Radujem se svakom novom danu

Svaki trenutak života je raskršće na kome se donose odluke. Meni je skautski duh dao pravi odgovor: odlučio sam se za život! 

Najstariji učesnik poslednjeg 21. Svetskog skautskog džemborija, održanog avgusta 2007. godine u Hajlands Parku, istočno od Londona, bio je Miloš Miović, iz Slovenije. Tada devedesetšestogodišnjak, Miloš je insistirao da spava u sopstvenom šatoru i da ima posao. Radio je na prijemu u šator Zveze tabornivkov Slovenije, gde je veselo i energično dočekivao goste i vodio ih kroz izložbu o taborništvu u Sloveniji. 

Eidan Džons, rukovodilac Džemborija, posetio je Miloša koji je bio posebna atrakcija ove smotre. Prilikom posete, pitao ga je planira li da učestvuje na narednom Džemboriju, 2011. godine u Švedskoj. Miloš mu je jednostavno odgovorio: "Ne gubim nadu, ali ako me nešto spreči da odem u Švedsku, učestvovaću na onom sledećem".

*** 

Miloš svoj život deli na tri doba. U prvom se kalio, sve do kraja Drugog svetskog rata. 

Rođen je u Sinju, ali je porodicu otac trgovan ubrzo doveo u Maribor, gde Miloš i danas živi. Kao petnaestogodišnjak, miran dečkić koji je prošao strogo kućno vaspitanje, pridružio se izvidjačima. Drugim rečima: davne 1926. godine! U tom uzrastu, sigurno mu je bilo draže da časove klavira i plesa zameni veranjem po drveću, preskakanjem potoka i upoznavanjem okoline. 

Posle mnogih akcija i tabora, Milošu se ukazala prilika da 1929. godine učestvuje na smotri skauta sveta. Prijavio se za Treći svetskom skautski džembori, održan 1929. godine u Erouz Parku, kod Liverpula. Međutim, nešto pred polazak, živeći slobodno (ali kao što se pokazalo nepromišljeno), pio je vodu iz Save i oboleo od tifusa. 

Završio je prestižni Vudbedž kurs u "hramu" skautstva Gilvel Parku još početkom tridesetih i postao vođa čete. Bio je član komisije za medjunarodnu saradnju u Savezu skauta Kraljevine Jugoslavije. Za svoj period sazrevanja kaže da "skautstvo me je naučilo da iskoristim svaku mogućnost koja mi je bila ponuđena, da obogaćujem svoje znanje i da savladavam izazove. Svaki mladi čovek nosi u sebi neotkrivene talente i mladost je razdoblje kada mu treba omogućiti da ih otkrije." 

*** 

U drugom periodu svog života, Miloš je ostvarivao i ispitivao svoje sposobnosti novim i novim izazovima. Koristeći svoja skautstva poznanstva i znanje stranih jezika, radio je u međunarodnoj trgovini za različita slovenačka preduzeća. Službovao je u Parizu, Bombaju, Vašingtonu i drugim krajevima sveta. "Bio sam vrlo prilagodljiv, što je bilo od velike važnosti za rad u privredi. Pored toga, imao sam izrazit osećaj za odnose sa ljudima. Sva ta znanja sam stekao i oblikovao radom u skautskoj organizaciji." 

Jedne godine, odred izvidjača iz Maribora u kome je radio, a ni njegovi članovi, nisu imali novca za letnji tabor. Miloše je koristeći svoj preduzetnički duh predložio i organizovao da se tokom tabora beru borovnice i arnika i predaju zadruzi, pa onda od zarade kupuje hrana. 

Nije uman onaj koji se drži svog mišljenja i ne ćeli da ga menja. Svaki dan, svaki događaj donosi toliko novoga da moramo iznova i iznova menjati i prilagođavati svoje poglede. 

*** 

Retkima je, kao Milošu, data prilika da dočekaju duboku jesen života, i da su pri tome tako živahni i sposobni da brinu o sebi. "Sada kada život gledam iz drugog ugla, on ima posebnu vrednost i donosi mi radost. Radujem se svakom novom danu" - ocenjuje Miloš svoju duboku starost.

Miloš je konačno svoju mladalačku želju ispunio 70 godina kasnije! Nikada nije kasno: učestvovao je na 19. Svetskom skautskom džemboriju 1999. godine, u Čileu. Već tada je bio ubedljivo najstariji učesnik. Sećam se da sam ga vidjao u prolazu, tu ispred štapskih šatora. Uvek je bio u akciji, uvek nešto radio, sa nekim razgovarao. "Oduševila me ne spontanost druženja i komuniciranja svih učesnika. Tokom meseca dana boravka u Čileu nisam video nijedan preki pogled, čuom lošu reč, naslutio zlu misao; samo topao prijem i ljubav. I, kada pomislim da tih 30.000 ljudi na isti način deluje sa drugih 25 miliona skauta po celom svetu, ponosan sam što sam član tog Pokreta." 

Ovaj žilavi čiča se nikako ne predaje, ni u svojoj devedesetosmoj godini. Pun je mladalačke energije i pozitivnog duha, bogat iskustvima, poznavalac stranih jezika i kultura. Sam sebi kuva, nabavlja namirnice, daje injekcije i obavezno brine o svojoj fizičkoj kondiciji (mada se kreće uz pomoć štapa). Ima punu kuću dela razičitih filozofa, uključujući Bibliju, Kuraan, Kapital, Majn Kampf... U Čileu, u svojoj 88. godini, zarazio se fotografijom, pa sada nigde ne ide bez foto aparata. Uživa u traganju za zanimljivim motivima koje priroda nudi napretek. 

Miloš svake Nove godine napiše poruku - svoj pogled na prošlu godinu i dogadjaje u njoj. U ovogodišnjoj poruci pisao je o promenama kroz koje svet prolazi, o Obami i promenama koje njegov izbor donosi, o finansijskoj krizi i razlici izmedju "kapitalizma preduzetnika i kapitaizma špekulanata". Preporučio nam je knjigu Mutant Message Down Under amerikanke Marlon Morgan. Pisao je o svojim istraživanjima terena iznad Trsta na kojima je bio Soški front, lutanjima terenima iznad Sežane a posebno o putovanju u kontinentalnu Grčku gde su ga oduževili Meteori. Porodica mu se uvećava - došao je do brojke od 15 praunuka, čime je premašen broj od 14 unuka. Izneo je dugačko mišljenje o veri i odnosu čoveka i Boga. Požalio se da je dobio na starosti a izgubio na pokretnosti. 

*** 

U uvodniku za jedan od poslednjih brojeva "Tabora" - revije Zveze tabornikov Slovenije, Miloše je napisao sledeći uvodnik: 

U svojoj petnaestoj godini bio sam strašno pametan. Čitao sam Tolstoja i Dostojevskog i išao na časove plesa. Tu me je u svoje ruke uzeo Ivo, poznat po skautskom imenu Kaa, i naučio me je da se verem uz drvo, bacam kamen, shvatim sled godišnjih doba i mnoge slične veštine koje do tada nisam znao. Postao sam skaut. 

Na jednom od pohoda, sreo sam prvu skautkinju. Čudnovato je znala baciti kamen čak do drugog brega. Bio sam bleskast u poređenju sa njom - mada je bila istog uzrasta, bila je mnogo starija. Petnaestogodišnjakinje su starije od petnaestogodišnjaka. 

Počeo sam čitati drugačije knjige: Karla Maja o indijancima, Old Šeterhendu i velikom duhu Manituu, Kiplingovu Knjigu o džungli, Skautstvo za dečake Roberta Baden - Pauela. BP nas je naučio kako se priprema vatra, kako se pali samo jednim drvcetom šibice ili trenjem dva suva drveta jedno o drugo. Naučili smo da povezujemo rane, pravimo nosila za unesrećene, postavljamo šatore i iskopamo jarak oko njih za slučaj kiše (u to vreme šatori nisu imali nepromočivo dno), iskopamo i koristimo latrinu (poljski WC) tako da bude čista i onima koji posle nas dođu. Učio nas je kako da opažamo svet oko sebe i da budemo spremni da pomognemo nekome ko je u nevolji. 

Naučio nas je da uvek budemo dobre volje, savladavamo prepreke i sebe same. 

Živeti slobodno znači biti disciplinovan. Naučio nas je da upoznajemo prirodu i razumemo odnos čoveka i prirode. Drvo sam sekao samo kada mi je trebalo, a cvetove nikada nisam trgao. 

Vrhunac skautskog života je letnji tabor. Kažu da je mladost ludost - pored mosta preskače potok. Mi smo dizali mostove, oni su savršenstvo skautske tehnike. Podigli smo jedan na proplanku, od pritki, grana i kanapa. Nigde u blizini nije bilo potoka. Pa šta? Takva malenkost nas nije mogla zaustaviti u nameri. 

Da, Baden - Pauel nas je naučio da gradimo mostove preko duboke mržnje koja deli ljude, narode, rase, vere. Mi tabornici, skauti Baden - Pauela, deo skautskog pkreta koji je on osnovao, gradimo mostive među ljudima i gradićemo ih i ubuduće. 

*** 

Miloša sam prvi put video 1989. godine, tokom posete Mariboru. U okviru proslave godišnjice skautstva u Sloveniji, postavljena je izložba koja je prikazivala istoriju organizacije. Miloš je živo i zaneseno pričao mnoge priče iz svog života i života Pokreta i upoznavao nas sa slikama i drugim izloženim predmetima. 

Ove godine, tabornici Slovenije imaju svoju smotru, na terenima oko Morske Sobote. Ako nas obojicu posluži zdravlje i obaveze, nadam se ponovnom susretu.

 

Punu zahvalnost sa sadržaj ovog teksta dugujem slovenačkim drugarima Pugiju (njemu i za slike) i Blondiju.

 

Edit: U medjuvremenu, stigao mi je Milošev mail. Prenosim deo:

 

Nadam se da cemo se  u leto  sresti. Iscupati cu vam ceo sat vremena, imamo dve sitne teme da prodiskutujemo – proslost, i buducnost. narocito  buducnost skautstva. U onoj guzvi na zadnjem jamboreeju, sviju mogucih rasa iz sto cetrdeset zemalja, raznih religija i razlicitog vaspitanja, bio sam perfektno sretan. Ni jedan ruzan pogled ne primecujes, ni  jedne neljubazne reci ili geste, samo prijateljstvo i ljubaznost. Tu se je stvorio jedan novi rod , bio sam medju svojima. Dali je to moja diskriminacija u korist skauta? Da li mozda u tome ima nekog ponosa.? Pogledao sam u Larousse, sta je to »ponos« , kaze  »opinion trop avantageuse de soi meme«, a ima i »orgueil legitime«. Ipak imam iluziju, da mi skauti nismo smatrali da smo bolji od drugih, vec nam je bila vecerna molitva, kad se je gasila logorska vatra, »budimo sutra bolji nego sto smo bili danas«. Ali ne bolji od drugih, nego bolji od samih sebe. Kod nekih mladih tabornika osetio sam takovu ambiciju 

Hvala vam na secanju i na blogu. Malo sam ispao maneken, uopste mi tabornicki prijatelji  poklanjaju vise paznje no sto sam zavredio. Dobro da me je  Vidoje u Kaludjerici za vreme okupacije poducio  »E Milose, bas si glup, i jos si skole ucio«. 

Dakle dovidjenja.

 

Ovo "doviđenja" mi je sjajna poruka. Jedva čekam da se ponovo vidimo i sadržajno potrošimo taj "ceo sat vremena".