Milostinja

Prosjak stari ruku meni pruza. Ruku pruza, novac iste. Gledam ga ispod oka, onako kako smo u gradu navikli…sumnjicavo mu nogu zagledam, onu nogu koju starac nema. Kao da ocenjujem stepen bede, merkam zasluzuje li moju milostinju. Mrzim sebe.

Pa zar je potebno taj ritual proci? Zar sam zaboravio kako je bedan biti? Starac moli, starac novca nema…u dzep ruku stavljam, kovanicu trazim…kovanica meni ne znaci, ali njemu to je sve…

Pruzam novce, a i nisu neki novci. Smesak starom coveku se ote. Rekao bi hvala, ali reci bitne nisu. Dovoljan je pogled. Pogled stranca kome drugi stranac daje…dva coveka na hladnome asfaltu.

Pa ljudi smo, i on i ja, pred Gospodom razlike nema. Te tricave pare sto mu pruzam covek sam je izmislio, da bi eto neko bedni starac bio, a neko drugi u parama plivao. Sve to samo u ovom zivotu znaci…kad odemo gore, zna se, svakome po zasluzi. Mozda ce taj covek stari krila andjela nositi, a ja tesko breme kajanja i srama.

Prosjak stari ruku meni pruza, ovaj put dodir zeli. Stiska ruku, pozdrav muski, pozdrav uobicajen. Dodirom mi saopstava smisao. Pozdravom mi oduzima misao. Mozda cu i ja star i bedan biti, mozda cu i ja tako nekom strancu novac traziti…zivot, bar ovaj dole…kazu da je kurva. Tom coveku starom kurva bio jeste, ja jos uvek mislim meni nece biti.

Vadim iz novcanika veliku novcanicu, pruzam u nadi da cu prevariti sudbinu…odbija taj covek, kaze da ne treba, nije njemu do para koliko ljudskost trazi…postidjen sam i razoruzan, nije meni  jasno…ne znam ja sta je beda, nisam ja tu skolu prosao.

Noge dalje niz ulicu hode, moje misli ostale su tamo. Misli moje sa tim prosjakom sada milostinju traze…iskupljenje duse koje se kupiti ne moze…nema tog novca, ne postoji valuta. Bog ce nam suditi i toga se plasim…jer znam da mi se suditi ima zasto…