sentimentalna povest o Padu Starog Tornja - бубњеви Дарквуда

evo, navršava se uskoro deset godina. u tih deset godina štošta se izdešavalo, а život se pomerio sa mrtve tačke i lagano počeo da napušta domen zatočenosti u jednom te istom danu što se neprekidno iznova odigravaо, i uvek sa svojim neizmenjenim, vlažnosivim, tmastim, socrealstičnim zbornikom pravila. Srbija, mothafoo Nineteen Ninety Nine.

Stari Toranj je za mene lično značio mnogo toga. on je, od kada znam za sebe, ograničavao liniju horizonta i uvek je bio tu negde kada bismo kretali u svoje neumorne hajke po Rakovičkoj Šumi (actually, pre epohe komunizma znanoj kao Manastirskoj, nakon te epohe kao miljakovačkoj, i nakon svega, ćutke, skriveno iza mnogih imena i lutanja, opšteproslavljenoj kao Дарквуд).

а Дарквуда даб увек био богат и пун разних чуда: ту је било војних полигона са којих су се крале неупотребљене чауре и бацале у ватру да прште као петарде, било ПКБ-ових воћњака, финих, култивисаних, са којих се у одлично организованим походима могао мажњавати кукуруз - који би се потом, с уживањем, пекао на другарским логорским ватрама, или брескве и кајсије, a да уопште не помињемо прве мајске трешње када бисмо ми, мали неухватљиви крадљивци, били први београђани да уживају у овим рајски слаткастим плодовима. када би стигла зима, Дарквуд би постајао једна дивна зимска бајка. имали бисмо стазу за санкање која се протезала уздуж и попреко можда и пар километара... Дарквуд наш, једини, вољени.

а где је ту било место Старог Торња, питаћете се... па, он је, некако, једноставно, увек био ту. стајао би, ћутке наочиглед, смешио се детињим играријама, негодовао када би постајале превише авантуристичне, радовао се кад би биле пуне живота, речју, одувек је био ту, и заувек - барем смо ми мислили тако као наивна, доброћудна и пуна љубави према животу деца.

а онда, 24. марта 1999., када никако више нисмо били деца, једног од првих дана пролећа, несвакидашње топлих и ведрих, Дарквуд је, свом својом вајкадашњом и неслућеном силином, заћутао. била је то невероватна појава једна: читав Дарквуд, све апсолутно све, свако створење од најсићушнијег цврчка преко врабаца, гугутки, голубова, до шумских лија, јежева и локалноодомаћених паса луталица и њима верних непријатеља мачака (тог поподнева су се, у свом том чуду, окончала сва њихова непријатељства да би постали, сви скупа, једна преплашена и ишчекујућа катастрофу творевина) - све је заћутало злокобном и злослутећом тишином. између 17 и 20 часова могли су се чути само бојажљиви откуцаји срца властитога, и ништа више од тога. исте те вечери је преко неба и наших глава, иако нико од нас није веровао да је тако нешто могуће, долетела страшна ватрена лопта закуцавши се негде иза наших престрашених леђа, у само срце Дарквуда.

те вечери смо ужурбано почели да живимо Дан Мрмота, дан у којем се све одиграва исто, у којем је исход јасан а тај исход се не зове Живот. ми, ти исти некадашњи неухватљиви мали крадљивци, почели смо да лутамо од куће до куће, од игралишта до игралишта, са кратким станкама у такозваним склоништима а у бити тешким подрумским рупетинама где су се скривале унезверене и очајне комшије, негдашњи партизани, субноровци, различити хероји прошлог времена чијем вавилонском хропцу управу бивасмо очевици и савременици.

једне такве мрмотовске вечери, док смо се бавили пребројавањем звезда на предивном небу које је сваког трена имало бити прекривено ватреним лоптама, пренуо нас је из сањарења стравични бљесак и продорни урлик рањеног неба. без речи, ми крадљивци који смо познавали тај предео до у душу, потрчали смо колико нас ноге носе. трчали смо, и са дахом који је нестајао, у нама су нестајале и једна по једна успомена на дане када смо били безбрижни и срећни. стигли смо таман до руба шуме, где се пред нама распрштао читав предео у ноћи без буке и са пуно звезда, таман да га осмотримо последњи пут. још један урлик неба и још један стравичан бљесак, и потом још један, последњи... тада је поново све утихнуло, али њега, Старог Торња, није било више на хоризонту. тек тако, just like that, the Old Tower was gone, and with it, all our memories, all our childish souls, everything was gone. it was the end of the world as we knew it, and i haven't seen from then forth Darkwood for long ages to come. my soul felt so bad, the Old Tower was gone. my entire heart became broken, perhaps for good, on that very night, April 29th 1999.