:ALTER AEGO:

Nisam sama. Osećam prisustvo još nečega. To je u meni. Čula sam glas. Setila sam se svega. Znam za ljude koji imaju dvojni identitet. U njima je neko ko ih tera na delovanje. Da li sam ja superheroj? Moje drugo ja. Superheroj. U sebi slutim potrebu za pravdom.

Gledaj nas kako smo jaki i moćni.

Gledaj nas kako koračamo gordo.

Slušaj nas kako pevamo svoje pobedničke pesme.

Nosimo boje koje označavaju našu pobedu i plešemo.

DA LI SAM JA SUPERHEROJ? Superheroji imaju super moći. Oni vide više nego obični smrtnici. Superheroji znaju protiv čega se bore. Ja ne znam. Možda se borim protiv lažnih vrednosti. Možda čak ne znam ni ko sam. Postoji opozit, to je superzločinac. Glavni sporedni lik koji zaista misli da čini dobro ali ne zna svoju misiju. Ako ga uskoro ne pronađem počeću da mislim da sam ja taj. Ovakva bića pokreće mržnja. Posedujem predispozicije. Negativci za razliku od pozitivaca mnogo razmišljaju. Da li sam sama? Da li sam i danas sama? Da li patim, i ako patim ima li to smisla? Da li si ti utešna nagrada i da li mi je utešna nagrada potrebna? Da li sam superzločinac i da li postoji oprost za to? Ako mi neko šapuće i pričinjava lepim ono što činim da li sam zbog toga kriva?

Da li sam kriva zbog tebe? Da li se može ispraviti učinjeno? Ja nisam hladna, samo nezainteresovana za svoju sreću. Moja je sreća nebitna. Ti me nisi upoznala i misliš da si od drugostepene važnosti. Nije mi svejedno. Mislim da te volim. Mogla bih voleti bilo šta. Kao što mogu biti i sama. Ja imam hiljadu mogućnosti. Kako odabrati pravu? Kako biti sigurna? Kako odabrati pravo ime?

Život je eksperiment. I superheroj mora imati ime. Njemu ne treba plata. Nema pravo na penziju niti zdravstveno osiguranje. Nema vremena za podnevnu kafu, ženu, dete. Teško je. Moraš uvek misliti o slavi. Moraš spasiti svet sa svojim suicidnim težnjama. I nikad nisi ono što jesi a kada jesi onda si niko i ništa. Teši te neko drugo ja. Nikad nisi ono što jesi a kada jesi nemaš vremena za sebe.

Zašto plačeš?

Neko me na to tera.

Opsednuta si. Kako se zove?

Ne znam ništa. Ovoga puta je nešto zaista neobično.

Da li je ona ili on?

Mislim da je usamljen.

Svaki put je komplikovano.

Vreme prolazi i mi mu se sklanjamo s puta da bismo, svaki put, prekasno shvatili greške koje nas vode uvek bliže neželjenom ali možda boljem. Odluka će se pokazati ispravnom ili neispravnom tek kada prođe mogućnost ispravke neispravne odluke.

**

Teški snovi su mi vratili strah koji sam potisnula na neko vreme. Opet sam sama. Sretna sam sama. Kada je lep dan i kada su mi džepovi prazni. Brine me samo strah.

Ulice su se napunile ljudima lepog izgleda i prazne duše. Ubeđena sam da govorim istinu i moja fikcija poseduje snagu samo zbog toga. LAŽ JE SADA ISTINA.

Ona ne postoji. Sve je laž, istina. Pratili su me. Hteli su da me uhvate u istini. Nisam se dala. Uporno sam lagala. Shvatila sam da mi žele zlo. Ja kao superheroj nisam ih osuđivala zbog toga. Pravi superheroj mora biti altruista. JA nisam bila bitna. Sudbina planete zavisila je od mene. Počela sam lagati sama sebe. Bila sam sama. Lagala sam se da volim da budem sama. Saplitala sam se o sopstvene izmišljotine. Preterala sam. Nju sam izmislila jer mi je bio potreban neko. Postala je opsesija svima. Jedino sam se još preko jednostavnih pitanja, sebi postavljenih, mogla vratiti u stvarnost.

Kafana? - objekt za stanovanje.

Mleko? - plavo.

Ljubav? - suvišna

Ja? - nepotrebno komplikovana jedinka bez potrebe za druženjem.

Veliko? - u stvari malo.

Opasna igra koja se ozbiljno zakomplikovala. Život. A počelo je tako bezazleno. Na početku je ulog bio smešno mali. Gubitak je bio nevažan. Igra je bila samo zbog zabave. Tražili smo uzbuđenje u riziku. U mogućnosti gubitka. Zlo je bilo u dobijanju. Dobiti je značilo izgubiti više. Danas igramo pametno. Smišljamo taktike. Naučili smo pravila. Bezobzirno gazimo nevažne. Žrtvujemo figure. Oprezno gubimo, sve više iz dana u dan. Doći će smrt. Tačno na vreme. Kada potrošimo sve. Pitam se da li znam gubiti sportski, dostojanstveno.

Vlasnica galerije sipa još jednu kafu u naše šolje sa cvetnim ornamentnim šarama. Voli da me sluša dok govorim reči koje je sama davno shvatila. Nevažni ljudi me uvek vole. Njihovo društvo me ponekad zavara toliko da pomislim da sam bitna. Lako je živeti bez truda i oholiti se kada nemaš šta da izgubiš. Zato su beduini prokleti. Pogled mi odvlače sitnice. Ima ih previše. Sakupljala ih je verovatno jako dugo. Sa ljubavlju prema svakoj maloj stvarčici. Prema svakom novom, nevažnom, eksponatu. U kičerskom maniru, koji je toliko prožeo sav vizualno, auditivno, taktilni život moje generacije da sam ga svesno zavolela, sredila je prostor o kome je valjda već dugo maštala.

Obrisala je oči. Papirna maramica je upila suze. Ja nisam u stvari znala ništa o njoj. Povukla sam se u svoju dimenziju da obnovim snagu. Samo ovde u dimenziji kojom vladam mogu skinuti sjajni kostim otporan na napade svih čoveku poznatih oružja, opustiti svoje uvek napete, nabildovane nerve, i, u pauzi između jutarnjeg i podnevnog spašavanja sveta, razmisliti o sebi. Bedna slika jadnika toliko različita od one koju sam projektovala na svoje neprijatelje žedne rata, vlasti, krvi, razaranja skrhavala me svaki put i obarala u očaj koji se mogao izlečiti samo novim herojskim delima. Navukla sam, na svoje ugušene grudi, ponovo sjajni oklop, štit od spoljašnjeg sveta i pošla pobedničkim korakom prema zalasku sunca.