Male stvari

Da li ste nekada rekli da ovo/to/nešto nikada nećete uraditi, a onda ipak - uradite?

E, ja jesam. Možda bi bi bolje bilo da sam od reči i da ne pišem ovaj blog. 

Nisam htela da otvaram blogove, osim onih koje pišem u svojstvu urednice, gde objašnjavam i po potrebi  - a da je potrebe bilo to svi manje-više znate - se izvinjavam zbog propusta u mom i našem radu.

Ipak ....

Pre nekih sat vremena izašla sam do obližnje prodavnice. 

Ulica u kojoj živim nije medju najprometnijim u Beogradu, trotoari su zakrčeni parkiranim automobilima, a izmedju njih i ograda je uglavnom nedovoljno prostora da bi se tuda moglo hodati. Na nekim delovima prostora ima dovoljno za prolaz pešaka, medjutim, to ne znači da su svi ti delovi očišćeni, mora se gaziti poprilično dubok sneg, a neretko, jaknu/kaput "brisati" levo i desno. 

Na ćoškovima (trotoara), ako neko vozilo nije (nepropisno?) parkirano, uglavnom je moguće hodati. Dobro, možda je klizavo, ali je moguće. U smislu da nema fizičkih prepreka. 

Od pomenute obližnje prodavnice dele me dva "ćoška". Prvi je zakrčen na sve moguće načine, uključujući i kontejnere za smeće i nije bitan za ovu "priču", a drugi je prohodan, uskom utabanom stazicom izmedju parkiranih vozila i ograde/dvorišta/zgrade.

Tako sam se na samom kraju puteljka kojim sam se vraćala, sa kesama u obe ruke, pažlivo balansirajući po utabanoj stazici, koja je sve samo ne bezbedna, ali ipak ne i zaledjena, što nije malo ( ! ), našla oči u oči sa sugradjaninom koji je dolazio iz suprotog pravca, upravo stupajuci, preciznije nameravajući da stupi na trotoar (i "stazicu" kojom sam u pravcu raskrsnice išla) nakon prelaženja ulice. 

U trenutku sam zastala, bez mogućnosti da se pomerim ni levo ni desno, razmišljajući da li da se kao automobili na uskom putu povučem u rikverc, do prodavnice koja je udaljena dvadesetak metara i u njenom ulazu sačekam,  kad se sugradjanin (sapatnik u mimohodu vračarskim trotoarima) povukao dva koraka unazad, sišavši s trotoara na ulicu i rekao - izvolite!

Nastavila sam hod po utabanoj stazici odgovorivši - hvala, veoma ste ljubazni.

Od nepoznatog gospodina usledilo je - bilo mi je zadovoljstvo.

U tom trenutku smo se mimoišli i ja sam nastavila da pažljivo prelazim raskrsnicu ne osvrćući se unazad, ali gledajući na moguća vozila, a on je produžio (pretpostavljam) putem na kome mi je dao prednost. 

Zbog čega pišem ovaj blog, zbog čega kršim "pravilo" da necu pisati blogove?

Razlog je u tome sto sam (patetično) dirnuta postupkom jednog nepoznatog čoveka, po mojoj proceni u pitanju je muškarac, približno izmedju 35 i 40 godina, koji mi je ulepšao, ma malo je reći ulepšao dan.

Prosto, taj čovek, njegov postupak, me je naveo na razmišljanje o tome koliko je malo potrebno da se čovek oseti kao čovek, da se i na snegom okovanim ulicama i trotoarima ne moramo sukobljavati i psovati (naravno, ne samo na snegom okovanim), da se ljudi mogu ponašati kao kao civilizovana bića i da je jedan ovakav gest, koji nepoznatom čoveku nije oduzeo više od petnaestak, možda 30 sekundi,  mene naveo da poželim da pišem o tome koliko smo nestrpljivi, netrpeljivi i koliko često reagujemo "na prvu loptu". Na ulici, u porodici, na poslu, pa, što da ne - i na blogu!

Da vas, poštovani blogeri i komentatori, pitam:

Kako se ponašate u saobraćaju i kao pešaci i kao vozači?

Kada (ako uopšte) pozdravljate komšije, da li to činite s osmehom na licu?

Da li u prodavnici, kada vam je korpa (kolica) prepuna namirnica pogledate ko je iza vas i, da li ste možda ako vidite da je iza Vas neko ko u korpi ima jedan ili dva artikla, ponudili da plati pre vas?

Uz punu svest da mi nećete poverovati i da ćete ovo možda različito tumačiti, izjavljujem da ja to radim. I uvek naidjem ne samo na zahvalnost, nego i na iznenadjenje, ali obavezno, nikada nije izostalo - hvala i osmeh.

Malo li je?

Napomena: nisam vozač i s moje strane ne bi bilo korektno da se postavljam u "ulogu" vozača, iako veruejem da i oni imaju što-šta da zamere pešacima.

(Zlo)upotrebljavam Blog B92 i mogućnost da otvorim blog, da se zahvalim čoveku koji se povukao dva koraka unazad da bi mi na uskom prostoru omogućio da prodjem. A vas pozivam da napišete, ne samo šta mislite o tome, nego pre svega, kako se vi ponašate i da li smatrate da male stvari mogu da poboljšaju svakodnevicu i ima li smisla verovati da, ovo nije aluzija na "spstveno dvorište", se čovek može osečati bolje ako se ponaša kao "čovek". 

Urednica Bloga

p.s. ovo nije blog o radu gradskih (bilo kog grada) službi o uklanjanju snega i čišćenju ulica, pa ni o tome da li i ko održava trotoare, nego, kao što u naslovu piše - o malim stvrima i - ljudima. O nama.