Derida i Handke u senci Šljive

1) Deridin iznevereni testament

U pretposlednjem broju NIN-a imao se pročitati zanimljiv feljton, odnosno prevod teksta „Arhivska groznica“ (Archive Fever) T. Bartleta (inicijalno objavljen 20. jula u magazinu The Chronical of Higher Education) u kojem glavne uloge igraju pokojni francuski filozof Žak Derida i Dragan Kujundžić, profesor slavistike na Univerzitetu Floride u SAD. Rečeni profesor Kujundžić bio je dugogodišnji Deridin kolega na Univerzitetu Irvajn (SAD), što je informacija od eventualnog interesa za poneke belosvetske univerzitetske uposlenike, ali mu se 2003, nekih godinu dana pred Deridinu smrt, dogodila i nezgoda zvana „veza“ s jednom studentkinjom, pa i tužba za seksualno uznemiravanje iste osobe. A to je već prodrmalo malo više duhova (uključujući Deridu), dva kontinenta, i poneke novine (uključujući NIN). Pre Kujundžićeve afere sa studentkinjom Derida je u jednom iz pravne perspektive neformalnom pismu bio zaveštao svoju ostavštinu Univerzitetu Irvajn, potom je oštro reagovao na tužbu protiv Kujundžića, u isto vreme je u narednom, opet „neformalnom“ pismu porekao svoje „testamentarno“ obećanje, potom je umro, a onda je Univerzitet tužio Deridinu porodicu koja je odbijala da Univerzitetu ispostavi išta od ikakve ostavštine, i na kraju je Univerzitet povukao tužbu a navukao priličnu sramotu na sopstveni renome.

Potom je NIN objavio prevod pomenutog teksta, a na isti je reagovao Dragan Kujundžić glavom i perom, što je pak objavljeno u poslednjem broju NIN-a. Njegov odgovor je opet prevashodno zanimljiv za one koji bi podrobnije da se upoznaju sa zakonima u vezi seksualnog uznemiravanja i načinom na koji se ti zakoni sprovode i/ili zloupotrebljavaju u SAD, napose na američkim univerzitetima, no mene je zaintrigiralo nešto drugo.

Prvo, čudni zakoni slučaja doveli su do toga da sam pre xy godina Dragana Kujundžića lično upoznala i da sam do danas u vezi sa nekim ljudima koji su mu privatno (bili) bliski, a koji decenijama daju dijametralno suprotne ocene svega što je taj čovek privatno i profesionalno radio u životu. Niko od njih, međutim, nije u septembru 2003. držao sveću u njegovoj spavaćoj sobi. Otužno je sve što se može pročitati u štampi: i prebrojavanje susreta i poljubaca, i rasprava o tome šta je i u kojoj meri bilo dobrovoljno, i kakav je bio rastanak „ljubavnika“, i opaska o osetljivoj, zbunjenoj i epileptičnoj studentkinji i njenoj operaciji tumora na mozgu, i milioni koje je tražila za odštetu kao i stotine hiljada koje je dobila... Kojem carstvu se prikloniti? Kome i kako verovati?

Kujundžić se, kada je Univerzitet Irvajn doneo odluku da je profesor prekršio univerzitetske propise, obratio za pomoć i Deridi. I Derida je Univerzitetu napisao pismo u kojem se priklanja Kujundžiću pre svega na osnovu svog ličnog iskustva s njim, i na osnovu poverenja. Iako ni on, naravno, nije držao sveću. Da li da verujem nasmrt bolesnom i čuvenom filozofu, zato što on ima poverenja u Kujundžića?

Dižem ruke, znam da je nemoguće na apotekarskoj vagi odmeriti „krivicu“ ili „nevinost“ Kujundžića i studentkinje, i zapravo me ne zanima šta Derida o tome, tj. o njemu misli. Ono što me zanima je pravi motiv da se oko ovog slučaja digne tolika prašina, i pitam se: da li je Derida štitio prijatelja, ili dignitet profesije? Da li je on, kao i neke njegove kolege, pravovremeno uvideo koliko štete će Univerzitet sam sebi naneti ukoliko se ne oslobodi sopstvenih rigidnih propisa i što je moguće tiše ne isplete iz neprijatne afere? Da li je u nastupu ljutine i brige za sopstveni posmrtni imidž odlučio da svoju ostavštinu ipak ne ostavi tom univerzitetu? Na motiv da Univerzitet nakon Deridine smrti krene da se tuži s porodicom ne vredi trošiti reči, to je bar jasno. S tim što je Univerzitet, eto, zagrizao tvrd orah – jedan je Derida, čak i kad je mrtav. Prosto rečeno: Derida je pobedio. Univerzitet Irvajn je napravio niz pogrešnih koraka i sada se povlači po blatu akademskih afera. Svedenu na sopstveni na kostur, celu ovu papazjaniju moguće je videti ne kao bitku za pravdu (za čoveka Kujundžića ili devojku Lizu Anderson), nego kao uobičajenu političku ujdurmu oko raspodele moći, simboličke i novčane.

Da se vratim na NIN. Zašto je ova afera zanimljiva nedeljniku NIN? Zbog Deride? O.K, to je već dovoljan razlog, slažem se. Međutim, pogledamo li naslov kojim NIN oprema prevod Bartletovog teksta, stvari dolaze bliže pameti: „Uloga Dragana Kujundžića u kalifornijskoj arhivskoj groznici“. NIN ipak pika srpsko zrno peska da ga stavi u centar deridijanske peščane oluje. O.K. i to, mada nas nekako ovaj Srbin ipak, ipak ne proslavlja, bar ne u ovom tekstu. A posebno ne u svom pismu objavljenom u poslednjem broju NIN-a, u čijoj dramatičnoj završnici čitam(o) o represivnom državnom aparatu i povišenoj ksenofobiji u SAD i zapinjem(o) o reči: „Moj kolega Dušan Bijelić drži postdiplomski kurs na Univerzitetu države Nju Hempšajr o rasističkoj seksualizaciji Srba u Americi“. Možda strašno grešim, ali ja u ovim rečima nazirem sve one gastarbajtere koji psuju zemlje u koje su grebali da dođu i u njima normalno rade i dobro zarađuju. S tim što je to opšte mesto u Kujundžićevom pismu bolje i perfidnije upakovano, u pravi akademski celofan.

2) Dobri čovek Handke

U istom, poslednjem, broju NIN-a nalećem i na intervju sa nama tako poznatim i bliskim Peterom Handkeom. Evo još jednog čuvenog duhovnog poslenika, a po koji put već među Srbima?! I opet je u pitanju prevod, sada iz nemačkih novina Frankfurter Rundschau (ko zna nemački i zanima ga, original je ovde: http://www.fr-online.de/top_news/?em_cnt=1201158&em_cnt_page=1), a intervju svež da svežiji ne može biti, u NIN dospeo posle nedelju dana.

Šta Handke misli o Srbiji, Miloševiću itd. nema potrebe ponavljati (iako ga stalno o tome pitaju, i on stalno ponavlja). Šta misli o jeziku poezije, o pisanju uopšte, moglo bi možda biti zanimljivo da nije gurnuto pod tepih politike i pre svega piščeve beskrajne sujete. Ono što me ovaj put zaista zanima su pre svega reči kojima čuveni pisac ima obraza da okarakteriše Biljanu Srbljanović, a potom i način na koji NIN oprema prevedeni intervju i gde ga situira.

Da krenem od kraja. Intervju prirodom stvari ne treba tražiti u kulturnoj rubrici, eno ga u rubrici „Politika“. Nadnaslov: „Intervju: Peter Handke, veliki nemački pisac“. Dakle, veliki, upamtiti. Naslov: „Uvek sam hteo da budem junak“ (originalni intervju ima naslov „Mora da boli“ (Es muss weh tun), ali ova izmena se prašta). Dakle, potencijalni junak. U jedan okvir izvučene reči o Francuzima koji su bili ljuti na Austrijance kada je tamo pobedio Hajder; „Malopre ste bombardovali Beograd, a sada biste odmah mogli da bombardujete i Beč“. Eto branitelja bombardovanog Beograda. Drugi okvir: „Danas su užasne stvari upakovane u nežne, slatke i humanitarne reči. Strava voli danas neprestano da upotrebljava reč 'demokratija' ili lepu reč 'zeleno'“. Dakle, velika misao velikog pisca. Treći okvir: „Biljana Srbljanović je, između ostalog, pisala – dok su bombe padale po Srbiji – da je NATO rat potpuno bezopasan. Samo tu i tamo razbije se neko staklo. Istina je, međutim, da je u NATO ratu poginulo preko hiljadu Srba. Ova žena je obična drolja u službi Zapada. Tako ja to zovem“. Ostale mudre reči izvučene u okvire neću citirati.

Da se razumemo, Handke se u intervjuu poziva na dnevnik koji je Biljana Srbljanović pisala tokom bombardovanja a koji je objavljen u nemačkom nedeljniku Špigl. Da nije tako, da i on sam ne kaže da je ona tu napisala to što on tvrdi da je napisala, kopala bih rukama i nogama da nađem gde je ona to napisala. Zvala bih je da je pitam da li je to moguće. Ali, taj njen dnevnik imam. I Handke – laže.

Prosto ko pasulj. Nigde Biljana Srbljanović nije napisala ni da je NATO rat bezopasan, ni da se tek tu i tamo razbije poneko staklo.

Naprotiv, napisala je recimo, ovo (moj prevod s nemačkog): „Vazdušni napadi NATO-a postigli su u jednom danu ono za šta se Milošević godinama borio: nezavisni mediji su ućutkani – jer je rat; nikakva ljudska prava ne važe – jer je, dakle, rat; opozicija se u strahu od posledica raspala – jer, na kraju krajeva, u ratu smo; ionako već veliki broj leševa koji se ovde već godinama gomilaju sada je još veći – jer, ukoliko ste zaboravili, mi smo u ratu!“

Neka to bude dovoljno u odgovor na tvrdnje da je BS pisala o „bezopasnom“ ratu i pominjala tu i tamo poneko staklo.

Veliki nemački pisac, svakako svestan moći reči jer inače niti bi bio veliki pisac niti bi mogao postati medijska zvezda, bira reči, i za Biljanu Srbljanović u napadu besa (čemu je očito sklon, jer i na samog novinara u jednom trenutku zamahuje kašikom i naziva ga ništarijom) kaže da je „Westhure“ – dakle, kurva u službi Zapada (nije mi sasvim jasno zašto prevodilac bira izraz „drolja“, ali da stilističke nijanse ostavimo po strani). To je isti onaj koji je u službi svih značajnijih medija istog tog Zapada, čak i ako mu iz nepoznatih razloga isklizne iz ruke poneka nagrada za umjetnički dojam. Isti onaj koji je posle „Zimskog putovanja“ po svim medijima kao papagaj ponavljao da navodnoj objektivnosti medija hoće da suprotstavi svoju subjektivnost. I onaj koji je svoju poslednju utešnu novčanu nagradu, u ime svoje subjektivnosti, poklonio srpskoj enklavi na Kosovu. Svejedno je šta taj čovek, koji i u ovom intervjuu ponavlja da dobar pisac mora da bude dobar čovek, odnosno da čini dobra dela, govori o, 'ajd' da kažem, svojoj koleginici po peru, i pri tom osobi u najmanju ruku jednako kompetentnoj da govori o Srbiji. Važno je šta on zna o Srbiji, a to koliko zna dovoljno mu je ne samo da ima mišljenje, nego i da ga iznosi medijima, i da za isto iznova i iznova bude pitan. (I plaćen?) Sve u ime sopstvene subjektivnosti i dobrih dela.

Tako i NIN, učinio dobro delo, sebi i svojoj biranoj čitalačkoj publici, pa drolju crvenim slovima stavio u okvir. Da se vidi, da se zna... A, da, pardon, to je rekao subjektivni Handke.

3) U senci srpske Šljive

U Vremenu čitala o Sajmu šljiva u Osečini. Besedio naš akademik Mantija, slikao se u fijakeru s Veljom, smeje se do suza, lepo mu valjda. Tumačio akademik onu dosetku da će svi Srbi stati pod jednu šljivu, tumačio je k'o da je, ne daj bože, književno-umetničko delo, pa razgranao tu šljivu po celom svetu, da bi svi Srbi, rasuti po celom svetu, stali pod nju. I još kaže, Šajkača puna Šljive ostaje najvernija i najlepša slika Srbije.

***

Eto. Srpska šljiva i na Deridinu senku bacila senku, da ne poveruje čovek. I svi vrte svoje mantre i uvećavaju svoju kulturno-umetničko-političku moć. Samo mi se Biljanine ruke od ono malo puknutog stakla čine nešto krvave, ili je to ipak Handke pljunuo prezrelu šljivu u njih?