Srpski olimpijski klub - 99 godina

Kad neće niko od VIP-ovaca, moram ja

Srpski olimpijski klub

Zvanično olimpizam na tlu današnje Srbije začet je 10. februara (23. po novom kalendaru) 1910. godine osnivanjem Srpskog olimpijskog kluba.

Srpski olimpijski klub osnovan je na inicijativu mladih oficira školovanih u Francuskoj, među kojima je vodeću ulogu imao Svetomir S. Đukić, u redakciji lista "Novo vreme" na četvrtom spratu hotela "Moskva" u Beogradu kao prva zvanična olimpijska organizacija kod Južnih Slovena.

Za direktora je izabran kapetan Svetomir S. Đukić, za sekretare potporučnik Miloš Ilić i student Aleksandar Bodi, za blagajnike drogerista Milosav Jovanović i kapetan Milorad Petrović, a za počasnog predsednika general u penziji Nikodije Stevanović.

Finansijsku pomoć Srpskom olimpijskom klubu pružali su "Novo vreme" i Tramvajsko društvo, a zatim i Ministarstvo narodne privrede, uprava Topčiderske ekonomije i kaznenog zavoda, Ministarstvo vojno, Komanda mesta, Beogradska opština, Komanda žandarmerije, Prometna banka, Brodarsko društvo, Vojna akademija, Srpsko narodno pozorište, Kolo srpskih sestara, Narodna odbrana i Dvor. Kralj Petar je često posećivao takmičenja, u Košutnjaku je odredio mesto za vežbanje, a princ Đorđe je bio član Srpskog olimpijskog kluba.

Srpski olimpijski klub je 1911. promenio ime u Središnu saveznu upravu ili Centralni olimpijski klub i, kako je kasnije priznao i sam Svetomir Đukić, tek tada, godinu dana po osnivanju, saznalo se da postoji Međunarodni olimpijski komitet... Ni iz programa rada Kluba usvojenog februara 1910. godine ne može se zaključiti da su Olimpijske igre bile povod osnivanja Srpskog olimpijskog kluba.

U programu se kaže:

• a) da olakšava osnivanje viteških društava i sportskih klubova, kao i moralno i materijalno, delom i savetom, pomaže viteška društva i klubove koji postoje;
• b) da priređuje zemaljske i svetske olimpijske utakmice i igre,
• v) da priređuje putovanja i pešačenja raznih grupa po otadžbini i van nje, i
• g) da preduzima mere za buđenje i podstrekavanje viteškog duha u narodu.

U “podstrekavanju” viteškog duha i organizovanju utakmica, od pešačkih do velosipedskih (SOK je organizovao 9. januara 1911. let Edvarda Rusijana, koji je završen pogibijom ovog slovenačkog pilota pod kalemegdanskim zidinama), Srpski olimpijski klub, koji nije u prvo vreme bio prihvaćen od Sokolskog saveza, Streljačkog saveza, ni od Kola jahača, Društva za narodno zdravlje, pa ni od većine listova, služio se neolimpijskim sredstvima - nagrađujući pobednike, stimulišući one koji na takmičenja dovedu što više učesnika („privatna inicijativa komiteta iscrpla sve što se moglo iscrpsti i izdala je blizu 25.000 dinara na nagrade za ove 2 ½ godine” navedeno je u pismu SOK Ministru prosvete i crkvenih poslova upućenom posle Igara u Stokholmu). To je, jasno, bio prekršaj osnovnog olimpijskog pravila - amaterizma, ali za to pravilo niko u ondašnjoj Srbiji nije čuo.

Srpski olimpijski klub, najverovatnije krajem 1911. pošto je saznao za postojanje MOK i pošto je s njim, kako zapisuje Svetomir Đukić „uhvaćena veza”, počinje akciju za učešće srpskih sportista na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. i prijem u Međunarodni olimpijski komitet. Olimpijske kvalifikacije održane su u maju 1912. u Košutnjaku a pobednici u trkama na 100 m Dušan Milošević i pobednik u maratonu na stazi Košutnjak – Umka – Košutnjak Dragutin Tomašević određeni su da brane boje Srbije na Igrama u Stokholmu.
Uz pomoć Vlade od 4.000 dinara (nalog za isplatu potpisao je ministar Nikola Pašić), pod vođstvom direktora Srpskog olimpijskog kluba, pešadijskog kapetana Svetomira Đukića, sekretara, konjičkog poručnika Dragutina Vojinovića i stručnog vođe ekipe ing Andre Jovića, krenuli 12. juna vozom za Stokholm ispraćeni sa beogradske stanice uz pucanje prangija.

Svetomir Đukić, koji je u Stokholmu počeo prijateljevanje s Pjerom de Kubertenom, u službenom izveštaju sa puta piše: „Posle jače agitacije među članovima Međunarodnog komiteta, a u vezi sa povoljnim uspehom naših trkača, učinilo je da je na poslednjoj sednici Međunarodnog komiteta primljen Srpski olimpijski komitet u međunarodnu zajednicu”.
Zasedanje MOK u Stokholmu trajalo je od 4. do 17. jula. Prvog dana objavljen je zahtev Srbije za prijem u MOK, a iz Đukićevog izveštaja moglo bi se zaključiti da je prijem obavljen poslednjeg („na poslednjoj sednici" napisao je Đukić), ali to ni u dokumentaciji MOK nije precizno zapisano. U Stokholmu je Svetomir Đukić postao član Međunarodnog olimpijskog komiteta (član MOK bio je do 1948. kada je na lični zahtev na Kongresu u Londonu razrešen dužnosti).

Srpski olimpijski komitet, prema pečatu Olimpijski komitet Srbije, je osnivanjem nove države 1919. godine postao Jugoslovenski olimpijski odbor, a zatim Jugoslovenski olimpijski komitet i to ime nosio je sve do 3. aprila 2003. kada je postao Olimpijski komitet Srbije i Crne Gore.
Poslednja promena imena u Olimpijski komitet Srbije desila se 8. juna 2006. zbog gašenja Državne zajednice Srbija i Crna Gore, čime je naš nacionalni olimpijski komitet posle 87 godina plodnog rada na organizovanju i predstavljanju sporta u saveznim državama, ponovo postao predstavnik olimpijskog pokreta i sporta države Srbije, nastavljajući kontinuitet članstva u MOK, koji je započeo Srpski olimpijski klub.

            Poslednja rečenica mi je indikativna:

Ko je to i u čije ime razvijao olimpizam u '' saveznim državama'' i na kraju doveo do toga da mi poslednji ponovo prijavljujemo članstvo u toj organizaciji?

            U Politikinom izdanju ''Od Atine do Moskve'' iz jula 1980.godine, nalazim i sledeće:

''Pa ipak, i uz Prve olimpijske igre, održane 1896. godine u Atini , pominju se dva imena naših ljudi.

Prvi je Crnogorac Momčilo Tapavica, koji se takmičio kao član mađarske ekipe.Bio je rvač, ali je na treningu jednom rukom podigao teški teg, povredio se i nije mogao da se takmiči.

Drugi je tadašnji srpski kralj Aleksandar Obrenović koji je, kao jedini šef jedne strane države, prisustvovao Prvim olimpijskim igrama.''(Tada je obišao i Hilandar i pomogao ga finansijski - prim. autora )

...Već polovinom 1910. god. obrazovani su olimpijski klubovi u svim okružnim mestima i u 16 srezova.

 Dva moja pitanja na koje tražim odgovore su:

1.Kolika je Srbija 1909. bila?

2.Koje državno uređenje je tada bilo u njoj?

Kad shvatimo da smo i tada postojali i  da smo bili prihvatani  kao politički, pravni i sportski činilac u svetskim okvirima, pronaćićemo rešenja za današnje izazove stvaranja novih nacija, entitea, država, jezika, crkava...Neka njih, nek im je svima sa srećom, Srbija će trajati i postojati ako treba i onolika kolika je bila 1909.Samo nek ne traže da ih ponovo oslobađamo i da ginemo za njih.Više na taj kamen nećemo da se sapletemo.

U Kragujevcu

Februara, leta Gospodnjeg 2009

omega68