Italian job

Dvojica trojica su primetno naelektrisani idejom "sad cu vam jebem majku svima". U momentu kada je menadzer, posle dugog okolisanja, saopstavao da je kompletna postava obezbedjenja slobodna i da ne dolaze vise na posao, jedan krupni celavi belac ga psuje i gadja punom plasticnom flasicom vode. Menadzer je vesto izbegao flasicu, bas kao Dzordz Bus letecu cipelu u Iraku . Vodja pobune prilazi i skoro mi se unosi u facu verovatno racunajuci na podrsku kolega koji ga glasno bodre..

"A vas dvojica sta glumite. Ajde gubite se odavde"

"Obrati se mom sefu" pokazujem prstom na luidjija svega metar ipo od mene.

Moja umanjena kopija, izbacivac odmetnik, osokoljen mojim zabrinutim licem, se okrece prema Luidjiju i hvata se za muskost

"Nemate vi muda za ovaj posao... vi badigardi. Gubite se odavde"

Osnovni trik realne ulicne borbe je i ovoga puta prosao. Snaznim zamahm noge udaram neopreznog protivnika u zadnju stranu kolena. Ne kaze dzabe Bas Ruten:

"Nikad, ali nikad, ne skreci pogled sa protivnika."

Izgleda da celavi nije imao prilike da se upozna sa Basom pa sam mu ljubaznodao uvodne napomene. Od siline udarca cela noga mu polazi napred i navlaci telo a posebno glavu na seriju udaraca italijanskim simikama. I kao sto to kaze Majk Tajson,

"Svako ima plan dok ne dobije udarac u usta"

Biti profesionalni gastarbajter sa sobom nosi  neke radosti ali i dosta odricanja. Veca zarada sa sobom, kao prikolicu, vuce i vece troskove. Standard je samo neznatno bolji nego u "Jugi" ali slobodnog vremena skoro da i nema. Pidzama - posao - pidzama je realnost. Do nekle mogu da razumem one silne mercedese na svedske i nemacke tabilce  i neomalterisane kuce od 3 sprata u zavicaju kao simol uspeha.

 "Neka komsije vide da smo mi uspeli tamo preko".

Nema veze sto u Svedsku, pardon Svecku, praznimo septicke jame, jedemo mesne nareske i spavamo svi u jednoj sobi. Vazno da je dizelas, koji je veci deo zivota bio taksi, parkiran ispred ograde od kovanog grozdja u senci novoposadjene breze. Da ne zaboravim da svako "odelenje" u kuci nema parket.

 "To ce zetovi da dovrse".


Mene mrzelo da zidam u zavicaju, a i frka mi da se zameram sa gradjevinskom mafijom. A da ne spominjem koliko je u Americi tesko naci mercedesa dizelasa, pogotovo penzionisanog iz taksi sluzbe. Sta sad? Kako da postanem uspesan gastarbajter u zavicaju? Blog? Knjiga? Ma ne. To je vec vidjeno.

Odlucio sam da kupim najveci motor na svetu. Ali naj naj veci. Da sve motordzije obaraju pogled kada se parkiram pored njihovog motora. Nek se vidi da je u Svecku ladno ali standard. Kopao po oglasima, radio 3 - 4 posla svakodnevno... I konacno srebrni lepotan od milion kubika je parkiran na mom parking mestu u garazi.


Sad ostaje tezi deo. Kako objasniti Jovani da je to prava investicija? Koliko li ce motor kolateralno da me kosta? Snizenje u Viktoriji sikret, u mis siksti, mejsis, ... Auuu. Najeb'o sam.

Iz iskustva znam da mi je bolje ako ne pricam teoretski, nego uzmem gospodja Vilu za ruku, postavim je na zadnje sediste motora i provozam je po ovoj razglednici od grada. Za pocetak cu reci da sam motor pozajmio, pa cu posle da kazem da se razmisljam da ga kupim.

Kao sto sam ocekivao Jovana pristala iz cuga. U fazi muvanja, pre mnogo godina, dosta smo se vozili motorom po Nisu i okolini tako da voznja motorom ima privilegovano mesto u nasimn srcima. Nista nije kao voznja motorom po svezem vazduhu sa najdrazim bicem koje te obuhvati i rukama i celim svojim telom pribije uz velika ledja vozaca. Osecaj topljenja je koji zaustavlja starenje je jos uvek neodoljiv.



Priprema za probnu voznju je isla sporo. Jovana naravno, kao i uvek, nema sta da obuce. Ja jos nisam cuo da postoji zena na svetu koja ima sta da obuce, obuje i da ima dovoljno sminke. Taj planetarni fenomen nas nije puno usporio. Jovan za xbox-om i Ivan za lap topom igrajuci svoje omiljene pucacke igre, kao iskusni pokerasi nisu ni trepnuli kada smo najavili da cemo da izadjemo na pola sata. ...I da budu dobri naravno. Svega sa 25 minuta zakasnjenja vec smo bili na krilima dzinovskog srebrnog lepotana. Masina od 1800 kubika sa nabudzenim izduvnim cevima za sigurno ce u nasem sirem komsiluku dobiti "od miloste" nadimak nesanica. Dok iz Majami Bica grabimo mostom prema Mjamiju, s nase desne strane kuce bogatasice otvorenih prozora posmatraju oklopni voz na kome jase Vila iz Nisvila sa svojim Slugom. Motor je toliko glasan i jak da imamo osecaj kao da vozimo snou bord na lavini. Temperatura famozna 22 stepena, kristalno vedro nebo i zeleno plavi okean nesebicno pomazu da voznja bude jos prijatnija. Voznja od koje se jeze i najsitinje dlake na ledjima.

Dok parkiram motor ispred novootvorenog i cesto preporucivanog kafea "sega fredo" u down town Majamiju brojne skupe naocare za sunce drze nas na nisanu.  Dugonoga vila iz Nisvila u najmanjem teksas sorcu na svetu, srebrni motor velicine porodicnog auta i celavi pisac ogromnog, skoro nestvarnog, vrata kao likovi iz marvelovog stripa ne pristaju da ne budu nezapazeni. Motor cuva strazu dok mi narucujemo kafe late i espres sedeci u basti, sada vec prestiznog kafica. Nonsalantni pogledi rezidentnih dzabalebarosa sa pedigreom polako jenjavaju. Jedna visoka plavusa, da li je potrebno reci, sa silikonskim grudima velicine "mnogo velike", ne posustaje, prosto bulji u nas.

"Izgleda da se svidjas ovoj. Vidis da ne skida oci sa tebe."

"Ma garant je lezbaca i bulji u tebe. Verovatno nikada nije videla toliko mali sorc i tako duge noge."

"Pa ja kad bi imala sta da obucem..."

"Ajde da preskocimo temu dok pijem kafu. Znam da nikad nemas sta da obuces."

"Pa i ti nikad nemas pare. Kad god hocu nesto da kupim spominjes globalnu krizu, poskupljenje cena zivota, ..."

"A jel moze da preskocimo."

"Moze... Ali ja zaista imam probelm, samo da ti kazem."

"200?"

"Malo je..."

"300?"

"E tako je vec bolje."

Nas finansijski sporazum u fazi potpisivanja prekida vibracija mog telefona. Nakon sto sam se zagledao u displej telefona, vracam ga na sto.

"Pa javi se..."

"Ma nema potrebe." odgovaram dok pazljivo sipam secer iz kesice u svoj kratki espreso.

"Pa ko ti je taj Toni Gambino?"

"Ne zelis da znas."

"Pa reci mi... Interesuje me." Pravi facu male devojcice

"Toni je gangster iz Njujorka... Iz porodice Gambino..."



Sa Tonijem sam se upoznao u klubu Snatch one veceri kada sam, jedan jedini put, cuvao Will Smitha i Tom Cruis-a. Iskreno ja se toga nisam ni setio dok se ponovo nismo sreli u Nju Dzersiju kada je Kimbo imao mec sa Ray Mercer-m. Prisao covek u pratnji par badigarda da se pozdravi sa mnom. Bilo je ocigledno da ga osoblje arene prepoznaje i da uziva prilicno specijalan tretman medju ljudima.Italijanski emigrant cudno definisanog zanimanja se vrlo ljubazno pozdravio samnom, izgrlivsi me kao da smo rod rodjeni. Cak smo razmenili smo brojeve telefona dok su Kimbo i ostatak ekipa ostali u blagom cudu. Kako ja, iz picke materine, znam Njujoskog gangstera?

Par meseci kasnije zavibrirao mi je telefon a na displeju pise Toni Gambino. Srdacno se pozdravlja i moli me za uslugu. Pita da odem sa nekom njegovom rodjakom do neke agencije za modele jer je zajebavaju pa ja samo da se pokazem. Sticajem okolnosti agencija je 70 metara od moje kuce pa sam iz radoznalosti pristao. Nasao sam se sa zgodnjikavom Poljakinjiom, koja cak moze da prodje kao model, samo kad bi malo sredila zube. Kaze da ima problem i da ne mogu nju svi da zajebavaju. Dok je mala imala neki razgovor sa nekim napedericavim tipom ja sam sedeo u udobnom crvenom kaucu. Po zavrsetku razgovora odusevljeno mi se bacila u zagrljaj i pocela da zahvaljuje. Daje mi na telefon tonija.


"Milana hvla ti puno, oduzicu se."

"Ma nema potrebe." Odgovaram kurtoazno.

Sutradan mi je u sms poruci kod za western union. Toni mi poslao 700 dolara. Mnogo mi je velikodusan za onakvog tipa i za 15 minuta "posla".

Proslo je nekoliko meseci i eto Tonija ponovo. Salje sma poruku. Ima nekog ortaka koji ide na koncet "Tiesto" pa mu treba telohranitelj. Odgovaram kratko.

"Moze."

Laka noc i Mansionu, klubu gde sam nekada radio. Tijesto nezno indisponiran, za moj ukus previse umetnicke a malo komercijane muzike koja je meni prihvatljivija. Ali velikih 900 dolara za 4 sata posla lepo oporave uvek anemican gastarbajterski kucni budzet.

Sledeci projekat vezan za Tonija je do mene dosao indirektno. Moj partner iz nekih poslova Luidji takodje Italijan poreklom, bivsi pripadnih najelitnijih specijaslnih jedinica "Mornaricke foke", me zvao na preporuku Tonija Gambina da odradimo "lagani posao".

Kaze Luidji da je lak posao i da za sat vremena uzimamo po 1200 dolara. Znam da ne postoji lak posao za 1200 za tako kratko vreme. Iz straha da ne poljuljam ovo malo reputacije sto imam prihvatam.

Klub ciji je vlasnik iz Njujorka treba da otpusti radnike koji su krali. Kompletno obezbedjenje i devojku koja prodaje karte. Ideja otpustanja je naisla na zestok otpor obezbedjenja pa su cak zapretili da ako se neko drzne da ih istera iz kluba i da su spremni da idu do kraja.


Luidji i ja cuvamo novog menadzera kome je zapreceno da ce biti "obrisan" u koliko bilo koga otpusti. Ne prepustajuci nista slucaju obojica imamo dosta opreme na sebi. Pancir, stitnici za muda, potkolenice, laktove, kozne rukavice, sprejovi, palice, ... Znaci prava porodicna atmosfera.


 Na sastanku skoro celo osoblje. Konobarice, pomocno osoblje, obezbedjenje, ... Koliko se ja razumem u fizionomije sa nam u sali je 6 radnika obezbedjenja. Dvojica trojica su primetno naelektrisani idejom "sad cu vam jebem majku svima". U momentu kada je menadzer, posle dugog okolisanja, saopstavao da je kompletna postava obezbedjenja slobodna i da ne dolaze vise na posao, jedan krupni celavi belac ga psuje i gadja punom plasticnom flasicom vode. Menadzer je vesto izbegao flasicu, bas kao Dzordz Bus letecu cipelu u Iraku . Vodja pobune prilazi i skoro mi se unosi u facu verovatno racunajuci na podrsku kolega koji ga glasno bodre..

"A vas dvojica sta glumite. Ajde gubite se odavde"

"Obrati se mom sefu" pokazujem prstom na luidjija svega metar ipo od mene.

Moja umanjena kopija, izbacivac odmetnik, osokoljen mojim zabrinutim licem, se okrece prema Luidjiju i hvata se za muskost

"Nemate vi muda za ovaj posao... vi badigardi. Gubite se odavde"

Osnovni trik realne ulicne borbe je i ovoga puta prosao. Snaznim zamahm noge udaram neopreznog protivnika u zadnju stranu kolena. Ne kaze dzabe Bas Ruten:

"Nikad, ali nikad, ne skreci pogled sa protivnika."

Izgleda da celavi nije imao prilike da se upozna sa Basom pa sam mu ljubaznodao uvodne napomene. Od siline udarca cela noga mu polazi napred i navlaci telo a posebno glavu na seriju udaraca italijanskim simikama. I kao sto to kaze Majk Tajson,

"Svako ima plan dok ne dobije udarac u usta"

tako i pobunjenici iz faze napada predjose u povlacenje. Da ne bude da precutkujem, i Luidji i ja smo izvadili rasklopive pendreke marke "Boli u picku materinu" i poceli da udaramo gospodu u povlacenju. Cisto da budemo sigurni da nece da nas napadnu. Foka bije kao da radi na Duracel baterije.

Posto se nalazimo na privatnom vlasnistvu, imamo potpisan ugovor da smo angazovani kao vanredno obezbedjenje nemamo se cega brinuti.

Nismo ni poceli da jedemo picu nakon "dugog" radnog dana eto ga Toni Gambino me pozdravlja i zahvaljuje sa luidjievog telefona.

Da budem iskren, ova zadnja akcija je vec bila van opsega u kome sam ja komotan, ali u sustini ja nikog nisam napao. Samo sam se branio... U sirem smislu.


I bas dok sedim sa mojom Vilom treba da odgovorim Toniju na sms ponudu. U pitanju je uterivanje duga. Toni kaze da je tip picka i da nema papire pa nema sanse da zove policiju. Radi se o 80 000 dolara. Luidji i ja dobijamo po 15 000. Iz toga zakljucujem da je tip duzan ne vise od 30 000 a da je ostatak cudna kamatna matematika sa univerziteta Gambino.


"I sta sad, da se javim?"

"Mozda ima neki drugi, normalan posao."

"Ne ide to tako. Ono su bili probni radovi. Sada me zeli za vojnika da moze da resava stvari na daljinski iz Njujorka. On, verovatno tamo nekom visestruko naplati svaku akciju za koju angazuje lokalne momke. Ja nisam taj."

"Naravno da nisi. Nego je l hoces da svratimo u Viktoriju sikret? Ima...."