Srpski ,,mitološki,, budoar

Postoji jedna zanimljiva scena u stripu -Corto Maltesse-. Naime, tu glavni ,,loš momak,, u jednom trenutku izvadi pištolj i upuca svog ,,podređenog,,. Corto koji je tu prisutan, zbunjen upita: ,,Ne razumem, zašto si pucao?,,
,,Dragi prijatelju,,- odgovori mu ljubazno šef- ,, Vidiš, tip je bio objekt koji je pomislio da može da bude subjekt. Tu pucaš, sve drugo je pogrešno!,,
Mnogo dobra replika.
Karikaturalna bizarnost skrivanja ( i otkrivanja) Radovana Karadžića je zapravo definicija moderne istorije srbalja tokom poslednje dve decenije, gde se ona definitivno ,,otvara,, kao - objekt - ( sve sa pripadajućim konsekvencama, a one nisu male).
U svakom slučaju uhićenje dotičnog Radovana skupa sa fascinantnim trash scenarijem kao klimaksom kreativne imaginacije Službe, je zapravo taj suicidium objekta koji je pomislio da može da postane subjekt.
Nekako se to više ne može sakriti. Oseća se u vazduhu.Konačno!

Kraj?
Koješta!
Možda samo trenutna kriza pregrupisavanja, takoreći tranzicije istog u nove forme mogućeg preživljavanja?
U kolektivnoj mitologiziranoj svesti Narod i Država su večni.To s toga što su nevini, a u srpskom slučaju su još i Žrtva, i to ne bilo kakva, već žrtva Izabranog naroda, onog koji baštini (?) i čuva vizantijsko nasleđe!?
Takva budoarska svest, dakle nikad izgrađena i dovršena, preživela na implantu-instanta, ne samo da ne može da s pozna sopstveni kraj, i na taj način organizuje svoju energiju ka jednom katarzičnom izranjanju iz posmrtnog epskog mitologema, već nije u stanju ni da prepozna sopstvenu smrt. Odbijajući je, misli da može da nastavi po pravu Izabranog, po pravu rutine i inercije, da nastavi sa posprdnim izrugivanjem Dobru koje je Loše jer joj je nedostupno, jer je- odgovorno.

Onaj instantni(Vizantijski) obrazac, dat (u to herojsko doba) kao privremeni i redukovani model koji je zapravo trebalo da bude ,,starter,, mogućnost početka, koji tek treba da se implantira u jedno društvo, taj obrazac ušančen u samo dva pojma Crkva i Država, je tokom tog perioda mitoligiziran (banalizovan) u svojim ,,sinonimima,, Nacija i Vlast, drobeći tokom dugog vremena svoj parcijalni, instantni uzor, popunjavajući taj nikada definisan, izgrađen i usvojen prostor kulturnog imperativa novim i novim mitologemama nacije i države, ali oslobođene nikad ugrađenog komleksnog supstrata Kulture, onog koji bi garantovao kolektivnu sposobnost za odgovorno.
To ,,duhovno i apstraktno,, neminovno je svoj izraz pronašlo u organskom (stvarnom).Karadžić i Mladić su tek usimbolisani (komandni) tokovi tog organskog koje je divljalo po marginama srpskih (sic!) prostora. Okolinu Srebrenice je obezbeđivalo par hiljada srba u raznim uniformama, 8.000 civila je tokom nekoliko dana bilo ubijano od strane par stotina ljudi, još toliko je tovarilo tela i prebacivalo u kolektivne jame. Gde su ti ljudi od kojih svaki ima po par desetina nedužnih života na savesti?
Služba sa svojom ,,pro-evropskom elitom,, i usimbolisanim Borisom se neće upuštati u nove kreativne varijante trash scenarija.
Ta tranzicija objekta u prividan (dakle prividan, ne stvaran) subjekt iz samog središta organskog smrada Službe i pripadajućeg joj Beograda je već podržana od strane EU koja i nema drugog interesa do mirne i nemoćne Srbije.To s toga što EU ume dobro da dijagnosticira problem i uskladi svoja očekivanja.
Ima ljutiš?
Pa ne, zašto?
Ako je klimaks jednog društva (posle 20 godina Armagedona) ovaj bestidno-bizarni suspans otkrivanja Radovana Karadžića, ako je to agon tranzicije objekt-privid subjekta, onda i ne možemo očekivati ništa više od toga do podrške ka nemoći i stabilnosti.
Najzad, nije li to pre svega naša stvar, stvar naše (ne) moći?
Svi oni koji sa strahom govore o radikalima i ostalim stvarima bez obraza a sa strojevima, pričaju gluposti.Sve to više i ne postoji, samo im niko još to nije rekao.
Postoji samo Služba i pripadajuća joj pro-evropska Srbija (sic!).
Ta Moderna šibicarske mimikrije, one koja gaji guju od Putina u nedrima jeste krajnji cilj i rezultat političke pozadine atentata na Đinđića.Ideja 12.03.2003. je bila da se reformski potencijal demokratske stranke, dakle stvarne tranzicije objekt-subjekt, prevede u prostor tradicionalnog mitološkog (našem srcu dragom) budoara, onom koji je ideološki blizak zapravo DSS-u, i gde je Koštunica zapravo samo ličio na trenutnog dobitnika a u zbilji je bio samo ,,kolateralna šteta,, jednog neuporedivo ozbiljnijeg projekta Službe.
Ona je ta koja u ovom trenutku tranziciju iz objekta ( nečega bez identiteta i sistema vrednosti) u subjekt doživljava kao najstrašniju anatemu i sve sa Amfilohijem na čelu i usimbolisanim Borisom (Crkva i Država) vodi sve nas u privid Identiteta koji je za nju, Službu, jedina realnost opstanka.