domaćin bloga je mrSrđan Cvetković istrazivac saradnik ISI
Gost i autor bloga je najmlađe pero srpske istoriografije i moj asistent Nemanja Dević
-Трагична смрт јунака „Српске трилогије"-
Петар Радојковић рођен је 1891. године у зајечарском селу Планиница, као најстарији син Милоша Радојковића. Петар је још као дечак остао сироче, те је био принуђен да се кроз живот тешко бори и ради у селу многе послове. Временом је увећао имање и оженио се. Добио је и две кћерке. Међутим, убрзо се зачула војна труба и Петар Радојковић провео је сво време од 1912. до 1918. године у ратовима које је Србија водила. Са српском војском, као артиљерац, прешао је преко Албаније, а потом неко време провео и на опоравку у Африци. Ту је упознао и Стевана Јаковљевића, који ће своје војевање касније преточити у „Српску трилогију", а улогу свог ратног друга Петра Радојковића описати кроз лик Пере Тобџије. Кући се Петар вратио након шестогодишњег војевања са два одликовања и чином поднаредника. Вратио се свакодневним пословима и убрзо добио и сина, што му је дало крила да ради још више. На имању се осећао напредак, а Петар је у околини постао познат и по квалитетним грлима крава које је узгајао.
По ослобођењу од Немаца, Петар је наставио да мирно живи у Планиници. Међутим, због једног убиства које се десило у селу 1943, а са којим Петар није имао никакве везе, у његову кућу једног дана банули су наоружани припадници ОЗН-е, предвођени једним вишим официром. Тражили су да пође са њима у Зајечар ради саслушања. Било је то октобра 1944. године. Више се никада није вратио. Само је једног дана његовој супрузи, када је дошла да му у затвор достави храну, саопштено да је стрељан.
Петар Радојковић је стрељан средином децембра 1944, највероватније на Краљевици. До данас му се не зна гроб. Породица као успомену чува његово последње писмо из затвора, у коме оставља сину у аманет да раздужи дугове. Свестан да му се смрт ближи, а не знајући зашто гине, само је на крају поручио породици да је „Бог тако хтео".
Петров унук, Видоје Радојковић, поново се заимао. Ради успомене на деду, поново држи краве и одржава виноград. Видоје чува дедине фотографије и одликовања. Чува и примерак „Српске трилогије" са посветом Стевана Јаковљевића. Видоје је Окружном суду у Зајечару поднео захтев за рехабилитацију деде још 2006. године. Своју жену је заветовао да уколико му се нешто деси, пошто је већ у годинама, да прода једну краву а деду рехабилитује и о њему изда књигу за чије је писање ангажовао младог историчара Немању Девића.Још увек чека правду и, како каже, живи за дан када ће му деда бити рехабилтован, а са куће Радојковића скинут полувековни жиг издајника.
