Zbog skijanja! (deo drugi)

Pored Vail Resorts-a, u Koloradu se moze skijati u jos krs bozji oblasti: duz autoputa I-70 nalaze se Copper Mountan i Loveland, zatim severno od sedamdesetice su Steamboat Springs i Winter Park, a juzno je svima poznati mondenski Aspen, uz Snowmass i Crested Butte. U centralnom masivu Stenovitih planina nalazi se dosta termalnih izvora koji su otvoreni preko cele godine i odlicno se kombinuju sa celodnevnim skijanjem. Na jugu Kolorada nalaze se jos dva izvanredna centra - Telluride i Durango. Mada se to sve svodi na manje-vise isto: odlicno skijanje i lud provod u zivopisnim planinskim gradicima koji prate svaki centar. Pored pobrojanih, tu je i citav niz malih centara (recimo velicine Kopaonika), kao sto su na primer Loveland, Eldora ili Monarch Mountain. U studentskim danima neretko se na posao dolazilo posle rucka, jer se prepodne skijalo u 20 minuta gradskim busom udaljenoj Eldori. Problem je sto se u isto vreme na stazi cesto moze naleteti na profane sa faksa, kako zaneti u svoje projekte i fondove vitlaju po hupserima, koji se ovde zovu "moguls".

Svaki od skijaskih centara ima lokalni aerodrom u blizini tako da imucniji posetioci mogu direktno doleteti iz bilo kog dela USA, svojim ili rentiranim avionima. Za ostale postoje odlicne autobuske linije (RTD) i obilje satlova, koji ih mogu prevesti sa internacionalnog aerodroma u Denveru (DIA). Za studentariju pomenuti RTD organizuje posebnu sezonsku liniju, tako da za neku sica lovu mozete da dzonjate do ski centra i nazad, umesto da se gnjavite svojim automobilom. Sedamdesetica je prilican problem za one koji komutiraju vikendom jer je prakticno jedini veliki autoput do glavnog grada. S obzirom da prelazi preko nekoliko visokih prevoja, neretko je zatvaraju, narocoto kad je kijamet. Postoje alternative, ali malo poznate i bolje da ostane tako.

Ne bih tupio o smestaju u samim centrima, imate sve na internetu. Uglavnom kao i svuda na svetu, optimalni su apartmani za one kojima ne treba sve na gotovo, par stotina dolara za noc pa navise, ima ih u izobilju, izvanredni su, ali svejedno, treba ih rezervisati dosta unapred. Alternativa je smestaj u nekim malo udaljenijim gradicima, kao sto su recimo u slucaju Vail Resort-a Leadville, Eagle, Rifle, pa cak i u nekim opskurnijim zabitima: Fairplay (South Park) ili Kremming, gde mozete naci sobu sa dva lezaja za osamdesetak dolara. Ako ste student, ili ste se uvalili studentu ili rodjaku koji zivi u Koloradu i ne zelite da dangubite za volanom, mozete recimo rezervisati smestaj u nekom od hatova 10. Planinske divizije, ili u grejanim platnenim kucicama (yurts) u okolini Eagle-a. To ce vas izaci mozda par desetina dolara za noc, ako se organizujete sa prijateljima i podelite troskove. Ako ste bas hard-core a svu ste lovu potrosili na najnovije vezove i sezonski Colorado Pass, mozete spavati i u kolima na parkingu pored A-Basina (nije neki pogled, ali odatle vas nece oterati policija, samo ponesite dobru paperjanu vrecu za spavanje). Ako ste nekad bili hard core, drz' te se parkinga ispred malih hotela u podnozju planine - toplije je.

Sa prosecnom nadmorskom visinom ski staza od preko 3300m i obiljem sneznih padavina koje u Stenovitim planinama krecu jos krajem avgusta, skijaski centri u Koloradu se otvaraju dosta rano. Tradicionalno se utrkuju A-Basin i Loveland i najkasnije do Halloween-a (30. Oktobar) oba centra vec uveliko rade. Iako snega ima dovoljno za udobno skijanje do kraja maja, vecina ih se zatvara krajem aprila, zbog zakona koji namece koloradovska sumska uprava a koji stiti mnogobrojne zivotinjske vrste koje na prolece migriraju preko ovih oblasti. Izuzetak je A-Basin, koji je zahvaljujuci svojoj nadmorskoj visini od gotovo 4000m neretko otvoren sve do Dana Nezavisnosti. Stoga stanovnici Kolorada koji skijaju u sezoni lako sakupe po tridesetak dana na stazama.

Snezna baza je vec u januaru debljine od 1.5-2 metra, sa svezim nanosom od oko 30-ak cm nedeljno. S obzirom da je Kolorado oblast niske vlaznosti vazduha, sneg je prsicast i suv, sto stvara idealne uslove za sve vrste skijanja. Za razliku od evropskih cetara, vestacki sneg se ovde prakticno nikad ne pravi. Kratak dah prvih par dana vam nece dozvoliti da zaboravite da ste na blizu 4000 metara nadmorske visine. Zato treba unositi sto vise tecnosti i laganica u pocetku. Takodje, na ovoj nadmorskoj visini pocetkom sezone ume da bude prilicno hladno, cesto i -10 do -15 C, ali vecinom suncano.

Veci centri imaju okvirno izmedju 100-200 staza podeljenih u 4 grupe: uredjene staze koje se sredjuju masinama obicno dva puta dnevno, zatim staze sa hupserima koje masine uglavnom ne diraju, potom neuredjene staze kroz sume i u takozvanim "bokalima" (bowls) i na kraju tematski tereni za akrobatsko skijanje i opste jedno lomljenje vratova koje uzasava roditelje i agencije za zivotno osiguranje.

Svaki centar je posebno ponosan na svoje staze za ekstremno skijanje, do kojih se mora pesaciti ili se moze prevesti pomocu specijalnih autobusa na gusenicama. Uobicajene su i posebno obelezene staze sa meracima vremena, na kojima svako moze testirati svoj ego i biti rangiran po sistemu koji je jedinstven za celu USA. Za pocetnike i decu postoji set lakih staza sa sporim zicarama (bunny trails), na kojima mozete bezbedno ostaviti svoje najmladje ili neiskusne, da ne gnjave dok se lomatate po pravim stazama. Slicno kao u drugim delovima sveta, staze su rangirane po tezini, na zelene, plave i crne. Najteze staze se kite crnim dijamantima i diskretno postavljenim spomen plocama nastradalim skijasima.

U principu skijanje je moguce i po nerangiranim (divljim) stazama, mada je prilicno rizicno, s obzirom na ogromne povrsine koje centri pokrivaju i veoma uzbudljive detalje koji se na tim stazama mogu susresti, pre svega odseke u steni i moguce okidace lavina. Spasavanje je generalno tesko, sporo i skupo, na sta vas na svakom cosku podsecaju zivopisne table i semafori. Ipak, sve to, cini se, ne odvraca hrabre i poneki snowborder ce vas iznenaditi na mestu gde ni divokoza nece.

Za razliku od staza u zapadnoj Evropi, u Koloradu su one nesto krace, recimo od oko 1 milje u proseku. Ali su zato veoma siroke (20, 50 negde i po 100 metara), tako da nema guranja ni sudaranja cak ni u najposecenijim danima ski sezone. Ako vas duzina brine, treba reci da staze leze na nekoliko nivoa duz planine i neprimetno se nadovezuju jedna na drugu, tako da nije nikakav problem uvezati po 3 ili 4 staze za redom i uzivati u 15-20 minuta neprekidnog skijanja. Staze kroz sume su prava poslastica za onog ko ume i sme. One zapravo i nisu definisane, vec svako bira svoju putanju, a zbog generalno ogranicene vidljivosti neretko se moze cuti dozivanje i oglasavanje skijasa. Covek nikad nije siguran gde ce da bane iz te sume i kako da se vrati do lifta.

 Plave staze su odlicno prilagodjene srednje dobrim skijasima, mada im tezina donekle varira od centra do centra i moglo bi se reci da su za nijansu lakse od odgovarajucih crvenih staza u Evropi. Crne staze su upravo to - crne, na nekima od njih se i najboljim skijasima ledi krv u zilama, zbog strmine, hupsera i neopisivog pogleda koji se na ovoj nadmorskoj visini pruza svuda naokolo. Keystone je jedan od retkih centara u Koloradu koji pruza nocno skijanje, sto je izvanredan dozivljaj za svakog skijasa entuzijastu, narocito sa romanticnog aspekta.

Na liftovima prakticno nema cekanja, maksimalno nekoliko minuta i to samo u spicu sezone i u dnu planine, gde jedino i prolazite kroz kapije sa RFID kontrolom. Ovo necekanje na lift je osobenost koja mami veliki broj skijasa iz krcatih evropskih centara. Za desetak minuta pravom kombinacijom liftova mozete izbiti na bilo koji od vrhova, gde vas prvo saceka pogled koji se pamti, a onda ski runda od koje cete spasti s nogu.

Klopa na stazi i klonje su standardne, a na udaljenim ispostavama se nalaze kucice za odmor (warming hut) sa grejanjem i toaletima. Neretko cete na stazi susresti osoblje centra koje o hladnim danima iz termosa na ledjima deli besplatnu toplu cokoladu ili neku drugu sitnu poslasticu. Dosta skijasa nosi svoju hranu na stazu i nema nikakvih problema sesti u bilo koji od restorana na stazi i klopati.

Kao i svuda na svetu, moguce je uzeti instruktora skijanja, bilo jedan na jedan, bilo u grupi. Ljudi sa posebnim potrebama nisu zanemareni i neretko cete na stazi susresti skijase ostecenog vida ili sa nekim drugim hendikepom, koji u pratnji jednog ili vise instruktora savladjuju padine. Zicmeni na polazistima ski liftova su veoma predusretljivi i pridrzace svako dete koje pokusava da se popne na sediste. Ljudi sa velikim slovom "I" na jaknama su na svakom cosku i jedini posao im je da vam daju informacije o bilo cemu u vezi sa situacijom na planini. Tu su naravno i fotografi koji postavljaju zasede na stazama i slikaju vas dok se lomatate ili pravite prve korake na snegu.

Profi spasilacka sluzba je prisutna svuda na terenima i narocito primetna krajem dana, kada je mogucnost povrede najveca. Kako sezona odmice i sve strmije i opasnije staze bivaju pustene u pogon, na polazistima ozbiljnih crnih staza se moze videti ski patrola spasilaca koji zaustavljaju svakog skijasa i upoznaju ga sa situacijom na stazi, opasnostima koje vrebaju i mestima na kojima se moze bezbedno podviti rep i odstupiti. Za razliku od nase sluzbe na Kopu, zene su dobrodosle medju spasiocima i sasvim uspesno se bave tim poslom.

Pristup liftovima se naplacuje i postoje razne vrste ski pasova. Od najskupljih jednodnevnih (ili poludnevnih, ako se uspavate) koji se krecu do oko stotinak dolara u spicu sezone, preko nedeljnih pasova koji kostaju oko $500, pa do sezonskih, koji se mogu nabaviti samo do pocetka sezone a koji su okvirno isto oko $500. Sezonski pasovi obicno nude pristup svim centrima u okviru jednog od resort-a, sa ili bez nekih sitnih ogranicenja i omogucavaju vam da ostvarite znacajan popust za svakog gosta koga dovedete da kupi jednodnevni pass. U centrima se moze rentirati vrlo kvalitetna oprema i mali servisi za podesavanje iste su rastrkani svuda po stazama. Uopste, sve je podredjeno tome da izbegnete svaki moguci zastoj i da svoje skupo placeno vreme maksimalno iskoristite na stazama.

O skijasima. Ljudi na stazi su sasvim ok. Nivoi skijaske vestine koje cete videti se krecu od apsolutnih pocetnika pa do olimpijskih takmicara. Ipak svi postuju kolege na stazi ili u redu na zicari, paze na decu i slabije skijase oko sebe, komunikativni su i rado razmenjuju najsvezije informacije o situaciji na stazama, narocito kad se negde deli dzabe topla cokolada. Ima naravno i budala, ali jako retko, cini se vise medju snowborderima, koji pored toga sto nemaju oci na ledjima, vole i da se socijalizuju sedeci na sred staze, odmah ispod zaravnjenja, tako da kad ih opazite obicno biva kasno. Tamo gde moze da se juri, juri se do besvesti, a gde se upozorava na ukrstanje sa laksim stazama svi usporavaju i voze pazljivo. Za to se dodatno brinu i spasilacke patrole koje upozoravaju one koji mozda prebrzo prilaze ovim zonama. Neka od pravila na stazama su regulisana i zakonom, pod jurisdikcijom lokalnog serifa, kao sto je na primer zabrana napustanja mesta nezgode, neumereno konzumiranje alkohola itd.

Bilo gde da se odlucite da skijate, primeticete izvanrednu efikasnost sa kojom taj ceo sistem funkcionise, prava masina fino podmazana vasim dolarima. Isto tako, upadljiva je briga da se gosti osecaju udobno i uvazeno i nastojanje da nista sto nije apsolutno neophodno ne stoji izmedju vas i onog zbog cega ste tu. Mislim da skijaske centre u Koloradu ocekuju uzbudljiva godine i sasvim sigurno, ko god jednom dodje, pozelece da se vrati ponovo.

 

 Dodatne fotografije mozete pogledati na: Skijanje u Koloradu