Ustvari, poslala mi mail, a njoj je poslao njen drug, a njemu...neko kome je, opet, stalo do njega.......i tako, ovaj tekst kruži medju nama, poklanjamo ga onima koji nam nešto znače, kojima želimo da ostanu na svojim nogama, da sačuvaju kičmu...sada, kad je najteže (a kada nije bilo najteže?)....da zastanu i poslušaju uličnog svirača, da udahnu duboko i ........tako to.
Ja ne mogu da odolim i poklanjam ga vama. Želim da se zahvalim i Jasmini Ani, i nadam se da neće zameriti.
Јасмина Ана
Живот није осигуравајући завод
Нећу више да се плашим. Одлучила сам то у овој најопаснијој од свих година. Блокирани смо страхом. На свим ТВ станицама све лошије вести и све јача музика. Сакрила бих се од оволике музике на дно мора, где рибе и остале животиње ћуте. Приметила сам да боље подносим лоше вести него певање, певање. Кукала бих што оволико певају. Што је веће безнађе, то је више певача и музичких емисија, талената и композитора, аудиција и такмичења. У свим емисијама гостују само певачи, филозофирају, причају вицеве. Само у Дневнику их нема, па се одмарам док слушам смркнуте спикере који нас плаше падом динара, немирима на Косову, копненим офанзивама...
Гледам на Другом програму ирвасе, Антарктик, северне јелене. Лепо је без песме... Можда је и на оном свету боље – нема музике. Чега се онда бојим?
Смрти? Треба се Богу захвалити на тренутности. Заиграј, па за појас задени. Замислите да сте још хиљаду година у браку који већ траје четрдесет година. Погледајте вашег неодољивог мужа како хрче на фотељи с наочарима на носу у трегер мајици... Па шта је боље – вечност или тренутност?
„Не бој се, то је као кад лист падне... ”,певала је Десанка. Ја јој верујем, дакле, нећемо се бојати највећег од свих страхова – смрти. Па шта нам онда може било ко?
Шта нам може најопаснија од свих година, фатална 2009? Преживећемо. Важно је да не умремо од страха. Телевизор је темпирана бомба, атак на наш нервни систем, то је страх-акумулатор. Угасите телевизоре, продужићете живот. Тишина је лековита.
Нећемо да се бојимо. Живот увек донесе решења. Живећемо како можемо. И колико можемо.
Платићемо рачуне колико можемо. Што би рекла једна Бранислава: „Баш ме брига што је поскупео бензин, ја увек купујем за 1000 динара”.
Проблеми које не можемо да решимо, нису наши. Крпићемо се некако. Без страха.
Храбрима и Бог помаже. А кукавицама? Кукавицама је живот тежак. Где год да крену, носе са собом страх. Како савладати страх од 2009. године? Психолози кажу да увек треба замислити да се догодило најгоре. Шта је то најгоре што нас може снаћи ове године? 1. остати без живота; 2. разболети се; 3. остати без посла; 4. остати без пријатеља; 5. остати без животног сапутника.
Десило се прво, сви други проблеми отпадају. Десило се друго, сви други проблеми отпадају. Проблеми 3, 4, 5 су за људе. За живе људе.
Тешки су, али нису нерешиви. Кад их погледамо изблиза, мање нас је страх. Сетите се, за време бомбардовања, теже је било нашим рођацима у иностранству него нама. Ми смо били унутра, у проблему. Савладали смо материју.
Али вратимо се нашим проблемима и видећемо да ништа осим тачака 1 и 2 није толико страшно. Дуго ми је било потребно да схватим да не треба да се бојим саобраћајне милиције, поштара, порезника, контролора, „паука”... Откад сам рекла себи па шта ми можете, лакше живим. Нећу ничега и никога да се бојим... Бојаћу се само Бога.
Дуго ми је требало да схватим да не треба да се бојим губитка посла, љубави, пријатељства, да живот није осигуравајући завод. Ке сера, сера.
Јер кажу да су гори од оних што се боје смрти они што се боје живота.
А Београдом кружи реченица: „Паре нису проблем, њих нема”.
Јасмина Ана