састав на тему . . меморијом трошном
Отац мој, да је потрајо ко дед му Петар, заокружијо би стотку.
Ал' ние.
Одавно га већ нема, а био је идеалан за дружења, свестрано образован, бечки студент послепрвосвецкоратних, двадесетих година, када ни беч више Беч био ние, али се још њушио шмек Царевине на сваком кораку, заинтересован за свеукупна збивања око себе, некако је лагодно реализовао животно трајање струци усмерен, зналац јеезика, вазда уз добру књигу, позориште, те пријатну музику, пробрано друштво, занимљива путовања и надасве . . прилагодљив младима.
Почетак је септембра, отац је на болничком третману, грешка тракта урогениталног
узнапредовала, бубрези отказују, губи се на моменте, прича неповезано, тужно га слушати.
онда се поврати, па се присећа . . .
имали су моји Теча и Тетка пространи стан на Пијаци преко од Саборне у Сремским Карловцима, па је било места да се сви комотно сместимо док Први Светски не протутњи нашим новосадским крајем,а ја момчић већ закорачио у 14-ту, па предвече изађемо до Чесме, буде и девојчица на Променади, с матерама наравно, а ја у крем оделцу са жирадо шеширом, па се само значајно згледамо у мимоходу. и сада ћете се смејати, једно вече се вратим кући а на степеницама подрума, знам, повелика шерпа пуна млека, поклопљена, да се хлади. отклопимје па нагнем, неиде, мрачно па не могу да оценим ниво, нагнем малко јаче, кад оно попусти кајмак и сво оно млеко пљус помојем оделцу и по брчићима тек-тек уочљивим, а и заврат, богами.
Сахрањенје је некако у ове дане баш а на дан својега рођендана и проође отадаЕво . . . . тридесет септембара.
Немирног духа, склон маштању, мислим да би на овај стих
Кад једног данаУтулим и оглувим А смарагди ми ноћи Кроз теме коначно никну
(из 1996) песника тимотијевића пажњу обратио, да је потрајо.
Ал' ние.