Kapetan

Kapetan stari mrezu plete. I seca se nekih dana. Boljih dana. Davnih…kad je mladji bio. Kad je tim rukama, koje su sad tako istrosene i tanke, ribu lovio. Kad je dane na pucini provodio, a ne…

Kapetan stari, to uvelo lice, nekad je mladic bio. Lep mladic. Devojke su uzdisale za njim, drugi mladici su mu zavideli. A on je svoju ljubav ljubio, svoju ljubav-more plavo. Galebovi su mu pesmu pevali, pesmu avanture…a sad…

Kapetan stari, a u dusi mlad. Srce gleda u daljinu, more sinje, zelelo bi tamo…ne da telo. Ne moze. Ne vise…telo bi sedelo, telo bi odmaralo, spavalo. Telo staro srce sputava. Srce zivot iste, telo bi se smrti prepustilo…

Kapetan, taj stari…ponosno je nekad za kormilom stajao, krotio vetrove, krotio struje. Imao je svoj brod, svoju posadu…imao je svoj zivot. Voleli su ga, jer je posten bio. Voleli ga, i divili se. Sad ga ne voli niko. Vise nije jak. Vise nema brod. Ni posadu. Sad ima samo svoju mrezu…koju plete…

Kapetan stari snage vise nema. Telo je pobedilo dusu. Uspravi se, i ponosit, gord…samome sebi poslednju komandu izda…krenu ka pucini…bez broda, bez posade…ono sto mu zivot bese, grobnica mu posta. Kapetan stari…taj davni morski vuk…sad negde gore svojim brodom plovi…brodom oblaka, posadom andjela…morem vecnosti. Mirno more…kapetane