Nemir

liči na Čerevićana...meni...

Nema ga vise u lektiri... steta. Povratak Filipa Latinovica.

Ja sam vise imao na umu ono Lorkino:
"...i kuda god posao, svi me putevi vode u Kordobu."

Pa, da:)
Svako ima svoju Kordobu na drugom kraju uzice...:)

Čudno, kako mi bode oči ilustracija nemačkog prevoda "Zaštitnika sećanja". Tako je tvrda i u neskladu sa naslovom. Kamen koji je došao na žurku oblaka.
Uostalom, kao i ovaj komentar na poetičnom blogu.

ja napisala, odatle je

e, ako ti se kraj eseja tako dopao, evo ti onda moj dugački komentar sa celim tekstom :))

Nemam imena

Okružena ljudima, obuzeta rečima, doborovoljno prognana u prostore tuđih sećanja.
I kada sam došla, nezvana, slučajem začeta i rođena, s prvim udahom (opet slučajno) našla sam poruku da se sve već nekome dogodilo i da su oni kojima je to bilo važno o tome ostavili trag u knjigama, u slikama, u harmoničnim tonovima, u ravnoteži dobra i zla koje su počinili, u drugim ljudima.
Od toliko ostavljenih reči koje su me pronašle, začudo, nije bilo buke, sve je bilo razumljivo, sve se moglo upijati, beležiti na pripremljene bele stranice mog sopstvenog budućeg sećanja, samo što je to koračanje kroz tuđe reči uvek moralo da bude hod po žici, po onoj tankoj niti po kojoj sam tekla ja sama, sve što jesam i što bih volela da nisam. Jedino su koraci po niti obećavali da ću ostati ja, koja jesam bez imena, sa veštinom da razlikujem svoje i tuđe reči. Kad bih to zaboravila, ne bih umela da ostavim poruku svima sa kojima sam danas, a možda ni onima koji će kao slučajni prolaznici svratiti sutra u nekom svom traganju po putokazima tuđih reči.
Moje reči su moj lanac i moje mrvice hleba kojima ostajem vezana, kao i svi ljudi, zbog katkada neutažive želje za spokojem, za mirom, za jednostavnom lepotom disanja.
I – uvek borba da se u traganju za rečima ne vrtim u istom krugu, uvek oprez da me slatko iskušenje ponavljanja ne odvuče u vrtlog kruga, uvek pogled stojeći na vrhovima prstiju, tražeći onaj maleni prostor kratkotrajnog bljeska u krugu kretanja koji vodi dalje, više, svetlije. Višestrukom spiralom tuđih reči.
Toliko reči koje još treba iščitati, toliko prostora i pejzaža koje treba videti, toliko puno ljudi koje treba pogledati, dodirnuti. Najbogatiji ljudi na svetu skupljaju ljudske poglede, čuvaju sećanje na izraz u očima koji reči čine nepotrebnim, na poglede koji posle stvaraju reči.
I bilo je nekoliko puta da sam čitajući i prateći tuđe reči uspevala da vidim i pogled onih koji su ih pisali, nakon čega su se pretvarali u neme saputnike moje sopstvene avanture, u tihe i dragocene pomoćnike kad god se pri avanturi lutanja kroz tuđe reči nailazilo na prepreke koje su, u prvi mah, izgledale nesavladive.
Velika tajna reči je što ih ljudi izgovaraju ili pišu da bi sakrili šta misle i osećaju, a ne da bi to drugima ili sebi otkrili. Tako svaka reč postaje igra, tako svaka ispisana poruka i izgovorena misao postaje poziv za traganje.
I postoje neke reči koje u čoveku samom podstaknu nekakv bljesak, nekakav ritmičan damar kojim odjednom počne da pulsira sve ostalo. Već se to desilo dovoljno puta da se nekoliko reči izdvojilo – junak, moć, smrt, ljubav.
Kako nam se to desilo?
Kako od toliko reči samo tri-četiri koje umeju da obuhvate i sažmu sve ostale?
Od čoveka samog, od one tanke niti kroz koju teče čovek sam, neponovljiv i jedinstven, sve što zaista jeste i što bi voleo da nije, od nečega duboko unutra, slepog za sve a svevidećeg, od svega toga dogodi se odjednom, bilo kada, u čoveku treptaj, bljesak, sevne varnica kojom se stvori izbor – hoću li ili neću živeti to što damarima bljeska u meni?
Jednom načinjen - izbor je nepovratan.
I svaki pokušaj da se ponovi samo je uzaludan korak ispunjen nemirima i čežnjom.
Biti stalno skupljen u jednoj jedinoj malenoj, skoro nevidljivoj varnici i ne ispuštati ni tren svog poklonjenog vremena iz njene svetlosti, biti svestan dragocene kratkoće tog vremena, ne zaboravljati, ne treptati, samo ćutati, disati, slušati i gledati, upijati i poimati, saznavati i davati.
Živeti.

...ili, što bi rekli pripadnici moje omiljene filozofske škole:

“Da zivot ima smisla ne bi bio toliko popularan.”
Monti Pajton

Hamvaš,
Cvetajeva,
Krleža,
Vulf,
Marso,
Pavaroti,
...
, su odlazili tamo iza suza , tako : da je , kada plačemo , sramotno birati to bez pokrića . mi koji ih čitamo , slušamo , gledamo i volimo smo preporuka : da je nemir smisao .

Ako zavirimo u svoju dušu...ovako:

šta ćemo videti?

Ti si, Fixere, pravi čupavac iz kutije. :)))

Ti ovo ostavljaš redom? Mislim, stvarno....BUaaaa!

exkluzivnije mošte naći samo na otorinolaringološkoj:
ono kao, čista intima: na uhogrlonossss


mada:

možda:

kako zajebati nemir?:

kad već nismo znali što nas čeka
kad nas već majka nije naučila kako da sranja pretvorimo u komendiju
kad smo bili slepi i nismo videli da nam slobodu sigurnost sreću koje zaslužujemo
vuku optičkim koncima i optičkim varkama neki - nužni tipovi.. nužnički
kaznimo ih smehom kao sredstvom kažnjavanja!
od tog zaista ispizde


a posle, prilikom sledećeg otvaranja: ne zaboravi sebe da postaviš nešto višlje..
jer pazi: kako se od početka postaviš - tako će ti biti
mala - malo
veeelika - velikooo
ja ne usisavam - šta će, mora on
svakog februara karneval - da se zna
po neka nova figura veneris - nikome ne šteti
smislom ću te - smislom ćeš me
iiii zabraniti glupost pooo okoliniii
i da se eventualno
samo od ambrozije slini

Spavaju zveri,
Spavaju proleteri,

Spava crna, bela i zhuta rasa,
Spava gladna i umorna masa,

Spavaju prijatelji nashi,
Spavaju slobodni i robijashi,

Spavaju brda i kotline,
Spavaju shutljive daljine,

Spava na jastuku glava,
Spava u jointu trava,

Samo vreme se na san ne sprema,
Niti reka nikad da zadrema,

Kada smo u snenom shoku,
Uvek je neshto i neko u toku,

Da kontrolishe stanje,
Da probudjenima vrati znanje,

Da mozhemo da se vratimo,
Da ne zaboravimo,
Da u stari voz uskochimo,

A tako je krasno na dnu,
Tako je krasno u snu.

Ma idi surovi svete,
Ja bih da spavam k'o dete.