Lovac u zitu

"Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje"

 Cesto sam provodio vreme istrazujuci dvoriste i lepo uredjenu minijaturnu bastu sa ne bas preterano prijateljski nastrojenim ruzama. Uzivao sam naklonost dedinih lovackih pasa i bio jedan od retkih prezivrelih koji su smeli da udju u njihov boks. Igrao sam se treskajuci dedinim alatom u radionici, a nije bilo nezanimljivo ni u garazi gde je bila parkirana freza i prikljucne masine. Ogroman dedin bicikl je bio nesavladivo prevozno sredstvo za moju konstituciju ali je bio idealan kao pokretne merdevine za penjanje na garazu. Dok me je leti bastensko crevo pretvaralo u vatrogasca pocetnika koji je stalno vezbao kako da ugasi vatru u kuci, u kolima u pokretu, na biciklisti... Zimi mi je pec na drva bila najinteresantnijna igracka. Neverovatno kakvi sve predmeti mogu da izgore i da naprave toliko dima.

Ljudsko secanje se uglavnom sastoji od slika, staticnih ili dinamicnih. Misljenja naucnika su podeljena. Pesimisti ne uspevaju bas da zapamte mnogo lepih slika, za razliku od optimista kod kojih "lepe potiskuju ruzne", bas kao u onoj pesmi o uspomenama.

Neka secanja su nam posebna i pohranjena na specifican nacin. Svi mi imamo neka takva secanja koja zauzimaju posebno mesto obrazujuci malo drugacije slike koje dodju nekako uramljeno.

Moje secanje na babu u dedu su takva, posebna. Secanja na mamine roditelje su uokvirena pozlacenim ramom u duborezu, sa malo patine. Kada se prica o detinjstvu malo ljudi izostavi poglavlje "Moji baba i deda". Tako i ja volim da se setim perioda zivota u kome sam jos uvek imao sanse da postanem super heroj kad porastem ili barem vatrogasac.

Bili su to divni jednostavni ljudi. Ja ih nikad nisam zvao nana i deka, ili baka i deka. Za mene su uvek bili baba i deda. Vazili su za srecnu porodicu. Trudili su se da mi svaki dan bude kao nova godina i da mi sve bude kao Diznilend. Na njihovom tlu za mene su vazila posebna, meksa pravila. Zapravo ja sam pravio pravila. Skoro sve mi je bilo dozvoljeno. Imao sam sopstvenu mini drzavu Vinickoj ulici i svakoga dana isao u novu avanturu.

Cesto sam provodio vreme istrazujuci dvoriste i lepo uredjenu minijaturnu bastu sa ne bas preterano prijateljski nastrojenim ruzama. Uzivao sam naklonost dedinih lovackih pasa i bio jedan od retkih prezivrelih koji su smeli da udju u njihov boks. Igrao sam se treskajuci dedinim alatom u radionici, a nije bilo nezanimljivo ni u garazi gde je bila parkirana freza i prikljucne masine. Ogroman dedin bicikl je bio nesavladivo prevozno sredstvo za moju konstituciju ali je bio idealan kao pokretne merdevine za penjanje na garazu. Dok me je leti bastensko crevo pretvaralo u vatrogasca pocetnika koji je stalno vezbao kako da ugasi vatru u kuci, u kolima u pokretu, na biciklisti... Zimi mi je pec na drva bila najinteresantnijna igracka. Neverovatno kakvi sve predmeti mogu da izgore i da naprave toliko dima.

Voleo sam te posete Vinickoj ulici i roditeljima moje majke.

Provodio sam sate i sate sunjajuci se po kuci istrazujuci tu vremensku kapsulu s pocetka dvadesetog veka. Babina i dedina spavaca soba je manje vise muzejski eksponat. Prvo onaj naftlinski miris starih stvari pomesan sa mirisom dunja. Pa veliki drveni bracni krevet sa starinskim madracom od, barem, pola metra. Onda starinski jorgan debeo kao dusek u danasnje vreme.

Posebno pamtim specifican miris stirka koji , cini mi se, i dan danas osecam u svojim nozdrvama. Cvrsto ustirkana posteljina, skoro kao papir, na cijim ivicama mozes da iseces jabuku. Poveci drveni ormar od istog drveta kao i krevet. Unutra garderoba, peskiri, posteljina poslagane sistematski u istom poretku vec 50 godina i viseci deo pun starinskih kaputa i jakni. Nista od garderobe se nije bacalo. Valjda su se secali tezih vremena.

Na nocnom stocicu sa rasklimanim nogama stajala je neka jeftina starinska lampa sa zutim abazurom sa resicama. Samo jedna i to sa babine strane kreveta. Nikad nisam provalio zasto ne dve. Ali i ta jedna je bila dovoljna za basket sa krpenjacom napravljenom od dedinih carapa. Na zidovima pozutele tapete. Ne mogu da se setim koje su boje bile kao nove. Postavljene su pre nego sam se ja rodio. Iznad kreveta, na zidu, se nalazila replika slike koja mi se trajno uselila u zivot. Slika koju sam umeo da posmatram satima.

Replika neke slike umirujucih jesenjih tonova. Sredovecni par u odlazenju, blaga izmaglica na krivudavom raskvasenom putu kroz staru hrastovu sumu. A ispred njih lovac ili covek koji nosi neki stap. Par koji gazi po blatu, moj deciji um je doziveo kao moje babu i dedu. Kao oni idu sumom a lovac ispred njih ih cuva. Ta slika se jednostavno zalepila za mene, bas kao sto se Selingerova knjiga"Lovac u zitu" lepi za ubice, a posebno za Jeriija Flecera u filmu "Teorija zavere" koji je stalno kupovao tu knjigu.

Kao i Mel Gibson koji je glumio taksi vozaca Flecera sa cudnom potrebom da uvek ima kod sebe "Lovca u zitu" i ja sam morao, uvek kada sam dolazio u Vinicku, da gvirnem u spavacu sobu i da se pozdravim sa slikom na zidu. Tih par sekundi sa "Kisom u hrastovoj sumi" umeli su da me ispune secanjima na bezbrizno detinjstvo kada su svi bili veliki a ja mali.

S godinama Siskin i ja smo, nase druzenje, sveli na rutinu. Mislim da nije bilo moguce da svratim a da se Siskinova reprodukcija i ja ne pozdravimo. Kad god dodjem u Vinicku bacim pogled na reprodukciju, vratim se na trenutak u detinjstvo. Nismo imali potrebe da razmenjujemo reci jer smo se razumeli u pokretu i pogledu, skoro kao nasa vaterpolo reprezentacija. Kasnije kad sam poodraso zainteresovao sam se za ime autora i saznao da mu je ime Ivan Shishkin. Saznao sam jos i da je akademik skolovan na Imperijalnoj akademiji u Sant Petersburgu i da je jedan od najcenjenijih ruskih pejzazaista .

U svojim poznim dvadesetim godinama mene je dobrano sustiglo ono "Ziv bio veliki poraso". Bio sam 193cm i 140 kg. Dakle bas sam "naraso veliki". Sa kosarke sam presao na dizanje tegova napravivsi slican transfer kao kada apsolovent prava predje na astronomiju. Ubrzanim sportskim studiranjem sam se dobacio u pocetku do prvog mesta na drzavnom, a sa svojih trideset godina, i na svetskom nivou. Secam se da sam sam sebi u neverici ponavljao:

"Milane ti si svetski sampion. Milane ti si najjaci na svetu".

Kao Slavko Stimac u onom filmu kada se oslobadja frustracija ponavljajuci :

"Svakoga dana u svakom pogledu sve vise napredujem"

Posle prilicne medijske paznje i lovorika zadao sam sebi nove, jos teze ciljeve i vratio se u prasnjavu teretanu bez grejanja. Volim da treniram u najgorim uslovima. Posle mi je samo takmicenje bude kao salonska zajebancija. Kao i grad na brdu tako i moji rezultati nisu mogli da ostanu nezapazeni. Stizali su pozivi za takmicenja iz Nemacke, Finske, Amerike, Rusije, Slovacke,... A dok sam igrao kosarku za nishkog drugoligasa najdalja destinacija nam je bila Bugarska. U Sofiji smo spavali u studenskom domu u sobama bez grejanja sa zajednickim tusevima koji nikada nisu osetili toplu vodu. Secam se da je veteran Bagi komentarisao:

"Dobro, jasno nam je da nemaju toplu vodu, ali zasto ovu 'ladnu moraju jos da 'lade. Ja bih morao da je podgrejem ako moja deca treba da je piju."

A sada letim preko okeana, odsedam u pravom hotelu, vozim se taksijem, cak se ni ne hranim po studentskim menzama... Imam i kofer sa tockicima i lap top pa se skroz uklapam u okruzenje po svetskim aerodromima. Pocinjem da licim na ozbiljnog sportistu.

Kao kada se dete popne na tresnju tako sam se ja navuko na takmicenja i obaranje rekorda. Kazu da ne treba vise od dva puta godisnje da se bude na vrhu forme jer organizam ne moze da podnese. Ja sam terao godinama u crvenoj zoni jakog treninga. To mi je bio zastitni znak. Nikad nisam bio nespreman. Bio sam uvek ili sprema ili u vrhunskoj formi. Vremenom sam obisao sam sva moguca evropska, svetska, srednje evropska prvenstva, nacionalne kupove raznih zemalja. Svaki odlazak u neku stranu zemlju je bio manje vise slican. Obicno sletim par dana pred takmicenje da se adaptiram na klimatske uslove i vremensku razliku. Ispijajuci dosta tecnosti uglavnom provodim vreme razgledajuci grad ili odmarajuci. Na dan takmicenja sam vulkan koji u nezadrzivoj erupciji brise protivnike, a nakon toga sledi dug nocni provod sa kolegama odakle vucem nadimak "Zlatna jetra".

Odlazak u Rusiju na medjunarodni kup Moskve je bio veoma specifican. Uvek sam pre odlaska u neku zemlju voleo da se pripremim citajuci sto vise o njenoj kulturi i istoriji, a Moskva je nudila toliko toga. Crveni Trg, Borodinska bitka, Tretjakovska galerija, ...

Odluku sta cu od znamenitosti da posetim sam doneo na licu mesta. Posto je vreme u Moskvi decembra u rasponu od ladno do ladno u picku materinu opredelio sam se za indoor varijantu, za posetu Tretjakovskoj galeriji sa preko 130 000 eksponata. Zaledjena lada sa gumama u kojima su usadjeni siljci za voznju po zaledjenim drumovima, dovela me je u u okolinu jedne od najpoznatijih svetskih galerija. Kazem okolinu, jer nismo mogli da pridjemo bas do ulaza zbog velike guzve. Pola metra snega i cetvorored obozavaoca umetnosti od preko 300 metara na ulazu mi nisu ulivali puno vere da cu da udjem u svetsko umetnicko cudo pre nego dobijem upalu pluca. Cvrtso resen da udjem dok sam jos uvek mlad, "neprimetno" se uvlacim u grupu klinaca ne starijih od 10 godina i hodajuci cuceci dolazim do ulaza. Blago crvenim kada me obezbedjenje izvlaci iz reda. Mnogo crvenim kada me neko prepoznaje kao svetskog snagatora i pusta bez karte u galeriju. Zaboravih da kazem da sam sa taksistom nazdravio sa nekom vodkom i da je pocelo da me sustize bas pred galerijom. Nije da se pravdam ali tako je bilo.

I da l' je vodka kriva ili nije ali, dok sam gledao poznate ikone nastale pod kicicom Pavla Rubleva kao da sam osetio miris babinih kiflice. Malo dalje, gledavsi Malevicev "Crni kvadrat" nisam mogao da se nacudim sto vidim parkiran bicikl svoga dede pored platna. Jaka ova vodka. Koncentrisem se da proniknem u"Kompioziciju VII", najkomplikovaniju sliku Kandinskog ali ne ide. Slike Ruskih velikana mi se smenjuju sa slikama za koje verujem da postoje samo u mojim secanjima. Baba, deda, keva, sestera, sestre od tetke, zuta stona lampa, puska, pec na drva, parce domaceg hleba namazano ajvarom sa obe strane...

Neko me tapse po ramenu:

"Gospodine, za pet minuta zatvaramo."

Mahinalno gledam na sat. Vise od dva sata sedim na klupici postavljenoj direktno ispred siskinove slike "Kisa u hrastovoj sumi". Vreme je da idem. Zestoko sam ogladneo od silnih kiflica.