Cazzeggiare

Još uvek mi nije počeo fax, a kad će ne zna se. Pisao sam već da sam prošlog petka išao na zakazani sastanak sa profesorom Vitaletijem, koji je valjda neki glavni lik na tom masteru. Posvetio mi je celih 5 minuta vremena, a iz njegove kancelarije sam izašao osećajući se kao da me je neko, da prostite, popišao. Osećaj sličan onom kada sam u Beogradu pokušavao da saznam nešto više o priznavanju ispita sa ove razmene i kada me je Jelica Protić, prodekan za nastavu na ETF-u, odjebala posle dvominutnog razgovora jer je morala da analizira nijansu žute na posteru za Telfor. Svaka psovka je namerna. Mislim, svaka čast, ali malo ljubaznosti, čak i kada nema o čemu puno da se razgovara, nije na odmet.

Na ETF-u se administracija generalno tako ponaša prema studentima, a ovde slabo cene Erasmuse, jer ih posmatraju kao turiste kojima se posrećilo da upadnu na neku stipendiju i da imaju pokriće za 6 meseci bahanalija u inostranstvu. Što za neke i nije daleko od istine, jer se mnogima vrlo malo kredita priznaje kod kuće. Napisaću verovatno poseban tekst o samom procesu i koracima prijavljivanja za Basileus/Erasmus razmenu, kao i o mom individualnom slučaju. Nisam siguran da li će to pročitati baš ljudi koji su za to zainteresovani, ali bar da vratim kosmičku uslugu...

Inače, Sapienza ne radi po Bolonji, koliko sam do sada saznao! To otvara jednu celu novu temu o zabludama koje nam se u Srbiji iz nekog razloga serviraju. Dakle kažem, Sapienza ne radi po Bolonji a mi na vrat-na nos prelazimo na istu. Zezaju nas/njih za MladićaOrićaGotovinu, a ovde se u centru Rima prodaje sve, od magneta za frižider do postera, sa likom Benita Musolinija. 'Ne možemo kroz crveno u Evropu' kaže Peščanik, a ovde ne da se prelazi na crveno, nego i van pešačkog i na gorim mestima nego što bi neko pokušao u Beogradu.

Dosta o tome, sad malo pohvale. Saobraćaj i gradski prevoz su u poređenju sa Beogradom perfektno organizovani. Regulisan saobraćaj možda nije prvo na šta pomislite kada pomislite na Italiju, ali opet, od Srbije teško da može gore. Gustina saobraćaja radnim danom je otprilike kao subotom u Beogradu, a autobusi dolaze otprilike duplo češće nego kući. Naravno to što imaju metro dosta rasterećuje stvari. Nešto smo baš diskutovali dok sam još bio kući, ni u jednom gradu se nisam sporije kretao nego u Beogradu. Tek kad uđem u metro i zapalim preko pola Rima vidim koliko je to tačno. Nadam se da će ta čudesna tehnologija pravljenja metroa biti osvojena i kod nas na brdovitom Balkanu za mog života...

Baš mi je lepo palo ova dvonedeljna bleja u Rimu. Cazzeggiare što bi se reklo... Možda sam mogao da ostanem malo duže u Srbiji pa da dam još neki ispit, ali biće i za to vremena. Ovako sam se lepo naspavao, uživao u razgledanju Rima, i upoznao dosta zanimljivih ljudi. Pre neki dan su u posetu Rimu došli Uroš i Natalija, drugovi moji iz Beograda, pa sam s njima nastavio moju turu po Rimu. Mnogo je lepše tako obilaziti Rim nego solo. Što je ovo lepo kad si u gradu kao što je Rim, uvek neko dolazi, prolazi. Za razliku od onog Kolera u kome ostavih godinu dana mog mladog života. U najavi imam još bar tri organizovane posete. Možda bi trebalo da naučim par činjenica i da počnem da naplaćujem usluge kao turistički vodič...

Juče smo bili u tržnom centru Porta di Roma. Kažu da je to najveći tržni centar u Evropi, ali to uzimam s rezervom, jer izgleda u svakom većem gradu u Evropi postoji nešto najveće... TC je stvarno veliki, širina prolaza između lokala je kao prosečna dvosmerna ulica u centru Rima :)

Danas sam bio u Vatikanu, tj. u vatikanskom muzeju - još jedno iskustvo koje se ne da baš u potpunosti baciti na papir. Jednostavno mora da se vidi ta over-the-top raskoš koju su kroz vekove akumulirali Biskupi Rima, namesnici Isusa Hrista, kneževi apostola (?!), namesnici Svetog Petra, vrhovni sveštenici sveopšte Crkve, primusi Italije, nadbiskupi i mitropoliti Rimske pokrajine, suvereni države Grada Vatikana i sluge slugu Božjih. Naravno, glavna zvezda muzeja je Mikelanđelo sa svojom Sikstinskom kapelom, u kojoj žive dva pandura koja se svakih pola sata oglašavaju karakterističnim urlikom No photos! Ako ste istinski Srbin, to je sve što treba da čujete da biste istog trenutka upalili aparat i napravili par slika ispod ruke. On će meni da zabrani... Prvo što je prošlo kroz moj sarkastični mozak kada sam ugledao Kapelu bilo je United Colors of Michelangelo. Šareno. Ali što sam više zagledao slike, više sam imao poštovanja prema ovoj nindža kornjači. Genijalne senke, neverovatno živi pokreti, i hrabrost što je uspeo da ubaci toliko ličnih elemenata i stavova prema veri pored toliko kontrole. Šteta što nisam neko ko više uživa u umetnosti, lepše bih se proveo u tom muzeju, i više bih vremena proveo tražeći skrivene simbole na slikama sa suprotnih strana zidova nego što sam se žalio na to kako me bole noge od šetanja. Jedna druga nindža kornjača, Rafaelo, se takođe često pominje. Ne brinite, kao i svaki turista idiot, naravno da sam se slikao pored svake iole popularnije skulpture ili slike. Njih kačim uskoro. Tu je i stari pornićar Bordžija koji mu ga je baš dao po renesansnim zidnim posterima. Nažalost, većina njegovog apartmana je zatvorena za posetioce pa nismo baš mogli da se uživimo u njegov lik i delo.

Sem ovih opštih mesta ono što mi se svidelo su i prelepe bašte, svaka naravno sa fontanom na sredini, umetnute između vatikanskih zgrada. A i dan je bio sunčan i idealan za šetnju po istim. I naravno za slikanje u njima, sa sve tri prsta :)

Posle opširne posete Vatikanu smo malo izblejali gde drugde nego na Trgu Sv Petra. Kažem već, dan je bio idealan, nigde oblačka, sunce prži, +15C. Sedeli smo tu par sati u majicama, puneći solarne ćelije u mozgu i šaljući pozitivnu energiju unesrećenom narodu Srbije koga još jednom stiže kosmička nepravda u vidu kilometara i kilometara snega. Ovo sve naravno pišem da bih izazvao zavist i ljubomoru mojih srpskih čitalaca :P Nisam ulazio u baziliku, biće još lepih dana, a možda dođem ponovo baš u nedelju kad se pojaviljuje onaj čiča u beloj pidžami što maše s prozora.

Od ostalih znamenitosti sam video još i park i vilu Borghese, ali previše kratko da bih mogao nešto više da napišem. Čekam još lepog vremena pa da jedan ceo dan odvojim za gubljenje po tom ogromnom parku.

Na ovom mestu još moram da napišem i da mi je omiljena ulica u Rimu Via Nazionale, koja je tradicionalna, ali prava i široka, i na kojoj je uredno i geometrijski neuvredljivo poređano nekoliko lepih administrativnih zgrada, prelepa zgrada muzeja, i zanimljiv saobraćajni tunel odmah pored nje. Ova Nacionalna ulica počinje manje-više na Piazza Venezia (centar centra Rima) a završava se na lepoj i širokoj Piazza della Republica (Trg Republike :)). Skoro sve ulice u centru Rima su inače zadržale kaldrmu i retko koja je asfaltirana, što je odlično za celokupan utisak o posebnosti i istorijskom značaju ovog grada, ali pogubno za bubrege, amortizere i aparate za poništavanje karata u busevima koji se toliko tresu da imaš utisak da će svakog trenutka eksplodirati.

Što se društvenog života tiče, družim se s dve grupe ljudi. Jedni su Erazmusi, koje već ukratko opisah, a druga su ovdašnji srpski studenti, što na razmeni, što redovni. I dok prvi, nesrećni građani Evropske unije, piju pivo na San Lorenzu, gde je pivo 1,60e, dotle Srbi, u skladu sa svojom svetlom tradicijom, piju pivo na Campo de' Fiori, gde je pivo 5e. Na Erazmusovskim kućnim žurkama je najnormalnija stvar da doneseš ono što ćeš to veče da piješ, dok bi se u Srbiji domaćin te žurke verovatno smrtno uvredio zbog toga. Erazmusi se ne ljute kada im vratiš 2e koja si im dugovao. Ali te zato Erazmusi ne ponude da jedeš s njima kada spremaju večeru, ne okreću ture u kafiću. Ali zato, opet, Erazmusi idu na skijanje u Francusku i na ekskurziju u Veneciju. I furaju MacBook. Čudo propadosmo.