Skoro kao ljubav... jednom u Santjagu

Santjago je bio prva prestonica Kube i ovde se jos uvek nalazi najstarija kuca podignuta pocetkom 16-og veka za potrebe Dijega Velaskeza, spanskog upravitelja Kubom. U Santjagu se i zavrsila spanska uprava pred sam kraj 19-og veka. 1953 godine Kastro je neuspesnim napadom na Batistin vojni garnizon u Santjagu u izvesnom smislu zapoceo revoluciju. U ovom gradu su zivela i poginula braca Pais, Frenk i Dzosua, Kastrovi pomagaci i heroji revolucije. Frenk Pais, baptisticki svestenik i ucitelj je sa Kastrom organizovao revolucionarnu grupu “M-26-7” i vodio je nakon Fidelovog povlacenja u Sijera Maestru. Ovde je na na trgu Cespedes, 1959 Kastro sa balkona opstinske zgrada, objavio pobedu revolucije. U blizini Santjaga nalazi se i najsvetije mesto za Kubance hriscane - katedrala El Cobre, a na groblju Svete Ifigenije je sahranjen i Hose Marti, jedan od naslavnijih Kubanaca i duhovni otac kubanske borbe za nezavisnost.

Stizem oko podneva i nalazim smestaj u jednom od ukupno tri solitera u Santjagu, blizu trga Plaza de Marte. Stan je sasvim prijatan, na 12-om je spratu i sa balkonom. Pokusavam da malo spavam, ali mi se ne da i izlazim napolje. Setam se ka glavnom trgu u gradu – Plaza Cespedes. Oko ovog trga su podignute neke od najvaznijih kuca u Santjagu. Na juznoj strani parka je Bogorodicina katedrala izgradjena na mestu gde je pocetkom 16-og veka podignuta prva crkva na Kubi. Uopste, Santjago mnogo vise podseca na spansko kolonijalno doba nego Havana i on je pravi karibski grad sa mesavinom africkih, haicanskih i spanskih motiva. Ovo je, takodje, tipican primorski grad, sa uskim ulicicama od kojih sve glavne vode ka luci. Setam se okolo, razmisljam sta bih sve trebalo da snimim, a onda neko vreme sedim na klupi u parku i odmaram se posmatrajuci.

Vec je pao mrak i glavna ulica koja spaja trgove Cespedes, Dolores i Marte je puna kurvica i policije. Kao da su se svi ostali sklonili u svoje kuce ili sede na klupama u parku.

Ulazim u kafeteriju na trgu Dolores i narucujem sendvic sa sunkom i sirom i flasu kubanskog piva. Dok jedem, devojke mi prilaze, traze cigarete i zapocinju klasicne teme: odakle sam, koliko cu biti na Kubi, gde sam otseo, da li sam ozenjen...

Primecujem jednu malu, prijatnog izgleda, sa dva dugacka oziljka na licu - jedan horizontalan, drugi vertikalan. Zove me, trazi cigaretu za drugaricu. Odbijam, kazem da je radnja zatvorena. Gleda me sa cudjenjem i bez osmeha. Zavrsavam pivo, placam racun i izlazim iz kafeterije.

Setam se ponovo ka parku Cespedes. Sedim na klupi i slusam muziku sa hotelske terase.

Zbog cega me zanima kubanska revolucija ?

Zbog cega sam odusevljen Kubom ?

Jasnija su mi ta pitanja sada, vise nego ikada ranije. Radi se o uspesnoj odbrani svoje posebnosti, svog prava na zivot. Kuba je idealna pozornica te pobede.

Ovde su pre dolaska Spanaca (pocetak 16-og veka) zivela indijanska plemena od kojih su najpoznatiji Taino Indijanci. Oni su se vek ili dva pre dolaska Kolumba sklonili na Kubu u bezanju od drugih surovijih indijanskih plemena koja su zivela na Karibskim ostrvima. Bavili su se zemljoradnjom i skoro sasvim apsorbovali indijanska plemena koja su tu ranije zivela - Guanahatabeje i Siboneje. Ziveli su u selima na istoku Kube, gajili boniatos, juku, jam, kukuruz, tikvu, kikiriki, paprike, avokado i duvan. Razvili su grncariju, pravili predmete od pletenog pruca, obradjivali kamen i pravili idole od drveta, kamena i kosti. Verovali su u duhove. Spavali su u kolibama ili u pamucnim mrezama razapetim izmedju drveca.

U prvih cetrdesetak godina po dolasku na Kubu, Spanci su od 100.000 Taino Indijanaca, ostavili u zivotu oko 5.000. Onda su za potrebe radne snage poceli da dovode na Kubu robove iz Afrike.

Sa osvajanjem Meksika Kuba je postala glavna tranzitna tacka pljacke koja je tada otpocela, tj., prenosa bogatstva Novog Sveta u Spaniju kao i svetska metropola trgovine robljem. Cerupanje Kube i borba evropskih kolonijalnih sila, Spanije, Francuske i Engleske odredjivala je dalji sled nasilja. Ukljucenjem Amerike kao nove sile stvari su postale jos mucnije. Sada se pod izgovorom “oslobodjenja robova” i zastite ljudskih prava, Kuba ubacuje u geopoliticke kombinatorike. Skoro sest decenija 20-og veka Kuba je pod ekonomskim i politickim patronatom Amerike. Konacno, 447 godina nakon iskrcavanja Spanaca u Barakou, na istoku Kube, Kuba postaje nezavisna zemlja sa imenom i nacijom.

Primecujem jednu lepu crnkinju. Prilazim joj i ona me poziva da sednem pored nje na klupu. Zove se Irena. Studira psihologiju. Trenutno sedi u parku jer joj je vrucina u stanu, a nema ni televizor ni radio da je zabavi. Setamo se ka parku Dolores i pokusavamo da razgovaramo. Svidja mi se njeno lice i ne znam da li da joj ponudim da odemo do mene. Pita me sta radim sutra i predlaze da se nadjemo u parku i da nastavimo da se druzimo. Kaze da bi volela da mi pomogne oko snimanja. Ne uspevamo da se dogovorimo nista konkretno. Ona odlazi kuci, ja svracam u kafeteriju da kupim pivo. Sedim u parku Dolores i razmisljam o Ireni. Cujem da me neko zove i vidim devojku sa oziljcima kako me posmatra i smesi se.

Ustaje i prilazi mi. Pita me sta se desava i kako to da nisam vec otisao sa nekom devojkom kuci. Pitam je koliko ima godina i da li ima dece. Kaze da ima trideset i da je majka sest sinova. Sama se smeje svojoj sali. Onda mi pokazuje licnu kartu i datum rodjenja. Ima 24 godine. Zove se Marija. Odlazimo u moj stan.

Ustajemo oko podneva. Napolju je oblacno. Sparno je kao pred kisu. Idemo na rucak, a onda Marija odlazi kuci. Ostajem da snimam u parku Cespedes. Videcemo se uvece oko osam u kafeteriji na trgu Dolores.

Popodne pocinje kisa i osecam se umoran i iscrpljen. Odlazim kuci i spavam do veceri. Budim se oko osam, tusiram se i izlazim napolje da se sretnem sa Marijom. Ceka me u kafeteriji gde smo se juce upoznali.

Posle vecere se setamo i razgovaramo. Pokusavam da dobijem Jelenu na telefon i da cujem kako se resava transfer novca koji sam zamolio sestru da mi posalje iz Spanije. Jos ne znam ni da li cu uspeti da produzim avionsku kartu. Marija vidi da sam zabrinut oko toga i vise ne pokusava da mi pomogne. Danas je insistirala da svratimo u poslovnicu kubanske avio-kompanije i da se tamo raspitamo oko mog problema sa Air-Fransom. Taj me je besmisleni manevar iritirao, a posebno njena tvrdoglavost i upornost. Ipak, osecao sam naklonost prema njoj i nekakvu radost zbog svega toga dok sam je posmatrao kako razgovara sa sluzbenicom Air Cubane. Prostorija je bila prijatno hladna i to me je osvezilo. Kada smo, koji minut kasnije, ponovo izasli na ulicu njen stid zbog neobavljenog posla se polako rasplinuo u vrelini ulice i onda smo cutali neko vreme.

Oko ponoci sedimo na klupi u parku Dolores, pijemo pivo i posmatramo ljude.

Prilazi nam pijanac i nudi nam buket uvelog cveca. Prethodno mumla imena kubanskih gradova i vodja revolucije. Dajem mu nesto novca i bez uspeha pokusavam da izbegnem cvece. Odvaja se nekoliko koraka od nase klupe, znacajno nas posmatra neko vreme i onda mi uz pozdrav dignute pesnice jasno porucuje - "Pomozi toj devojci !... Ona je lepa i dobra !"

Marija ga posmatra i smesi se zadovoljno. Zahvalna je pijancu na podrsci.

Ujutru se budimo ranije i resavam da odem da vidim Katedralu El Cobre, 20-ak kilometara od Santjaga. Marija zeli da ide sa mnom i uzimamo privatan taksi. Dogovaram se sa taksistom da nas u povratku odveze do groblja Svete Ifigenije i do jos nekih mesta koja me interesuju. Kratko se pogadjamo oko cene i nalazimo se na $20.

Dok snimam unutrasnjost Katedrale, primecujem da Marija sedi pred likom Bogorodice i da joj je lice vlazno od suza. U povratku ne razgovaramo mnogo.

Ne uspevam da snimim unutrasnjost kuce brace Pais. Kuca je sada muzej i snimanje je zabranjeno. Posmatram fotografije mladica u belom odelu, sa kravatom i sesirom. Slicno su odeveni i kada leze mrtvi na plocniku ulice u Santjagu.

Marija odlazi kuci da se presvuce, ja ostajem u gradu da se setam i snimam. Pocinje slaba kisa i sklanjam se na terasu hotela “Casa Granda”. Dve devojke me pozivaju da sednem za njihov sto. Malo me iznenadjuje da ne zele da naruce bilo sta za pice. Ne trude se ni da zapocnu razgovor sa mnom. Jedna od njih ima knjigu fotografija o Ce Gevari. Pijem kafu i koka-kolu i gledam te fotografije. Ce u sumama Sijera Maestre, Ce sa Fidelom, Ce sa Raulom, Ce sa zenama i cerkama, Ce na pecanju, Ce u uniformi, Ce u odelu i bez brade, Ce kao ministar poljoprivrede, Ce pred put u Boliviju...

Kuba je prepuna zahvalnosti prema Ce Gevari. “Tvoja pobeda je vecna”, “Ti zivis“ - pise na brojnim panoima sa Ce Gevarinim likom. Fidel je pisao o Ceu i o njihovom prijateljstvu. Mnogi su pisali studije o Ceu. Ipak, sta mozemo zaista reci o njemu - da je lepo izgledao i da je bio bez mane i straha ? Da je imao ljubavi prema ljudskom bicu ? Da je svojom pogibijom potvrdio vrednost te ljubavi ?

Sta se uopste moze znati o coveku koji ostavlja vlast i umire u sumi ?

Za mene je Ce tumac buducnosti i verujem da je znao da se u Boliviji nece ponoviti Kuba. Verujem i da je znao protiv koga se bori i da tu kompromisa nema. Njegovo pogubljenje organizovano uz pomoc obavestajnih sluzbi Sjedinjenih Drzava, amputiranje saka da bi se otezala identifikacija, sakrivanje lesa u dzungli Bolivije, pa njegovo iznenadno otkrivanje nakon skoro cetrdeset godina - to je takodje njegovo zavestanje, bas kao i bilbordi sa njegovim likom, posteri i fotografije, knjige uspomena i politickih studija. Za mene je Ce apostol ovozemaljske, jednostavne ljubavi prema coveku.

Upoznao sam njegovu cerka Ididu, zivi i radi kao lekar u Havani. Kaze da je sretna na Kubi jer je njen otac tu jos uvek ziv. Lepa je kao i Ce. Ima 42 godine. Koliko i Kuba.

Kisa prestaje i izlazim ponovo na ulicu. Setam se do sumraka. Odlazim u stan da se istusiram i spremim za veceru. Nalazim se sa Marijom i veceramo u restoranu “za Kubance”. Kazem joj da sutra ujutru putujem autobusom za Barakou.

U stanu lezimo u tisini. Uspavljujem se gledajuci senke zavese na vratima. Marija posmatra ventilator na plafonu.

Na autobuskoj stanici, jedemo keks od kokosa, pijemo mleko iz malih kartonskih paketica i cutimo. Tako se i rastajemo.

(jun, 2001)