Interesi crkve ili interesi vernika - prilog iz intervjua

... separate the church and state!

Svakako da SPC ima pravo da iznosi svoje mišljenje u odnosu na važna aktuelna socijalno-politička pitanja u zemlji i to joj pravo niko ne može osporiti, naprotiv, kao moralni oslonac društva to je i njena obaveza koja proishodi iz njenog društvenog statusa i poslanja. Šta više, izražavanje stava u vezi sa značajnim društvenim pitanjima i iznošenja stavova pred organima vlasti, nije u suprotnosti sa socijalnim učenje Pravoslavne Crkve.
.................................
Sa druge strane, generalizacije pojedinaca da je saopštenje Crkve protivzakonito i neustavno jesu preterane i maliciozne.

Naravno da crkva moze iznositi svoje misljenje i o nekim politickim pitanjima i to nije niti protivzakonito, niti neustavno. Drugo je pitanje da li treba da to radi. A, jos bitnije, da li drzava treba da dozvoli crkvi da se mesa u njenu nadleznost. Nije tajna da mnogi politicari u Srbiji smatraju da crkva "treba da se pita". Uostalom, to je pre nekog vremena predsednik Tadic eksplicitno rekao. E, u tom delu bi se moglo postaviti pitanje ustavnosti. Ako crkva treba da se pita, da li to znaci i da crkva moze, ili treba da utice na odluke drzavnih organa? I da li to znaci da samo SPC treba da se pita? Ako crkva "treba da se pita" kada je rec o svetovnim pitanjima, da li vazi obrnuto, da drzava treba da se pita u stvarima koje se ticu unutrasnjog ustrojstva crkve?

Mislim da bi za Srbiju bilo mnogo bolje da sve crkve slede primer protestanske crkve, kako je naveden u tekstu. Istu takvu pasivnost treba imati i drzava, kada je rec o crkvenim pitanjima. Uostalom, da li nesto fali protestanskim drzavama zbog takve "pasivnosti" crkve? I kako bi gradjani tih drzava reagovali ako bi njihov predsednik izjavio da "crkva treba da se pita" o drzavnim pitanjima? Nije tesko zamisliti reakciju.

... da bi SPC trebala da bude kao i one crkve koje u ovom tekstu kritikuje: "tradicionalne protestantske crkve" koje su "veoma pasivne i neretko indolentne u odnosu na društvena pitanja te su isključivo okrenute unutarcrkvenim pitanjima i samoj etničkoj manjini kojoj pripadaju". To je sve sto bi jedna verska institucija trebala da radi u sekularnoj drzavi.

i druga kritika upucena na racun: "malih verskih zajednica" ... i sto se njih "tiče, kod njih postoji drugi problem, a to je nepostojanje tela ili organa koje bi davalo bilo kakva zvanična saopštenja, ali ne postoji ni potrebna koherentnost niti monolitnost da bi postojao zvaničan stav. Moram priznati da ne dostaje ni politička svesnost." Zasto bi jedna verska zajednica morala da ima politicku svesnost i da se jos povodom toga zvanicno izjasnjava? To u svakom slucaju nikoga i ne zanima sem pripadnika te grupe, a njima se moze obracati na liturgijama/misama/sluzenjima i drugim za to pogodnim mestima.

I podvlacim, crkvi nikako nije mesto u politici.

Активност и пасивност цркава и верских заједница, мислим да зависи од њихових историја, традиција, устројстава, везаности за вернике. СПЦ вековима брине о свом народу / верницима / са којим је пролазила све тешкоће, прогнанства , страдања. Не кажем да остале не брину.
Подсетимо , какав је био и какав је још увек утицај Римокатоличке цркве у свету.
Сигурно је да је СПЦ могла на други начин и другим путем , и то много раније , да реагује на Статут Војводине јер се конкретно дотиче њених верника. Располаже и значајном црквеном имовином.

Statut Vojvodine vodi ka decentralizovanoj, modernoj i evropskoj Srbiji. Ne vidim razloga zašto bi SPC trebalo da istupa protiv interesa jednog dela svojih vernika, jer je ona tu pre svega da služi njima.

.

Уколико је погрешно иступила и то још против интереса дела својих верника, она ће бар део тог дела верника засигурно изгубити. У принципу , против сам мешања било које цркве у политичка питања, јер губи свој духовни значај и индетитет.

Nova srpska palanačka misao
Mirko Đorđević
14.02.2009.

U seriji malih uzaludnih eseja, ovaj neka bude poruka jednom palanačkom misliocu – odveć dosadnom.

O pismu je zapravo reč, koje je prvi čovek u Sinodu SPC uputio državnom vrhu laičke Republike, o predlogu statuta Vojvodine. Najpre su nam nametnuli lažno i neuko retorsko pitanje o tome ima li pravo SPC da se oglašava o društvenim i državnim problemima. Naravno da ima i to je dosadno ponavljati. Nevolja je u tome što se Crkva o tome godinama oglašava i to egzemplarno loše. Barem u poslednjih dve stotine godina ni u jednoj državi Evrope Crkva nije rešavala ustrojstvo države. Ne, sigurno nije, barem posle 1905. kada je odvojena od države Brijanovim zakonom. Gospodin-drug S. Antonić koji sjaji u plejadi nove „srpske“ misli to i ne zna – on prodaje po palanci banalni organicizam koji je kao mišljenje davno zaboravljen. Svuda osim u Srbiji. Muči se ovaj „mislilac“ da pročita „Filozofiju palanke“ R. Konstantinovića i ne ide mu – ne može, pa ne može. Kod nas u Srbiji postoji malo gruba, ali dobra reč – za mače je goveđa glava mnogo. On međutim, poziva i proziva da valjda kod njega studiramo socio-religijske probleme. Avaj, on i ne zna kod koga smo i kada to obavili.

Ovaj mali zapis i nije o njemu i njemu bliskima koji su obična epizoda u važnom poglavlju o agoniji palanačkog uma.

Stoga najpre jedno sećanje na davne dane – minulo je od onda punih trideset godina – kada se ulicama Beograda kretala neobična povorka od blizu stotinak sveštenih lica. Dostojanstveno i u mantijama, a to je onda bilo uistinu neobično. Crkva je do tada bila svedena na „prostor“ između porte i oltara i nije je bilo na javnoj sceni – na političkoj nikako. Ljudi iz ove impozantne povorke odneli su jedan dokumenat u Predsedništvo SFRJ i u Predsedništvo SR Srbije koji je potom publikovan u Pravoslavlju (15. maj 1983.) i preveden na mnogo jezika. Bilo je to i legalno i legitimno, jer su na nemirnom Kosovu tada prilike bile grozne. Od tada do danas naša Crkva je objavila sedam puta po sedamdeset takvih apela i memoranduma – i u svakom isto. I tekstualno čak. Kada bi se sabrali, bilo bi to nekoliko debelih knjiga u kojima se nudi „rešenje“ famoznog problema kosovskog bez Albanaca. Uzalud. Albanci su brzo shvatili lekciju, pa su ponudili rešenje bez Srba i tu smo gde smo. Ništa Crkva rešila nije, čak ni svoj status na Kosovu, gde joj danas, kao i ranije, ne cvetaju ruže.

U vezi sa ovim Amfilohijevim pismom, muči čoveka jedna druga misao: ako smo onda bili slepi na jedno oko, zar sada nismo slepi na oba. Dao bi Bog da nam se oči otvore, ali teško ide. Ovo Amfilohijevo pismo je pokušaj političke reanimacije partijica kakve su SRS, NS i DSS, koje su upravo potonule na izborima. Mogli bismo podsetiti da je naša Crkva u autonomiji pod Habsburškom monarhijom doživela svoje zlatno doba; imali smo reforme i doba prosvećenosti sa Dositejem i Vukom, no nema potrebe. Pisac ovih uzaludnih eseja seje so i čeka da nikne seme.

Muče se ovi organicisti i nikako da shvate da ljudsko društvo nije biološki organizam. Nije muka u tome kako oni „misle“, već u tome šta čine. A čine da svet palanke ostane sebi dovoljan. Palanka misli samo sebe i to palanački skučeno i neuko. Uostalom, mi se svi na neki način „hvalimo“ da je palanka specifično naš, srpski pojam, da se čak ni reč ne može lako prevesti na neki evropski jezik. Nije tačno – to palanačko iskustvo imaju i drugi, ali je ono valorizovano i revalorizovano upravo u procesu koji se označava kao mišljenje, a to je svojstvo i funkcija visokoorganizovane materije koja se zove ljudski mozak. U evropskim jezicima postoje reči za našu reč palanka, u francuskom se to kaže l’esprit de clocher, da se označi sve ono od De Mestra do Bonala i Morasa kao izraz palanačke fašističke misli: ljude šćućurene ispod svog seoskog tornja i zvonika koji dalje od toga ne vide. Ali najbolju reč za pojam palanke imaju Rusi u svom jeziku. Oni u složenici i kombinaciji „točka – kočka zrenjia“ označavaju pod prvim delom tačku gledišta nekog mislioca, a pod drugim delom bednu blatnu humčicu na kojoj stoji neki stvor i s nje iznosi svoje „misli“. Nekad smo, avaj, napisali i knjigu o tome. Odosmo daleko, počinismo greh protiv jevanđelja u kojem nam je data zapovest: Non jacere margaritas ante porcos. Kako objasniti nekom palanačkom stvoru šta je sociolog, a šta je – mi se izvinjavamo – pak, ginekolog.

Neka palanačkih mislilaca na njihovoj blatnoj humčici, a pesak teče u večnom nam svima suđenom peščaniku.

A gde je Kosovo posle njihovog višedecenijskog „rešavanja“, to imaju u svim jutrošnjim novinama.

Peščanik.net, 14.02.2009.
Link