Rođeni moji...

Gradske price...(deo I) 

U našim gradovima živi jedna posebna vrsta ljudi, koji ne kriju neospornu činjenicu da su rođeni baš u tom gradu, a ne negde drugde, a ne negde sa strane. To smatraju čistom plemićkom titulom.
Za njih su svi došljaci, čak i oni koji se ne osećaju tako, čak i oni koji se u taj grad doselili posle rata.
Takvi ljudi se namršte zapravo kada uđu u neki klub, kome inače ne pripadaju, tada nadmoćno jedni druge pitaju ko su. Uopšte, ti došljaci što tako ponosno sede pored njih.
Pre nego što pročitaju neku knjigu o svom gradu, najpre dobro utvrde da li je taj pisac rođen u gradu o kojem piše, ili je neki došljak  sumnjivog porekla. Tek tada se odluče da li da mu veruju. Kako neko ko je rođen u nekoj drugoj zemlji, može da piše o krajevima kao što su Čukarica, Novi Beograd, Petrovaradin, Subotica...? Kako neko mođe da piše o tim ljudima, tim ulicama, gde se nisu rodili i odrastali.
Po tome se naši gradovi razlikuju od Pariza gde su umetnost, nauku, književnost napravili stranci. Kada neko u Nju Jorku kupi stan, svi se time ponose. Govore kako je on ostvario američki san, kako je uspeo u životu. Kod nas se ova pojava ne vrednuje. O tome niko ne misli.
Ipak ti koji sebe smatraju starosedeocima najmanje znaju o svome gradu. Nisu se za njega mnogo interesovali. To je grad u kojem su rođeni i to je za njih sasvim dovoljno.
Preci velikih gradova se nigde ne pominju. I te velike gradove sprske nisu gradili samo Srbi. Da zanemarimo reke, Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine. Kalemegdean nisu podigli Srbi, starosedeoci, već ljudi sa strane-Turci, Ugari, Austrijaci. Najveće zaostavštine u našim gradovima ostavili su nam ljudi koji su došli sa strane. Ti ljudi su se osećali pripadnicima tog ili ovog grada, zato su to i radili. E, to su prave patriote.

Beograđani, i ostali koji su došli na svet posle rata rodili su se u drugačijoj varoši, sa oko 400 000 stanovnika.

Trebalo je tamo i da ostanu ako im je stalo do pedigrea.