- Bulevar srušenih snova ili Belgrade by Night -
Kada govorimo o muzičkoj erupciji s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih, postoje neka mesta i neka imena koja nikako ne smemo zaobići.
Podsetimo se, tih godina... lagodno i udobno je bilo okupiti ekipu od par sličnih, i uz malo sreće i par rifova zajahati novi talas koji je plavio Evropu.
Solistima je sve to išlo malo teže, ili – specifičnije bar, naročito ako usled hroničnog nerazumevanja okoline, od ranog detinjstva, uz osvedočeni supertalenat, izbruse manifestno osobenjaštvo kao „odbranu od svih zala“ i praktičnu osobinu da idu glavom kroz zid....pa - negde dobiješ, a negde izgubiš. Upornost izvitoperena do destruktivne tvrdoglavosti, vanserijski dar koji ostaje nedorečen okovan imperativom kvalitativne perfekcije, pogrešni izbori i pravi izbori...
Ovo bi mogla biti priča o tome.
Užice, Kremna, Arillje, Srebrenica, Obrenovac i Beograd
Škola, zatim, autobus Obrenovac–Beograd, viršle kod Londona, pa muzička škola Stanković, i tako u krug. To su prve Oliverove godine u Malom Mestu na obodu Velikog Grada.
"Dom JNA u Obrenovcu nam je bio kao Medison Skver Garden."
Kao što je nekad cupkao po vašarima na liniji Kremna–Arilje–Srebrenica, sada sa svojim bendom "Mladi Lavovi“ gde, zanimljivo, svira bubnjeve, u duhu bit-generacije nastupa po provincijskim punktovima u okolini Obrenovca: Barič, Ostružnica, Umka, Zabrežje, a ubrzo kreću i „gaže“ duž Makarske rivijere.
Zaokret ka džezu i još ponečemu
bio je logičan za jednog tako mladog a tako talentovanog, i elitistički nastrojenog momka, tih '60 godina. Kroz druženje sa istomišljenicima (Bora Longa, Nebojša Ignjatović, Žarko Kalinić, Saša Habić) ide „otkrivanje„ Majlsa Dejvisa i Herbija Henkoka.
Nekako, u to vreme seli se iz Obrenovca u Epicentar – 27. marta i stiče novi komšiluk i doživotno prijateljstvo sa mladim Željkom Ražnatovićem.
Oliver...ili Prele
Početkom sedamdesetih osniva grupu Oliver, sukob sa još jednim egomanijačkim tvrdoglavcem oko toga čije će ime biti prvo na prvom singlu razrešava Oliverova majka lično, čiji aduti bejahu neoborivi za mladog Preleta.
"Muzika koju u to vreme pravi, naslonjena na njegove rane džez ili u najboljem slučaju džez-rok autoritete, jedva da ima ikakvog dodira sa tadašnjim beogradskim pop-senzibilitetom koji vibrira u ritmu bitlmanije."
Još zanimljivije : da nije bilo Aleksandra Tijanića, koji je u to vreme organizovao razne „hepeninge“, grupa „Oliver“ teško da bi imala tako pompezan debut :
"Tada je Saša Tijanić radio te hit parade... Mama mi je dala pet hiljada maraka – da ja odštampam sto hiljada plakata i da tapaciram ceo Beograd. Ona mi je, u stvari, jedini mecena bila ne bi li postao profesor muzike u Bariču...
Međutim, Saša Tijanić nas zove i kaže – 2. januara imate koncert i prvi nastupate. Tad su tu bile Grupa 220, Bumerang, iz Kopra, Pop-mašina... I mi se tamo pojavimo prvi. Zamislite, kad sam ja pijanino iz kuće preneo u Halu sportova na Novom Beogradu. Ljudi su se krstili. Prvi smo, a niko za nas nikad nije čuo u životu. Ja sam i cilindar bio stavio na glavu. Tu je bio Petar Popović, koji je jedini pored Saše Habića, Žarka Kalinića i Bore Longe, odmah ukapirao šta ja to radim. Ja sam u orkestru u ono vreme imao flautu, klarinet, akustik, pijano, konge, bubnjeve. To je bio prvi nastup grupe "Oliver", 2. januara 1972. godine.
Sve ozbiljno, instrumentalno, bez ikakvog pevanja. Ljudi su zaista bili šokirani.
Naše stvari. Sve moje... I tako je ta priča krenula. Proneo se glas u Beogradu kao – ima neki klinac, koji nije normalan, i koji strašno svira. Ima i bend koji takođe odlično svira."
London, opsesija kvalitetom....i Kornelijem
Sredinom sedamdesetih putuje u London, gde ga – na preporuku rođaka – dočekuje ambasador Dobrivoje Baja Vidić lično, i tamo kupuje najbolju opremu koja se novcem mogla platiti. Po povratku, posvećuje se svojoj novoj opsesiji - Korneliju Kovaču (a ta opsesivna druženja sa „autoritetima“ će ga pratiti), kojoj ide po pljuge i burek, nosi instrumente – mada mu nije dozvoljeno da prisustvuje probama, jer Stari Lisac već njuši ozbiljnog konkurenta . Pozajmljuje im svoje nove instrumente, naravno, ponosan što njegovi uzori, zahvaljujući njemu mogu da proizvedu vrhunski zvuk. Povremeno svira sa Nemečekom u Pop Mašini, ima paralelne projekte „Oliver“ i „Beogradska reprezentacija“
YU Grupa, Bregović...karakter kao sudbina
„Vežbam sa Yu-grupom njihov novi album punih sedam meseci. Jednog dana dolazi Goran Bregović i kaže Dragom i Žiki: "Je l` bolan je l` možeš ti, nije mi stigao bend, Je l` možete da prekinete probu da idemo u studio da snimimo – Šta ću nano dragi mi je ljut." Oni odmah kao dobri i vaspitani ljudi iz Beograda, kažu – važi. Kad su se oni dogovorili, ja kažem – ne važi. Kako ne važi? Pa, rekoh, tražim 150 maraka da sviram tu matricu. A Goran se tobože zbunjeno okrene prema Dragom: "Šta ovaj priča?" A Dragi me smiruje: "Šta ti je?" Ne popuštam. "Ne, ne. Dragi, sve što je u interesu Yu-grupe, ja ću da radim. Ali ovo je posao van Yu-grupe. Ja trenutno koštam 150 maraka." A meni Dragi kaže – marš iz benda!
Uzmem mini klavijaturu i sve polomim u Pinkiju. Spakujem se i odem.“
„Beogradska reprezentacija“, veliki BOOM 1976, još malo o karakteru
„Lazar Tošić na bubnjevima, Robert Nemeček bas-gitara, Zoran Božinović, gitara, Jovan Maljković, Goce Dimitrovski, duvačka linija, Maja Odžaklijevska, pevačica...
Pa, uzmem dvosed u koji sednemo ja i Maja Odžaklijevska, pa iznajmim tri "mercedesa". Tog dana, recimo, u Topčiderskoj noći – doručak. U hotelu Jugoslavija – ručak. Probe.
Pa onda, ja preko mojih navijača, Delija i Grobara, aktiviram 600 klinaca sa transparentima, "Oliver-Guliver – svi te volimo", pištaljke, ovo, ono...
Mi smo vežbali, vežbali, vežbali, ali ja nabacim pirotehniku, najjaču što postoji. Sve: Samo da trešti... Krenemo mi da sviramo, puknuše one bombe, ona pirotehnika, Jovan Maljković i Stjepko pobegoše sa scene. Posle – i Maja... Orkestar se raspao. A cela hala "Pionir" viče: "Oliver-Guliver"... Međutim, ja vidim da tu ništa ne funkcioniše. Uhvatim – i polomim sve... Sve izlomim. "Mercedesi" napolju, haos čoveče. Raspad!
I ja kažem – gotovo.
Posle toga, za pet stotina ljudi u Cepelinu, bio je to Taš klub, te večeri napravim, besplatno piće i klopa, celu noć. I napravim sešn sa grupom Tajm. Svirali smo celu noć. Pop-Asanović, ja, Vedran Božić, Točak, Janez Bončina, Dado Topić. Zamisli – pet stotina ljudi, jedu i piju na tvoj račun. Ja, kao, posle uspešnog nastupa, jebo sam im kevu, sad ću ja da častim sve tamo. I tako se nastavi. Fešta. U pola noći, pojavljuje se Prele koji dođe na šank i kaže: "Dajte mi jednu votku." Oni kažu – sa ledom ili limunom? On kaže – svejedno – daj duplu. A ona kaže – izvolite. Prelević se uhvati za džep i pita, koliko to košta. Kažem – večeras je sve za džabe. Prele kaže – daj litar... (smeh). I tako ceo Bum festival je proveo noć u Cepelinu slaveći. Nakon toga se pojavljuju feljtoni u novinama, niko ne piše o kvalitetu Tajma ili Smaka. Sve naslovne strane: "Polomljeni instrumenti – Oliver Mandić polomio sve"
Time... Out
Posle pauze od tri godine, za vreme koje se – što će kasnije postati njegov zaštitni znak – nova ploča „krčkala do obesmišljene perfekcije“ dolazi poziv da učestvuje u reinkarnaciji grupe „Time“. Ponovo sledi oduševljenje Idolima :
"Kevo, daj mi 50 000 maraka!" Kupim kombi, i natovarim sve svoje instrumente i dođem u Zagreb, pravo u hotel "Interkontinental". I javim se Dadi – stigao sam.“
Dreždao je ispred studija u Dubravi od 6 ujutro, iako je snimanje bilo zakazano tek za popodne.
„Međutim, to srpsko ludilo, utiče na civilizaciju. Svi se sklanjaju od budale. Mene to ne interesuje, misle li da sam ja budala, ili nisam. Ja sam sad član grupe Tajm – i možeš da mi duvaš. I pustiše oni mene.“
(na intervenciju Škarice i Majnarića lično)
i....kako se to posle razvijalo, ako uopšte s muzikom ima veze :
„Dolazi Dado, ja ga ljubim. Srećan sam: "Pa, u grupi sam Tajm, čoveče." Živim u Interkontiju. Ja namontiran, brži sam od njih, sporiji od njih, i obrazovaniji od njih. I, na sve spreman. Brzo se pročulo šta se dogodilo ispred kapije. Napravim i neko sranje ispred Interkontija, i Dado Topić meni kaže ovako: "Slušaj, ti si sada u grupi Tajm i ne možeš da se tako ponašaš."
A ja njemu:
– Slušaj ti, idolu moj, ja ću da se ponašam kako ja hoću, to je van interesa grupe Tajm. I moj život je moj život. Sve što je u okviru Tajma je interes grupe Tajm. Ja ću da budem manji od makovog zrna. Jer mi je čast što sam ovde sa vama. Ali, što ću ja da jebem noćas Alku Vujicu, Vesnu Vrabec ili Doris Dragović, što te, bre boli kurac. Da li sam se ja tukao u Dubravi, ili kockao, ili igrao bilijar, ili nekog udario na Sljemenu, na ručku, šta to tebe zanima.
On kaže – E, to tako ne može.
Rekoh – Ne može!
Ja se spakujem i kažem: "Marš u pičku materinu." Pokupim svoje instrumente, upalim kombi i vratim se za Beograd.
A poenta priče, kad sam odlazio, kad sam se spakovao, okrenuo se, i pitao ga: "Je li bre, kakve to veze ima sa muzikom!"
Okrenem se – i odem. Nikad nisam zažalio zbog toga, ili bilo čega drugog, što sam na svoju ruku uradio u životu.“
Ljuljaj me nežno
Pesma je bila namenjena Maji Odžaklijevskoj, koja je usled napada akutnog ljubavnog ludila izostala sa snimanja u studiju Enca Lesića. Malo po malo, Veliki Mag Studija uverio je Olišku da ima savršenu boju glasa za tu pesmu. Oliver nevoljno pristaje, a po povratku u Bg sakriva snimak „u budžak“, ali pada dojava iz Splita da Mr Ćudljivi „sedi na hitu“...Kasnija upornost se isplatila ljudima uz PGP: posle par nedelja ubeđivanja, da pesmu bar preslušaju, pada pogodba o čuvenom belom odelu i čizmama iz Italije i legenda se rađa, te 1977. u emisiji „Od glave do pete“
...Šta je bilo posle
„Oliverov "Belgrade by Night“, emitovan 1980. u novogodišnjem terminu, rađen prema albumu "Probaj me", koji je bez ikakve popratne provokacije za prvih mesec dana prodan u 30 000 primeraka, ovaj materijal kao da je povukao demarkacionu crvenu liniju između ruralne i urbane Jugoslavije.“
"...Oblačili smo se na zemunskom "buvljaku", forsirali glamur tridesetih - krzno, perje, šeširi, sa elementima staroegipatske estetike. Ponašali smo se slobodno, bez pravila, osim jednog postulata - međusobne ljubavi
Kada se januara 1981. godine u šou-programu "Beograd noću" pojavio Oliver Mandić u miniću, sa mrežastim čarapama, na štiklama od dvanaest centimetara, zalizan i našminkan kao kol-gerla, televiziji je pisalo hiljade i hiljade gledalaca, svi u znak protesta i u nameri da otkažu TV-pretplatu.
"To je bila atomska bomba", kaže Kosta Bunuševac, tvorac kompletnog imidža, Oliverovog i cele emisije. "Scenografiju i kostimografiju za taj šou, koji je režirao Stanko Crnobrnja, preneo sam sa svojih slika. To je bio čisti art, ali su reakcije bile - prava katastrofa. Nije to moglo onda biti shvaćeno, jer je travestija na televiziji bila revolucionarna i za svetske okvire. Oliver, kako je izgledao u emisiji, bio je preteča Bouvija, Boja Džordža... Mi smo bili prethodnici mnogih neverovatnih događanja u Evropi."
Ten years after :
"Oliver Mandić, Lepa Lukić, Toni Montano, Zorana Pavić, Džej Ramadanovski, Olivera Katarina, Bata Kanda, Ceca Veličković, Snežana Mišković Viktorija i još dvadesetak manje poznatijih zvezda srpske estrade sredinom novembra 1993. godine snimili su "ben ejd" himnu Arkanove Stranke srpskog jedinstva. Potom je usledila velika promotivna turneja Arkanove stranke. Od Subotice do Prištine sve se orilo od narodnjačkih i pop-rok hitova.
Arkan je i na svoje pevačke pulene primenjivao strogu vojničku disciplinu. U njegovom prisustvu niko nije smeo da zapali cigaretu, niti da pije alkohol, jedino je svom starom prijatelju Oliveru Mandiću dozvoljavao dva piva dnevno."
"Mutni svet kontroverznih biznismena privukao je i po nekog rokera. Po pravilu su to bili oni kojima je stvaralačka energija odavno presušila. Svojim prijateljstvom sa Željkom Ražnatovićem Arkanom su se naročito hvalili Bora Đorđević, vođa Riblje čorbe, i Oliver Mandić, koji je zvezdane trenutke karijere doživeo još početkom osamdesetih. Oliver Mandić bio je i član Arkanove Srpske dobrovoljačke garde. U televizijskim nastupima, u maskirnoj uniformi je sa epskim nadahnućem govorio kako se oseća ratnik u boju, mada se od Mandićevih ratnih pohoda pamti jedino prepad na prodavce piratskih muzičkih kaseta ispred SKC-a u Beogradu, koji je izveo praćen nabildovanim momcima."
Iz tog perioda datira i kratkotrajni, ali bezuspešni pokušaj saradnje sa Ribljom Čorbom, na talasu maliganima natopljene ideje da Oliver bude njihov klavijaturista.
Crtice, na posletku :
Kusturica
„Profesor (Kusturica) mi je svojom pojavom učvrstio veru da će uspeti u svom poduhvatu. Očigledno da je pametniji od mene, brži, moćniji... Sad mi je mnogo lakše kad je on tu. Apsolutni je genije, a meni je bolje da ne mislim svojom glavom, već da pratim njegovu energiju i da uzimam ono što će biti korisno za ovo o čemu sam ja maštao“
Arkan
„Upoznao sam ga '71. godine, bili smo kao braća. Ja sam stanovao u 27. marta 56 a on u 83. Njegova majka Slavka je kao moja majka... To su ti najbolje majke. Moja je bila učiteljica, koja je kad smo došli iz Obrenovca za devet godina rada dobila orden sa srebrnim vencem od Tita i orden rada. Znači, lepo sam vaspitan. Moj Željko je stalno govorio: "Ja ceo život kradem po Zapadu i donosim pare u Srbiju, a ovi komunisti kradu od naroda i iznose na Zapad. Pa, ko je tu kriminalac?!" Znam da je poginuo za srpstvo. Žao mi je što nije poginuo na ratištu, da ga sahranimo kao heroja, a ne neki džukci da ga umlate u "Interkontiju“
Bregović
„Živeo sam kao kralj, imao šta sam hteo, vozio najskuplja kola... Ljudi su voleli moje pesme, svi su imali pare, normalno živeli. Obožavali su me na estradi, i ja njih - osim onog smrdoja Gorana Bregovića. Jedino me je nervirao taj namazani fićfirić, na Dorćolu bi rekli šaner, a u svetu ga zovu slinavi dirigent, koji kupuje kuće na tudjim pesmama"
Pojavom seljačkog roka Gorana Bregovića nastalo je dvadesetak „abortus grupa“ kao što su Hari mata Hari, Merlin, Crvena Jabuka, ...muzika je ponovo otišla u kameno doba. Kada danas slušaš aranžmane Indeksa ili Korni grupe, shvataš da su to prava remek – dela
Sve što danas radi Goran Bregović jako je smešno. Dve decenije sam proveo u muzičkim školama svirajući na klaviru i po šest časova dnevno. Zamišljao sam da jednog dana zasviram u simfonijskom orkestru, mislio sam da bi to bio vrhunac moje karijere. Uvek sam strahovao da nedovoljno znam da bih jednog dana zasvirao na Kolarcu.
Bregović je oborio sve svetske rekorde i sigurno će ući u Ginisovu knjigu rekorda : on je jedini svetski nepismeni muzičar koji se popeo na scenu i svirao sa simfonijskim orkestrom i velikim horom.Sedne tako Goran na scenu, smeška se, brčka sa onom gitarom i viče „ojha, ojha“ ! To mi ispadne smešno, žalosno ali i simpatično. Tragično je to za one muzičare koji se školuju i tri decenije rade u simfonijskom orkestru za par stotina maraka, pa se danas frapiraju kad sviraju kraj Bregovića. Oni su zgranuti što on sa onim „ojha“ uzme iz Sava Centra 50.000 maraka pod izgovorom da će lova otići u humanitarne svrhe, pa pola novca strpa sebi u džep. Muzika Gorana Bregovića za mene je prava humoristička serija Benija Hila“
Četnik ili Umetnik
"Od podnošenja zahteva za šengensku vizu odustao je, saznavši da ga „bivša jugoslovenska braća" terete za učešće u ratu. "
Komentar sa jednog foruma:
"Da Oliver Mandic nije bas normalan - to jeste!
Ali je genijalan Muzičar, malo muzičara može da se nosi s njim.
Kao što je Čorba jednom rekao: "Nikad nisam video boljeg Muzičara, ni većeg Smrada"
I, stvarno - na posletku:
„Ne mogu ja da pustim pesmu čoveku, koja je mene koštala pedeset hiljada maraka, kad ga juri Elektrodistribucija, da plati struju. I koji je u stresu, da li će mu na zubu skinuti zlatnu plombu. Moja muzika samo funkcioniše u nekom normalnom životu. Ovaj narod mora da živi dobro, da bi mogao da čuje šta sam ja uradio, i da odluči da li mu se sviđa, ili ne sviđa.“
"Može da me čeka Bog i strašni sud
Meni je svejedno jer ja sam lud
Vuk dlaku menja, al' ne menja ćud
I ja teram svoje jer ja sam lud
Obucite mi košulju
Odvedite me u bolnicu
Zavežite me za stolicu
Zatvorite me u samicu
Teraju me, beži, idi bilo kud (nikada neću biti sasvim siguran šta zaista peva ovde ; )))
Meni se ne ide, neću, nisam lud
Nemoj da me lečiš, uzaludan trud
Ne možeš mi ništa jer ja sam lud
Nek' se priča svašta, al' ja imam kud'
I imam opravdanje... jer ja sam lud"
_______________
Inspiracija za ovaj tekst postoji preko godinu dana, i u vezi je sa jednom davnom diskusijom o Liku i Delu jednog našeg glumca
