudi koji vole svoj posao. Slušajući ovog taksistu setih se Johana, mladog Šveđana koji je na kelnerskoj praksi proveo par nedelja u budimpeštanskom Hajatu. Na nekoj žurci Dejv, Tibor i ja krenusmo da pričamo o svojim kelnerskim iskustvima, platama i bakšišima. Johan nas je neko vreme slušao, a onda prekinuo,
– Ma ne radi se o tome. Znaš, kad poslužiš tu ogromnu porciju sladoleda petogodišnjaku i kad mu vidiš oči i čuješ ono "Wow!", nema tog novca koji ti može pružiti taj osećaj. It's about art of serving.
E taj taksista mi je održao malu lekciju about art of taxi driving, na potpuno neočekivanom mestu u neočekivano vreme. Hteo sam da zaokružim cenu vožnje, kako je red, na gore, nije pristao zaokružio ju je na dole.
.............................
Beleške na margini
Jedne od svetlijih tačaka boravka u domovini su dva sastanka sa blogerima u Beogradu. Jedan u četiri oka, drugi u šest.* Kao što sam očekivao – vrlo vrlo dragi ljudi. Na žalost, jedan (raniji) sastanak sa drugom grupom blogera nisam mogao da uglavim.
Čekajući kod Vukovog spomenika blogera sa kojim sam ugovarao taj šestoočni sastanak videh jedan par mladih, mogli su biti bilo šta između 17 i 22, kako se ljubi kao da je proleće u punom jeku. Baš mi bilo lepo da vidim tu scenu. Gde ima ljubavi ima i života.
* Ispravka, deset očiju.
