Pasivno pušenje šteti ljudima u Vašoj okolini

S obzirom da nam opet svima guraju ruke u džepove, u godini kada ne umeju ni na papiru da sastave budžet koji ne liči na računicu kupovanja stana putem kredita na osnovu moje zvanične plate, i o ovoj kampanji imao sam mnogo šta lošeg reći. Državne kampanje su i inače pod velikim znakom pitanja. Uzmimo dva skora primera: kampanju za bezbednu vožnju i kampanju za očuvanje Kosova (da li je neko primetio da je i Koštunjavi prestao da pominje Metohiju?). Šta nije u redu sa ovim kampanjama?

Pa, meni nije u redu da se mojim parama plaća uzaludan pokušaj da nekog ubediš da se na putu lako gine. Ako nije čitao novine a položio je vožnju, onda ne treba ni da živi (oko našeg života se ionako neće potresti). I slovima - tačka. Voleo bih da se plaća informisanje o nečem što ja smatram smislenim, npr: kampanja legalizacije tržišta narkotika, prostitucije, slobodne ljubavi, otvorenih brakova i sl.

Kod druge kampanje imamo klasičan primer nečega što se naziva oksimoron: Republika Srbija smatra da je Kosovo njen sastavni deo (Metohija se valjda podrazumeva). Republika Srbija iz budžeta izdvaja sredstva da to napiše na autobusu. Budžet se puni prilivom od poreza sa teritorije te države. Republika Srbija ne ubira poreze sa ovog dela svoje teritorije, a sve i da to čini, apsurdno je da pripadnici entiteta koji želi otcepljenje plaćaju kampanju protiv njega. Dakle, oksimoron.

O konceptu i vizuelizaciji, naročito ove poslednje kampanje, može takođe mnogo da se priča, ali pustimo sad to. Druga jedna stvar je daleko veći problem.

Naime, Masel, privatna kompanija sa sedištem u Beogradu, u jednom trenutku opremila je jedan deo vozila GSP-a neophodnim mobilijarom za sprovođenje marketinških delatnosti. Nekoliko meseci jedini koji je koristio ovaj mobilijar za potrebe marketinga bio je upravo sam Masel, uz jedan reklamni spot kompanije Lasta (domaćin u vozilu). Svako ko je ikada razmišljao o poslovanju zna da bilo kakvo značajno ulaganje nove firme ne može da izdrži nekoliko meseci bez povratnih sredstava. Masel može. Mogu u Srbiji i neke druge firme.

Sada pričam napamet, ali ovo je blog, o reklamnoj kampanji, i kao posmatrač događaja imam pravo na sopstvenu interpretaciju zasnovanu na sećanju. Dakle, prva velika kampanja koja je iskoristila pun kapacitet Maselove ponude bila je, jelte, pomenuta kampanja Ministarstva za Kosovo i Metohiju - Kosovo je Srbija. Pun kapacitet po ponudi Masela znači: brendiranje spoljašnjosti i unutrašnjosti vozila (pun kolor spolja, svi panoi unutar vozila, reklamni spotovi koji se vrte u nedogled). Ministarstvo je platilo. Međutim, molim vas da svaki put kada čujete rečenicu Ministarstvo je izdvojilo sredstva za..., prevedite to tačno: ja sam dao pare za... Onda razmislite da li vam se čini da je u redu da platite to nešto za.

Kosovo je samo prva u nizu kampanja koje su Maselu plaćale institucije koje mi plaćamo, tj. bez okolišanja - koje smo mi platili Maselu. Podsetiću na još dve kojih mogu da se setim: kampanja protiv droga i kampanja za prikupljanje krvi. Da li bih platio ove kampanje da mi nisu prosto uzeli pare i platili? Jednu ne bih platio uopšte, drugu verovatno bih. Ali u ovom slučaju ne. Maselu ne. Nijednu.

Dodatno, GSP se izdržava od subvencija, što znači: cena prevoza nije ekonomska već se održava na sadašnjem nivou parama iz budžeta - našim parama. To znači da kompanija Lasta iz budžeta dobija izvesnu nadokandu zato što prihvata markice za prevoz i vozi po određenim cenama. Vrzino kolo.
Pretakanje para iz jedne budžetske kase u drugu jeste sporno, ali pretakanje para iz budžeta u privatne ruke mora biti strogo kontrolisano, određeno pravilima transparentnosti (tenderi i sl).

bus 15, 10.2.2009.

Angažovano vs. pasivno

Angažovanost prilikom obavljanja bilo kog posla teško je ocenjiva kategorija ali dugoročno pokazuje opipljive rezultate. Danas je čest slučaj da prodavačica u butiku ne zna kako bi trebalo prati određeni komad garderove, na kojoj temperaturi, koliko će da se skupi i sl. Ovo je ilustrativni primer neangažovanja na radnom mestu. Naravno da je neangažovanje opravdano lošom platom i snovima, na primeru prodavačice, da će jednog dana ipak imati neki baš super posao i da će imati muža.

Međutim, čak i kada je pomalo licemerno pričati prodavačici koliko je lepo kad u kratkom razgovoru pokaže da postoji makar jedna stvar u koju se razume, postoje i mnoge delatnosti gde je angažovanje zaista neophodno. Pušenje jeste jedna od tih stvari.

Ljudi su skloni da kažu: ma šta me briga, mora da bude ljubazna, takav je posao, ako neće da radi nek ide, ima ko hoće... Ja nisam sklon takvom posmatranju stvari, mada mi se verovatno dešava. Pitanja novca, ponosa i gladi su odveć ozbiljna da bih nekom zadirao u to polje samo zato što je neljubazan, na primer, ili nema veze s mozgom i sa onim što mu je posao.

Međutim, kada se tiče pušenja kao delatnosti koja nema naposredne veze sa egzistencijom, osim u prostom tehničko-estetskom slislu, imam poprilično rigidan stav - ako nećeš da se angažuješ, onda nemoj ni da radiš stvari na pola. Deo sintakse da ima ko hoće izbegavam da pomenem zbog urođene mi iskrenosti i spoznaje o frekventosti onih koji hoće.

Tokom godina sam naučio da nešto smirenije posmatram kelnera koji mrljavi, prodavca koji mrljavi, šalterskog radnika koji mrljavi, ali ne mogu da se pomirim sa činjenicom da mrljavi pušač. To mi je nepojmljivo iz jednog razloga - malo je situacija u životu koje omogućavaju neposredniju interakciju na obostrano zadovoljstvo, i to na nekoliko stupnjeva (vizuelnom, taktilnom, intelektualnom, duhovnom, itd).

Pasivni pušač jeste nešto sa čime sam se sretao, i nikad nije bilo prijatno. Dešavalo mi se s vremena na vreme da odustanem od kupovine kada je prodavac pasivan, ili ustanem i izađem iz kafane kada je kelner pasivan, ali, bez izuzetka sam se povlačio kada vidim da je pušač pasivan. Iz prethodno navedenih razloga smatram da on nema apsolutno nikakvog opravdanja za pasivan pristup.

Drago mi je da je Republika Srbija uočila ovu, ne uvek tako vidljivu, ali dugoročno značajnu problematiku za rešenje opšte društvene apatije, kojoj se očekuje pojačanje inteziteta u godini najvišeg plimskog talasa ekonomske krize. Takođe, sve pohvale i timu koji je osmislio kampanju koja će bez puno buke dopreti do podsvesti najvećeg broja stanovnika Republike Srbije.

Najinteresantnije je to što novi Krivični zakonik ne poznaje protivprirodni blud. Naime, ako neko još nije skontao, pušenje je u ovoj zemlji bilo zabranjeno zakonom do nedavno. Dakle, ne samo da je ozakonjeno, već je istovremeno krenula kampanja koja se odnosi na kvalitativnu komponentu ove delatnosti.

Ipak, uz svu njenu simpatičnost, ovu kampanju treba posmatrati kao samo jednu od kampanja koje država prilično agresivno gura ispod žita: tobož nemarom izvitopereni režimi porodilišta, obdaništa, školstva, itd. Sve one imaju za kratkoročni cilj smanjenje uticaja čoveka na životnu sredinu i planetu uopšte, a kao dugoročni potpuno pošteđivanje mučene majke Zemlje od Srba koji po njoj gaze, pljuju i seru uz drveta. To nije prvi put u istoriji da se šaka miliona Srba ističe među daleko mnogoljudnijim nacijama (svetski ratovi npr.) trudeći se da bude poravnata s njima, ne u ovozemaljskom procentualnom, već u nebeskom, količinskom, brojčanom, milionskom smislu.

Naravno, dug je put do potpunog aktiviziranja pušenja koje bi u skoro stoprocentnom odnosu preuzimalo na sebe kritični momenat neartikulisanih srpskih ejakulacija koji se i smatra glavnim odgovornim za mnoga začeća, a zatim, još pogubnije, i brakove. U međuvremenu tvorci kampanje će se, verujem, zadovoljiti prvim efektom kampanje - geni prevremenih ejakulatora neće imati nikakvu evolutivnu šansu za opstanak, malo li je?

No, da se vratimo samoj kampanji za aktiviziranje pušenja...

Posebno mi je drago to što se autori kampanje nisu libili da uvedu i izvesnu duhovnu notu, iskazanu u hiperboli da pasivno pušenje ubija. Naravno da to nije istina u bukvalnom značenju, ali kada se razmišlja o sferi duhovnog, intelektualnog, uopšte, čovekovog kao vrste, onda ova tvrdnja i nije tako daleko od dokazive istinitosti.

U čast tvorcima kampanje i sam ću se u zaključku ovog teksta poslužiti, ne možda originalnom, ali odgovarajućom hiperbolom: da je ova kampanja bila sprovedena pre nekoliko decenija da li bi bilo ratova na prostoru bivše SFRJ u osvit XXI veka? Da ne pominjem prostu tehničku stavku da je na taj način moglo biti izbegnuto začeće nekih majki, Koštunjavog npr... Da li je ovo hiperbola? Ne znam. Da li nekome u Evropi pada na pamet da ratuje? A u Iranu? U Izraelu? Možda se govori o prostoj slučajnosti, ali frekvencija i pouzdanost slučajnosti pretvara je u konstantu koja se može, i mora uzeti u obzir prilikom geopolitičkih analiza.

Republika Srbija je možda upravo načinila suštinski najznačajniji korak ka civilizovanom društvu. Iz geopolitičke zone koju karakteriše pasivno pušenje krenula je u široku akciju na svim frontovima koja za cilj ima aktiviziranje pušenja. Za sada je to podnaslov. Dovoljno je. Iz iskustva znam - ako je neko vredan truda, dajte mu da proba... Radost življenja u pametnim ljudima učiniće svoje. Zvuči banalno ali govori se samo o ljubavi prema onom što radiš. Naslov nam jednog dana neće ni trebati.