Science, drugs, and rock'n'roll

Uz pomoć pravog leka, možeš živeti skoro normalan život 

Sledi kratki dokumentarac koji još uvek ne mogu da snimim zato što se odigrava u budućnosti, pa valja sačekati. Važno je da je sve spremno. 

==============================

(na ekranu se smenjuju slike sportista kako bacaju koplje, trče, plivaju, igraju odbojku, penju se na pobednički podium, ljube medalje, mašu publici sa cvećem u rukama, plaču i kriju se od fotoreportera pri izlasku iz sudnice)

Narator: Mesec dana posle Olimpijade 2012 u Londonu medalje su već bile oduzete četvrtini dobitnika, a do kraja godine i više od polovini. Zatim su neke medalje bile oduzete i nekim sportistima koji su preuzeli medalje od onih prvobitno diskvalifikovanih dobitnika. Na kraju, u nekim disciplinama nije ostalo nikoga kome bi se medalje mogle dodeliti. Isprva se činilo da će ove rigorozne mere konačno probuditi svest kod svih sportista i da će se zlo uvedeno u sport korišćenjem nedozvoljenih sredstava iskoreniti. A onda su stvari pošle u sasvim neočekivanom pravcu. (fade out)

(na ekranu čovek sa cigaretom u ruci, Billy Band, govori u kameru. Rasteže dok govori, raširene zenice, ...)

Billy Band: Man, bili smo super, rasturali smo, imali smo muda, man, koncerti, ribe su me zasipale halterima na koncertima, ... i ostalo. Svirali smo opasno. Strava stvari. Man, sve je bilo cool. Te godine kad smo dobili Grammy je uveden taj jebeni zakon. Man, uzeli su nam Grammy. Terali su nas da pišamo posle koncerta. Advokati, suđenja, rehabilitacioni centri, to košta. Diskografska kuća nije htela da ima ništa s nama. Prekinuli su ugovor. Sve pare su nestale. Mi smo probali da se skinemo. Uspeli smo. Man, trebao si to da vidiš. Nema veze, rekli su nam da je naš imidž propao, da niko neće da plaća da gleda muzičare za koje je dokazano da su koristili nedozvoljena sredstva. Da će uvek biti i ostati sumnje. Svi su nam okrenuli leđa. Sad sviramo po manjim klubovima, manja je kontrola, man, ... kontrola, ... advokati, ... to je gde su pare. Ja, Billy Band, ja sam imao Grammy, svi su me znali, man, … sviram sada po jazbinama, pijanice me gađaju pivskim flašama ... (fade out)

(na ekranu još sportista, medalja, zastava, sudnica, i plača. Zatim se pojavljuju i muzičari na koncertu, profesori u laboratoriji, hirurzi u operacionoj sali, ljudi u fabrikama automobila, radnici na gradilištu, a zatim isti ljudi sa pognutim glavama po sudnicama. S vremena na vreme neke tablete, epruvete, špricevi, i slično, se pojavljuju da odvajaju kadrove)

Narator: Samo tri godine posle Olimpijade u Londonu ustanovljeni su drastični zakoni koji su proširili zabranu upotrebe sredstava za popravljanje performansi sa sporta na vršenje bilo koje delatnosti. Uvedene su oštre mere kontrole, a medalje, nagrade, patenti, naučni radovi, umetnička dela, i bilo koji drugi proizvod ljudske delatnosti su oglašavani nevažećim retroaktivno i oduzimani od ljudi kod kojih bi se našli tragovi nedozvoljenih supstanci ili drugi dokazi o upotrebi istih. Ustanovljena je služba za odbranu i zaštitu integriteta čiji zadatak je da se iznenadno pojavljuje na treninzima, po laboratorijama, na otvaranju izložbi, u računovodstvenim firmama, fabrikama, svuda, i uzima uzorke. Služba je ovlašćena da zaustavi bilo koga na ulici i upita ga za uzorak. Nedavanje uzorka je jednako priznanju krivice i povlači automatsku suspenziju. 

(na ekranu omanji čovek, George Williams, pedesetih godina, vidno uzrujan, sav u tikovima, govori u kameru, s vremena na vreme se unosi u nju, a ponekad se okreće prema novinarki koja potpituje ponešto ali se ne vidi.)

George Williams: Ovo je najveća glupost ikada. Ja sam bio bolestan, imao sam kašalj, pio sam neke lekove ... kombinaciju nekih lekova, imao sam i druge tegobe, neke druge lekove, nisam ni znao da ta kombinacija može da prouzrokuje pozitivan test. Pokupili su me kao najgoreg kriminalca. Svi patenti su mi oduzeti ... Koja glupost. Ceo život sam radio na tome. Jebe mi se za sportiste, ... čekaj, može li da se psuje, ...

Novinarka: Editovaćemo posle, ne brinite. 

George Williams: Da, da, obriši ti posle ... sve je zbog njih izašlo, šta me boli da li se drogiraju, neka se drogiraju, šta to oni važno rade pa da kontrolišemo imaju li steoride i odakle im? Jebe se meni odakle im. Neka se kljukaju čime hoće. 

Novinarka: Ali radi se o fer pleju. To je sport. Svi trebaju da imaju istu šansu. Gledaoci ne žele da plate da gledaju uspehe postignute kroz upotrebu stimulanata. 

George Williams: Šta? Glupost. Plaćaju da gledaju one naduvane majmune u wrestlingu što glume tuče i lome stolice od stiropora jedan drugom o glavu, plaćaju da gledaju Italijane dok se valjaju po terenu i nameštaju utakmice, koja glupost ... pa zašto ne bi plaćali da gledaju žene sa brkovima kako trče 100 metara za 5 sekundi ili muškarce sa tri jaja koji podižu 2 tona iz mesta? Koja jebena glupost. Frikovi su frikovi, uvek tražena roba. Ljudi će čak platiti i više da gledaju takve umesto običnih.  

Novinarka: Pa nije važno podići 2 tona. Važan je sportski duh ... 

George Williams: (prekida je) Nego šta! I ja kažem. Koja glupost. Nije uopšte važno podići glupih 2 tona. Viljuškari to bolje rade. Vrhunski sport je potpuno beskorisna stvar. I ja, i ja mogu da preplivam bazen tamo i vamo. Jaka fora, koja glupost, preplivao bazen. Koga briga? Ne, ne, ne, ne ... znam, znam da oni mogu dva puta brže od mene da preplivaju bazen, a ja kažem koga briga? Kome je od toga bolje? Hoće li to pomoći da se nađe lek za rak? Koja glupost. Broj gladnih će se smanjiti? Ja mogu da plivam malo sporije od njih, oni ne mogu da rade moj posao uopšte. Zato su i izmislili te testove. Sve je to beskorisna glupost, a da se ne bi videlo da je glupost upakovano je u gluposti za malu decu, viteštvo, sportski duh, čistota, divota, hej vidi nas, ne radimo ništa, ništa pametno, al' što smo plemenitiiii, ... Koja glupost, nek se drogiraju, koga briga šta rade i kako, ... (počinje da psuje nekontrolisano, fade out). 

(na ekranu mlada devojka, Judith Bell, govori u kameru. Zvuči pripremjleno i pomalo beskompromisno)

Judith Bell: Posle višegodišnje primene, očito je da je Zakon o zabrani upotrebe stimulativnih droga, droga koje pospešuju percepciju, izdržljivost, snagu, koncentraciju, mentalne sposoblnosti i slično, uneo mnoge zabune pa i ozbiljne probleme i posledice u ljudske živote. Recimo, poznat je primer hirurga Johnsona koji je izvršio uspešnu transplantaciju srca dok je bio pod dejstvom nekog stimulanta. Kako je moralo doći do poništenja ovog čina, sud je presudio da se ponovi operacija pod propisnim okolnostima. Pacijent je umro za vreme ponovljene operacije.  

Novinarka: Veoma interesantno. Imate li još ovakvih pikanterija?  

Judith Bell: Pa ... slučaj Erdoša. Ovaj matematičar je napisao preko 1000 radova sa preko 500 različitih koautora. Poznato je i dobro dokumentovano da je, osim jednog meseca zbog opklade, upotrebljavao amfetamine od početka sedamdesetih sve do svoje smrti u 1996. Zbog ovoga su svi njegovi radovi posle 1971 proglašeni nevažećim. Svako ko je napisao rad sa Erdošom posle 1971, a to je preko 300 saradnika, je bio oštećen čak i ako nije koristio stimulativna sredstva. Da bi sve bilo još gore, svakome ko se u svojim radovima poziva na neki od Erdošovih poništenih radova je taj i takav rad takođe poništen iako Erdoša možda nikada nije ni sreo. A onda su poništeni i radovi ljudi koji su citirali radove ljudi koji su citirai Erdoša, i tako dalje. Nemam podatak koliko je ovo tačno ljudi, ali napominjem da je sam Erdoš direktno citiran preko 3 hiljade puta u matematičkoj literaturi, pa onda radovi koji citiraju ovih 3 hiljade radova … 

Novinarka: Ali zar se svi ti naučni radovi gube nepovratno? 

Judith Bell: Naravno da ne. Postoji odredba da se posle tačno mesec dana od kada se umetničko delo ili naučni rad ili bilo koji drugi proizvod ljudske delatnosti proglasi nevažećim zbog upotrebe nedozvoljenih supstanci, odnosno kada ta odluka postane punovažna posle sudskog pretresa i iscrpljivanja svih mogućnosti za žalbe, može aplicirati za autorska prava za isto delo. Prednost imaju originalni autori ili deo autora koji prođu doping test. Ukoliko se niko od autora ne pojavi na ovom ročištu, autorsko pravo se daje bilo kojoj osobi koja ima uredno popunjenu prijavu, uplati novac za proceduru, popuni izjavu da bi definitivno samoinicijativno kreirala to delo da već nije postojalo, i donese potvrdu sa negativnim rezultatom na doping testu. U mnogim slučajevima postoji ogromna potražnja za nekim delima. Na primer, postojalo je preko 400 miliona aplikacija za Jimmy Hendrixove kompozicije. U tom slučaju se koristi žreb. Ovo spašava kompozicije i ponovo ih uvodi u kulturnu baštinu. S druge strane, Jimmijeve izvedbe su neprenosive, podležu potpunom ukidanju, i svi njegovi snimci se moraju uništiti. 

Novinarka: Hvala, onda znači da je sve u redu. Zakon kažnjava izgrednike, a sve što vredi sačuvati za pokolenja se ipak sačuva.  

Judith Bell: Ja to ne bih tako prihvatila, ne zaboravimo detalj oko zauvek izgubljenih Jimmijevih interpretacija. U svakom sučaju da pomenem i pomalo bizaran slučaj vašeg prethodnog gosta, Georga Williamsa, koji je nesrećnim spletom okolnosti prvo kažnjen oduzimanjem patenta na kojem je radio celog života a zatim se posle mesec dana nije pojavio na ročištu zato što je u žurbi prouzrokovao saobraćajnu nesreću na putu ka Službi za odbranu i zaštitu integriteta. Kada je posle šest nedelja izašao iz bolnice, otišao je u Službu da bar vidi ko mu je preuzeo životno delo. Ispostavilo se da nije niko - još uvek je bilo slobodno. Ovo je prouzrokovalo težak nervni slom kod Williamsa od koga se još uvek nije oporavio. Patent je još uvek slobodan i posle nekoliko godina.  

Novinarka: Interesanto, ali zašto ste nazvali slučaj bizarnim. 

Judith Bell: Pa Williams živi da bi dobio nazad svoj patent. Ali on ne može da prođe doping test zato što lekarstva koja prima da bi mu pomogla oko razočarenja uzrokovanim time što niko ne želi njegov patent za sebe loše interferiraju sa testom. Dakle sve dok neko ne preuzme njegov patent Williams ne može povratiti dovoljno samopouzdanja i doći u dovoljno dobro psihičko stanje da se skine sa zavisnosti od lekova, prođe doping test i dobije svoj patent nazad. Dakle on mora da sačeka da prvo neko preuzme njegov patent. Ali ako se to desi onda je sve izgubljeno.  

(Službenik iz Službe uleće u kadar, vadi lisice i hapsi Judith Bell)

Službenik: Dobili smo rezultate vašeg testa od prošle nedelje. Pozitivan je. Vaša izjava ovde je nevažeća. (okreće se novinarki). Šta miriše ovde? Ko je koristio nedozvojene supstance? 

Novinarka: (zbunjeno) Pa tu je malopre bio Billy Band, pušio je nešto, nisam obratila pažnju, on je roker, znaš, Billy Band. 

Službenik: (vadeći još jedan par lisica) Kakav Billy Band, nikad čuo. Ne izmišljaj. Billy Band, kako da ne. Okreni se i ruke na leđa. (okreće se kameri). Prekidaj snimanje. čuješ li? Pre-ki-daj! 

(Belo) 

=============================

Kako stvarno stoje stvari? 

Među vrhunskim sportistima postoji upotreba raznih preparata i droga. O tome se stalno govori i ekplicitno se pokušava sprečiti. Kao, uopšte nije cool. 

Među muzičarima, slikarima, glumcima, i uopšte umetnicima postoji upotreba raznih preparata i droga. O tome se stalno govori i, u neku ruku, implicitno se ohrabruje. Kao, baš je cool. 

Među hirurzima, naučnicima, studentima, pilotima, brokerima, novinarima, fabričkim radnicima, prodavcima, građevincima, vozačima, i uopšte ljudima u svim zanimanjima, postoji upotreba raznih preparata i droga koja im omogućava da funkcionišu bolje, postignu više na radnom mestu, izdrže neku hroničnu bol, i preguraju nekako još jedan dan. Ne samo što upotreba postoji, nego i raste. O tome se govori nedovoljno.  

==============================

Uz pomoć pravog leka, možeš živeti skoro normalan život (radio reklama za neki lek)