Jednodnevna ekskurzija do Zvečana

Dok sam išao u osnovnu i srednju školu jako su me radovale ekskurzije, jer su bile najlepši i najzanimljiviji deo školske godine. Na njima smo se družili, opijali, drogirali, tuckali, jebuckali i pravili razna sranja. Sve nam je bilo oprošteno jer smo bili mladi i ludi. Bio sam jako tužan kada su ekskurzije otkazivane zbog ratova ili loše ekonomske situacije.

I dan danas se radujem ekskurzijama i za njih imam vremena bez obzira na obaveze, posao, porodicu, decu... Nije bitna destinacija, niti da li je organizuje planinarsko društvo, klub penzionera ili skupština, važno je da je dobro društvo i da je dobra zeza. Apsolutno je razumljivo što sam sa velikim oduševljenjem prihvatio poziv da sa mojim drugarima iz DSS i NS i ostalim patriJotama odem na jednodnevnu ekskurziju do Zvečana. Nije mi čak ni smetalo što sam morao da ustanem jako rano.

Nažalost, uspavao sam se pa sam u žurbi da stignem na autobus zaboravio da ponesem sendvič, grickalice i sokiće. Dobro je da sam se toplo obukao, umotao u šalove, stavio kapu i rukavice, jer je juče baš bilo hladno. Kada sam stigao na dogovoreno mesto, već su svi stigli, a ja sam onako zadihan od žurbe i hladnoće imao crvenije obraze od Andrije Mladenovića, a zbog neispavanosti veće podočnjake od Aleksandre Janković.

Javio sam se vođi puta, da me nađe na spisku i kaži koji je moj autobus. Kakav sam baksuz mene su smestili da sedim zajedno sa Aleksandrom Janković. Pokušavam sam da me nekako premeste od nje, jer svi dobro znaju da se Saška i ja baš nismo u dobrim odnosima i da je malo falilo da se počupamo u skupštinskom restoranu, ali mi nije uspelo. Još je veštica prva sela i zauzela sedište pored prozora. Šta je tu je. Seo sam pored nje, jedva joj rekao zdravo, na koje ona nije odgovorila i pokušao da spavam. Na ruku mi je išlo to što se Saška toliko namirisala nekim odvratnim parfemom da me je to opilo te sam brzo zaspao.

Posle nekoliko sati spavanja, već je svanulo i ja sam tražioprve naznake zezanja. Saška je čitala najnoviji roman Nikolaja Velimirovića „Zašto Isidora Bjelica prodaje više knjiga od mene" i ignorisala ostale putnike. Izgleda da nisam jedini s kim ona ne razgovara. Pogledao sam oko sebe da vidim ko je još u autobusu.

Prvo sedište u VIP sekciji je bilo prazno, jer je bilo rezervisano za Voju, koji se zbog opravdanih razloga nije pojavio. Kasnije sam saznao od jednog člana DSS, koji je želeo da ostane anoniman, da ga Zorica nigde ne pušta, jer je pukao na izborima. Kaže, taj član DSS koji je želeo da ostane anoniman, da je Koštunica u jednoj vrsti kućnog pritvora, čak i da sumnja da ga Zorica lema. Drugo sedište u VIP sekcija je takođe bilo prazno, jer je bilo rezervisano za Velju, a svi znamo zašto on nije krenuo. Meni je stvarno bilo žao što on nije tu, jer je poznato da je Velja veliki veseljak, tako da bi ekskurzija bila pun pogodak.

S mnom u busu od poznatih skupštinskih zvezdi bili su Šormaz, Lidija, Andrija, već spomenuta Saška, Sloba Samardžić, Miša Aligrudić i Boža Delić. Dok smo putovali ka Zvečanu atmosfera je bila pomalo penzionerska. Ma i na penzionerskim ekskurzijama je bilo više života. Možda su drugari bili umorni, jer je poslanički posao jako naporan i isisa svu životnu energiju. Zato treba da dobiju povišicu plate. Možda je razlog za očajnu atmosferu bio taj što Palma nije krenuo s nama. On je poznat po tome što na put povede žirafu koja izvodi razne tačke, majmune koji se majmunišu i Betovena koji nam na uvce svira na usnoj harmonici. Nažalost Palma je sa svojom trupom otišao u Pariz, a ja sam osuđen da se dosađujem s ovim penzionerima. Saška je jela svoje posne sendviče, nikoga nije nudila pa ni mene, a meni su krčala creva od gladi... Gledao sam okolo da li će se neko pošaliti da me ponudi nekom klopom, jer očigledno da od lanč paketa nema ništa. Za vreme Slobe, kad smo išli na organizovane ekskurzije, uvek smo dobijali lanč pakete. Ponekad čak i dnevnice. Ova svetska ekonomska kriza je baš uzela maha.

Jedva sam dočekao prvu pauzu da u kafani pored puta pojedem pljesku. Krajem oka dok sam gledao kako mi se prži pljeskavica, video sam kako Andrija odlazi u wc. Rekoh prodavcu pljeskavica da on nastavi sa svojim poslom i da ću se brzo vratiti. Morao sam da proverim da li su istinite priče da se Andrijin buzdovan po zemlji vuče. Ali, na moju veliku žalost u WC-u nema pisoara, već samo kabina. Izašao sam razočaran, čak sam i apetit izgubio. Uzeo sam pljesku i ušao nazad u bus. Držao pljesku u ruci, razmišljao, a Saška, koja nije napuštala autobus, me je gledala popreko. Kada sam se povratio u realnost, pojeo sam hladnu pljesku, zbog koje sam podrigivao sve do Zvečana.

Atmosfera je bila mrtva, sve dok nismo ušli na Kosovo. Tada kao da je pala bomba. Svi su se razmahali kao nenormalni, a meni ništa nije bilo jasno. Lidija je izvadila gomilu četku i preparata za kosu. Počela je da je tapira, popravlja uvojke i da troši tonu laka za kosu, za makar još jednu ozonsku rupu. Saška je izvadila šminku i korektore za podočnjake i krenula da se ulepšava. Andrija je od Lidije pozajmi crveni karmin da dodatno zarumeni obraze. Sloba Samardžić je doterivao brkove. Šormaz stezao mider. Aligrudić je prao zube. I mene je pogodio ovaj talas sređivanja, te sam i ja malo popravio šminku i frizuru.

Kada smo stigli u Zvečan, lepo su nas dočekali, baš onako kako dolikuje. So, hleba, slatko, voda, rakica... Spremili su i kulturno-umetnički program na kojoj smo doneli jednoglasnu Deklaraciju o nevaženju jednostrane nezavisnosti. Kada smo to uradili, svi smo skočili na noge lagane i počeli da se ljubimo, vrištimo od sreće, čestitamo jedni drugima, jer smo uradili veliku stvar za Srbiju. Čak smo se Saška i ja izljubili i zakopali ratne sekire. Nakon toga priređen je krkanluk. Kad smo se najeli i zapili, vođa puta je rekao da je vreme da se krene. Neki poslanici su se toliko našljokali, da su se jedva popeli u autobus. Saška je glasno negodovala: „Sram vas bilo. Došli ste na srpsko Kosovo da nas brukate. Kako vas nije sramota. Pijandure jedne".

Autobus je krenuo. Saška i ostali baksuzi su seli na svoja mesta, a mi cool ljudi smo otišli na kraj autobusa i počeli da se veselimo uz narodnjačke hitove. Lidija je pevala „Ciganka sam mala", a mi ostali smo glumili prateće sokalne vokale. Šormaz je, kada više nije bilo kamera, skinuo mider i opustio kaiš na pantalonama. Kuku, al' taj čovek može da pojede. Taj bi i Palminu žirafu pojeo, samo da može. Andrija je kasnije pevao Severinine hitove „Muškarcu samo treba kurva" i „Da nisi možda gej". Ja sam predstavio svoje znanje Jecinih hitova „Baš je dobro biti ja" i „Ko ti to baje"... Sve vreme je kružila pljoska sa domaćom rakijom prepečenicom, tako da smo se još više ubili od alkohola. Kad nam je alkohol pomutio mozak, završili smo sa veseljem i vratili se na svoja sedišta da, kao svi pijanci, spavamo. Saška je vrtela svoju brojanicu i molila se za spas čovečanstva. Meni se u glavi mutilo i osećao sam kako propadam u sedište. Stomak mi je zavijao, sigurno od one sarme što smo klopali u Zvečanu. Na kraju desilo se ono neizbežno. Ispovraćao sam se Saški po crvenoj „Kosovo je Srbija" majici. Ona je krenula da vrišti i da me udara Biblijom po glavi. Zaustavili su autobus i po ciči zimi me izbacili napolje. Od hladnoće sam se odmah otreznio. Autobus je krenuo put Beograda, a ja sam ostao sam na autoputu.

Posle nekoliko sati stopiranja, jedva sam se dovukao do kuće. Bacio se u krevet sav slomljen i umoran. The best ekskurzija ever, ali sumnjam da će me opet pozvati da se družim s njima, iako sam bio spreman da platim troškove hemijskog čišćenja za Saškinu majicu.

Ako se neko pita, zašto su mene zvali na ekskurziju, odgovor leži ovde:
http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=123593

Predrag M. Azdejković
www.kvirija.com