Gospodine Bradicu, sram Vas bilo!

ne, to je zbilja. sto? najnovije je da moras da pronadjes posao koji ti donosi bruto 83.000€ ako zelis da dobijes radnu dozvolu.

Ovo sa radnom dozvolom je Toootalno nesto drugo
sto nema veze sa ovim na sta sam ja stavila akcenat
Na kakve ti strance mislis?
Sada nekoga koji tek treba da se useli u Nemacku ili na strance koji zive vec u njoj?
Kada se Bebo , ovakve izjave daju
prvo se dobro informises
I tacno preciziras na sta ciljas i sta podrazumevas pod time .
Procitaj jos jednom sta si napisala
pa malo razmisli ..

Ne znam sto mi je trebalo da se javim na temu -

Ne znam ni ja, kad ste vec na pocetku svog javljanja rekli da ne znate ni ko je Bradic, ni kakva je muzicka scena u Beogradu i Srbiji, da bi odmah poceli da muzicare BF opisujete kao lenjivce, koji su se svi odreda (Vas izraz "vecina", ostali ste duzni imena) vratili sa Zapada jer tamo nisu uspeli. Pa jel poznajete situaciju ili ne?

Meni je zasmetalo pausalno ocenjivanje bilo koje institucije u Srbiji kao nazadne, lose, zaostale u odnosu na AMeriku. To pokusavam da Vam kroz pricu o BF pojasnim: nije fer prema Tasovcu i njegovom enormnom radu trpati u isti kos BF i druge, moguce zaista lose, kulturne institucije Srbije. Tipicni sindrom potajno nostalgicnog emigranta: sve je Srbiji lose, pausalno, bez poznavanja pravog stanja. To je isto toliko stetno kao i pausalno hvaljenje svega srpskog u odnosu na zapadno. Ne, nije sve na istom nivou, recimo BF je sjajna i iskace iz norme. Zasto Vam to toliko smeta?

BebaOdLonchara

ono sto meni nije jasno iz vaseg komentara je zasto ste gore pominjali koliko sviraju u BF pa se sad to slaze i sa drugim orkestrima, i onda kao koliko su i placeni a koliko sviraju, sto se bune?

probe su pre podne, onda imaju par sati free i posle imaju tu popodnevnu probu, nakon koje sledi vecernji koncert.

Ovo su vase rijeci - i na to sam reagirala. Jer se ovaj scenario dogadja 2-3 puta mjesecno u razdoblju od kraja oktobra do sredine juna, a ne "stalno".

I dalje mislim da orkestri u zemljama bivse Yu manje rade nego vani.

Point nije bio u tome da oni nisu zasluzili placu, kako se ovdje pokusava insinuirati - nego da njihov sviracki nivo ne smije ovisiti o visini mjesecnih primanja. Publiku se savrseno ne tice kolike su im place - oni zele dobar koncert.

Sta vas je tu zapeklo...pa ste me proglasili idiotom - ja zaista ne znam objasiti.

audrey92

Meni je zasmetalo pausalno ocenjivanje bilo koje institucije u Srbiji kao nazadne, lose, zaostale u odnosu na AMeriku.

Beograd je svojevremeno bio veliki kulturni centar. Nesto od toga je ipak ostalo...

Tipicni sindrom potajno nostalgicnog emigranta

Ja nisam iz Srbije i ne znam koja je politicka pozadina slucaja.
Zato sam u svom prvom komentaru rekla da cu odgovoriti opcenito.

BebaOdLonchara

pa ste me proglasili idiotom
ali ko vas je proglasio idiotom?! aman!

Tako je ispalo...ili se barem tako osjecas kad pises jedno - a ispada petnaesto.

DNO!

БЕОГРАД – Министарство културе је критиковало бившег директора Београдске филхармоније да преко медија врши притисак на Владу користећи неистине у „прљавој” кампањи.

prljavo je samo sto Tasovac prinudjen da i to radi. A da filharmonija svakodnevno svira besplatne metinee u skupstinskom restoranu recimo, nasle bi se pare za tri dana, samo da se sklone...

aman, motivacija ovih muzicara i Tasovca nije uslovljena novcem , to je bar jasno svakome ko se umetnoscu bavi...
Ali to sto je filharmonija skup ljudi koji ne mogu da prezive je uvreda za mene koja bi da u toj muzici uzivam na koncertu....necu da osecam sazaljenje i grizu savest dok slusam muzicare koji gutaju ponos, brige i strah i ipak sviraju. i to dobro.
i sta?
da ne idem na koncerte kad nemam stomak
da neki pop dodje umesto Tasovca pa da svi odu kad nemaju stomak
da neko kaze bradicu da se ni italijanske cipele ne kupuju za malo para

bedno.

I jadno i zalosno, pa i tuzno!

jednatanja

Da je ministar kulture muzičar ovo se ne bi desilo.

Pa nisam bas siguran. Po pozoristima se rade mnogo gore stvari, iako su svi ministri nakon 5. oktobra, osim jednog, bili pozorisni ljudi.

jednatanja

Ustvari mi tradiciju klasične muzike nemamo, srpska tradicija muzike je vezana za crkveno i folklorno pevanje, sa ili bez folklornih instrumenata kao frula, gusle.

Nije problem folklor i frula, nego neefikasna edukacija.
Pisalo se o tome na blogu kod Jarila (koji je na zalost obrisan, sto mu jos nisam oprostila).
Ne moze se reci da Beograd nema tradiciju klasicne glazbe. Naravno, nije Bec, u smislu da je odgojio Haydna, Beethovena ili Mozarta (ovog posljednjeg je Bec i pokopao) ali je svojevremeno za bivse Yu izmedjuostalog bio "izlaznica" na zapad za mnoge fenomenalne muzicare bivseg SSSR-a.
Zato jos uvijek imate sjajne skole (puno bolje nego npr. u Hrvatskoj ili Sloveniji).
Uz to, imate i sjajnih kompozitora koji se redovito izvode u svijetu.

Uz to, imate i sjajnih kompozitora koji se redovito izvode u svijetu.

Hvala topcat, pošto je tvoje mišljenje donekle i stvar ukusa! No, zaista, dok sam studirala u Americi, profesor jednog dana podeli nama note kompozicije, kad na njoj gore piše Aleksandar S. Vujić. Meni nešto poznato, ne samo zato što je srpsko ime, nego baš mi poznato...Nazovem kući, pitam ko je Vujić....kad moji "misliš Aca Vujić?" ispadne da je iz mog grada (pa su mi ga spominjali u smislu "Nemoj samo da završiš ko Vujić" kao, da se ne bavim kompozicijom i sličnim ludostima). U medjuvremenu je Vujić postao poznat i priznat kompozitor i dirigent u Beogradu, i lično sam ga kontaktirala da mu saopštim da mu tamo u nekoj prćiji u Americi izvode kompoziciju. Samo jedan mali primer. Pozdrav!

Evo odgovora Branka Dimitrijevića, inače člana Saveta LDP.


Globalni turbo-folk

Kako se boriti protiv turbo-folka? Ovo pitanje koje zaokuplja "civilizovanu" srpsku javnost ilustruje posebnu vrstu kulturne prinude kojom se želi sprečiti štetan učinak ovog pop-kulturnog fenomena na kulturni identitet postmiloševićevske Srbije i uopšte na oporavak i preporod srpskog naciona. Jedan od odgovora ponudio je još u vreme zlatnog doba ovog muzičkog pravca sredinom devedesetih jedan novinski kolumnista: "Miroslavom Ilićem!".
Dakle protiv muzičkog "mutanta" sastavljenog od različitih muzičkih tradicija (novokomponovane narodne muzike, popularne muzike srpskih i romskih duvačkih orkestara, arapskih ritmova, turskog i grčkog popa, savremene elektronske euro-dance muzike) treba se boriti zdravim i pravim srpskim narodnjakom. Nedavno se, učestvujući u popularnoj emisiji "Latinica" na HTV, i sam Miroslav Ilić shodno tome preporučio hrvatskoj publici. Ističući "probirljivost i selektivnost" muzičkog ukusa u Hrvata, on se pridružio konsenzusu tamošnjih glazbenih urednika i kritičara koji nosače zvuka ove muzike ne bi baš poslali na javnu lomaču, ali bi ih držali podalje od zvaničnog medijskog prostora. Tako je Miroslav Ilić prigrlio ideologiju "istine i pomirenja" u formi zalaganja za povratak pravim vrednostima kulturnog ukusa kojim se mogu nadjačati negativne ideološke i nacionalne konotacije. Na kraju krajeva, uvek nam ostaje floskula da se muzika deli na "lošu" i "dobru", onu koja ima svoju tradiciju, i kao takva može da pobudi pozitivne emocije za sva vremena. Ipak, za to vreme po posećenim lokalima u manjim hrvatskim gradovima sve se trese od Jelene Karleuše i Stoje. Izgleda da je pomirenje pop-folk muzikom već uveliko počelo.
Ovakav skup protivrečnih zaključaka primorava nas da ovom fenomenu priđemo iz drugog ugla. Jer, nije li upravo demonizovani turbo-folk bio jedina potvrda zajedničkog kulturnog ambijenta Južnih Slovena u vreme njihovih ratova? Kada su, primera radi, jednog prodavca na sarajevskoj pijaci usred srpskog granatiranja ovog grada pitali zašto ispod tezge prodaje Cecine diskove, lakonski odgovor je glasio: "Umetnost nema granica!" I zaista, jedan od najvećih Cecinih hitova iz tog vremena, "Kad bi bio ranjen, krvi bih ti dala..." čuo se iz rovova obeju strana, poput povratka u "realno" nešto urbanizovanije/stilizovanije vizije ove teme u Dragojevićevim "Lepim selima", gde tu ulogu igra nostalgični patos pesme Indeksa "Bacila je sve niz rijeku". Dakle, ako se na obe strane slušala ista muzika, iako je iza nje stajala danas udovica medijski najeksponiranijeg srpskog ratnog zločinca, zašto se rat u Jugoslaviji uopšte vodio? Zar nije upravo različita percepcija nacionalnih kulturnih identiteta bila jedna od osnovnih ideoloških motivacija svih zaraćenih strana?
Bojkot slovenačke robe (maramica i gaćica, kako je to govorio u svojim duhovitim trenucima najveći "tragičar" srpske politike Vuk Drašković) kao prva manifestacija dezintegrisanja SFRJ, bio je kultur-politički izazvan marketinškim strategijama slovenačke privrede koje su sredinom osamdesetih, prvi put posle okupacije, podelile jugoslovensku teritoriju na dve zone, i u skladu s tim razvijale dve različite forme advertajzinga, jednu za one koji pripadaju proevropskom, i samim tim sofisticiranijem kulturnom prostoru, a drugu za "istočnjake" čije kulturne navike nisu po mišljenju slovenačkih reklamnih stratega mogle da prihvate nove vizuelne kodove plasiranja robe na izbirljivim i sofisticiranijim tržištima. Takođe, osamostaljenje Hrvatske koje je imperativno moralo da ide u paketu sa priznanjem manje dvosmisleno evropejske Slovenije, bilo je pitanje priznanja hrvatske tisućljetne uljudbe kao dela evropskog, nebizantinskog prostora. Protiv opsade Sarajeva kulturna javnost se borila potvrđivanjem kulturne neizolovanosti ovog grada od univerzalističke tradicije moderne umetnosti, što je kulminiralo izvođenjem Beketa u režiji Suzan Zontag ili prisustvom svetskih pop-zvezda kao što je grupa U2. Moglo bi se, dakle, zaključiti da se rat vodio ne u suprotnostima sa evropskim identitetima ovih nacija, već upravo u prilog njihovih evropskih identiteta. Ovo paradoksalno uključuje i Srbe, kojima se inače pripisuje najviše neevropskih epiteta. Rasizam, a posebno kultur-rasizam prema Albancima i Muslimanima kao ključna motivacija srpske nacionalne politike, manifestuje se upravo u dominantnoj kritici turbo-folka. Kako?
Kao fenomen koji se u kulturološkim analizama u potpunosti identifikuje sa prethodnim političkim sistemom u Srbiji, turbo-folk je postao skoro jedini sporazumni znak za ideologiju i prakse bivšeg režima, rame uz rame sa kriminalom i korupcijom, a za razliku, recimo, od etničkog čišćenja, masovnih ubistava i deportacija. Turbo-folk sve više postaje ideološki prepoznat kao pretnja vrednostima koje u novom demokratskom poretku treba afirmisati, a posebno pretnja konceptu urbane i kosmopolitske kulture koja podrazumeva evropski identitet i muzički favorizovan suživot klasične i pop-rok muzike: čak i na poluvremenima utakmica SP u fudbalu ne pevaju više narodnjaci već solira Točak i gude kvarteti. Od statusa potpune ideološke "izloženosti" tokom devedesetih, turbo-folk nailazi na konzervativni otpor kako bi se ovaj fenomen izbrisao kao deo nepoželjnog "turskog" aspekta srpskog identiteta koji treba iskoreniti. Ovo je najavljeno još u Miloševićevoj skupštini kada se, u tada opozicionim redovima, stvarao diskurs koji je između ostalih inaugurisao Pavle Aksentijević kada je, za govornicom, kulturnu propast srpskog naciona ilustrovao sličnostima između muzike Dragane Mirković i neke iranske popularne pesme.
Turbo-folk postao je viđen kao deo "teheranizacije" Srbije, a ne kao sastavni deo multi-kulti evropskih trendova. Naime, ključno je da diskurs kojim se turbo-folk demonizuje kao pop-kulturni šund, koristi slične ideološke premise kao i onaj kojim je Milošević stupio na vlast u drugoj polovini osamdesetih. Ovaj diskurs je zasnovan na kultur-rasističkom otporu u odnosu na specifičnu inklinaciju ove kulturne matrice ka orijentalnim uticajima koji se generalno prepoznaju kao maligno tkivo na zdravom telu prave srpske tradicije. Kulturna matrica koju promoviše antimiloševićevska opozicija-na-vlasti može biti ilustrovana jednim citatom iz "Memoranduma" narodnog pokreta Otpor obnarodovanim pred pad Miloševića 2001. godine, i gde piše: "Na prostoru Balkana i Srbije nalazimo dve iskonski suprotstavljene tendencije, dva drveta koja potiču iz potpuno različitih civilizacijskih i istorijskih korena. Prvi koren koji ćemo nazvati azijatskim, ne zbog kontinenta sa kojeg originalno potiče, nego zbog mentaliteta otomanskih sultanija (sic!) i islamskih džamahirija, u Srbiji vuče poreklo od gotovo petovekovne turske okupacije snažno ojačane vladajućom ideologijom nadrisocijalizma." Vladimir Marković, koji navodi ovaj deo iz "Memoranduma" u svom tekstu "Od Ljotića dva putića" objavljenom u beogradskom časopisu "Prelom", nalazi da je kultur-rasizam ovog teksta u tradiciji pisanja vodećeg dvadesetovekovnog ideologa Srpske pravoslavne crkve, vladike Nikolaja Velimirovića. Velimirović je, između ostalog, 1939. o Srbima zapisao i sledeće: " Mi smo deca Božija i ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da budemo glavni nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice slovenske koja je kroz mnoge vekove budno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena slabije rase i niže vere ne bi uznemiravala krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju."
Ovakva ideološka konstrukcija je dovela Miloševića na vlast - ističući upravo arhiprimer bitke na Kosovu 1389. uvek tumačene kao odbrana celokupnog evropskog hrišćanstva - a sada je očigledno uključena i u brisanje tragova miloševićizma i slanjem istog na smetlište istorije. Uopšte su zadivljujuće sličnosti argumenata onih koji su Miloševića doveli na vlast i onih koji sada žele da u potpunosti raskinu sa njegovim nasleđem. Jer, i jedni i drugi za centralno mesto imaju evropeiziranu Srbiju koja nezahvalnu Evropu brani od najezde Otomana; i jedni i drugi su pripadnici srpske slavske buržoazije koji ne smeju da se pogledaju u ogledalo da ne bi ugledali sebe na Gazimestanu 1989. A turbo-folk je upravo znak ovog azijskog mentaliteta, štetnog uticaja "inferiornih rasa i vera", i identifikovanja sa "vladajućom ideologijom nadrisocijalizma". Paradoksalno su kultur-rasizam i antikomunizam jedina dva diskurzivna poretka koja su podjednako dobro prolazila i za vreme Slobe i danas. A i jedan i drugi približavaju nas Evropi, a ne udaljavaju nas od nje.
Međutim, šta je do sada bila najozbiljnija kritika turbo-folka? U mnogim tekstovima i knjigama napisanim o ovom fenomenu, domaći i inostrani autori svoje teze baziraju na jednoj osnovnoj pretpostavci: turbo-kultura bila je medij promovisanja najnižih kulturnih, odnosno nekulturnih navika, i kao takva ključna poluga u promovisanju šovinizma, nasilja, kriminalnog bogaćenja, patrijarhalizma, mizoginije, i svih drugih aspekata kulturnog i moralnog pada koji je omogućio politiku koja se sprovodila granatiranjem gradova, ubijanjem u logorima, silovanjima žena. Zbog takvih učinaka, turbo kultura je tumačena kao lokalni specifikum, čista suprotnost otvorenoj globalnoj kulturi, i tako je ona bila audio-vizuelni reprezent zvanične srpske politike. Ovakve teze se najžešće ilustruju odlomcima iz tekstova manje ili više afirmisanih pevača narodne muzike (čime se ne pravi razlika između turbo-folka i klasičnog narodnjaka) koji treba da ilustruju što priglupost tekstopisca, što nazadni idejni karakter njegovih/njenih stihova. U istom mahu se urbana kultura, i čitava njena "tragična" sudbina devedesetih, iskazuje kao alternativna, emancipatorska, kao deo jedne svetske porodice koja stremi miru i saradnji među ljudima i izlasku iz nazadnih odnosa u društvu.
S druge strane, tekst jednog od prvih i najvećih hitova klasičnog turbo-folka, duet Cece i Mire Škorić "Ne računaj na mene", govori o odupiranju patrijarhalnim stegama, o mogućoj emotivnoj nezavisnosti i ekonomskoj samostalnosti mladih žena, pa tako obavlja upravo emancipatorsku ulogu. Ove pesme, kao i celokupan imidž zvezda kao što je Jelena Karleuša, upućuje upravo na pravce kako se preteranim insistiranjem na konstruisanju ženskog tela kao objekta muške želje, dolazi do pretnje toj želji i do pukotina u patrijarhalnom ustrojstvu. Takođe, kritika turbo-folka analizira i ulogu muzičkog spota u promovisanju nazadnih i nemoralnih ideja: insistira se da ikonografija turbo-folk video-spota promoviše nasilje, mizoginiju i fetišizuje insignije lakog sticanja bogatstva. Međutim upravo takva ikonografija jeste reprezentativna za globalnu pop-kulturnu scenu: prosečan spot na MTV-u otkriva podjednako mnoštvo "žena kao objekata", zlatnih lanaca na mišićavim telima, i uopšte onoga što se prepoznaje kao banalno, subintelektualno i nesofisticirano, što i jeste motivisano provociranjem "bezbednih" sistema vrednosti građanskog poretka. Ovakva ikonografija upravo obezbeđuje dokaz da je turbo-folk pokazatelj da Srbija sve više inklinira Zapadu, a ne obrnuto.
Subverzivni potencijal turbo-folka jeste u tome što ovaj fenomen predstavlja "fatalnu" imitaciju globalnih trendova u popularnoj kulturi, ali se, i od strane svojih kritičara i od strane međunarodnih ljubitelja (u koje možemo ubrojiti i jednog Brusa Sterlinga, najpoznatijeg cdžber-punk gurua), tretira kao da je suprotstavljen tim trendovima. Kritikujući teze (uglavnom zapadnoevropske levice) koje su prepoznavale zvaničnu srpsku poziciju tokom devedesetih, a posebno u vreme bombardovanja, kao alternativnu dominantnim neoliberalnim ideologijama, Slavoj Žižek tvrdi da smo "stekli lekciju da je alternativa između Novog svetskog poretka i neorasističkih ideologija koje mu se suprotstavljaju, uistinu lažna: jedno i drugo su samo dve strane iste medalje - Novi svetski poredak odgaja monstrume protiv kojih se bori". I zaista pogledajmo i kulturnu sliku Srbije za vreme Miloševića: Nije li politika izolacionizma i neintegrisanja u evropske standarde, upravo proizvela situaciju u kojoj je Srbija bila mesto najobimnije i nesputane konzumacije globalne (što će produkciono reći, uglavnom američke) popularne kulture? Nije li nepriznavanje važećih standarda, kao što je pitanje copdž-right-a, prouzrokovalo potpunu preplavljenost medijskog prostora najnovijim produktima svetske popularne kulture, o čemu nijedna velika svetska televizija ne može ni da sanja? Nisu li se upravo Marija Milošević i njena mama branile stavom da TV Košava nije bila nikakva propagandno-politička televizija već sklop zabavnih programa u kojima su najveće mesto imale američke serije, filmovi i muzički spotovi?
Sve produkcione i marketinške strategije srpske popularne muzike podražavaju i dive se svetskim trendovima u muzici, plesu, modi, dizajnu. Ceca jeste počela kao devojčica koja na Ilidži sredinom osamdesetih peva "Ja sam cvetak zanovetak", ali je sada najveća zvezda popularne muzike koja se ne može meriti ni sa jednom narodnom pevačicom, već samo sa Madonom, Kajli Minog ili Britni Spirs. ("Izvinićemo se gospođici Spirs", reagovao je u pomenutoj "Latinici" Miroslav Ilić na opasku Vesne Pezo, navodno jedine Hrvatice-narodnjaka, da stil njenog odevanja i ponašanja nije ništa više provokativan (čitaj: neukusan) od Britninog stila.) Pred veliki Cecin koncert na Marakani, krenule su ispovesti, feljtoni, pokrenuti su svi mehanizmi odavno poznati svetskoj popularnoj kulturi a i evropskoj tradiciji. Priča o Ceci i Arkanu postaće ništa drugo do novo poglavlje tragičnih sudbina slavnih ljudi koji su se posebno stvarali u Habzburškoj monarhiji, imaćemo novu "veliku tragediju" po uzoru na Rudolfa i Mariju Večeru.
Globalni identitet turbo-folka lako je prepoznati, ali je našoj građanskoj eliti teško da se pomiri sa činjenicom da je neko kao Ceca ostavio toliki pečat u našem kulturnom prostoru. Isto je i sa političkom opcijom koju ona reprezentuje dok peva o ljubavi. I Stranka srpskog jedinstva je u vreme Hajdera i Le Pena proizvod civilizovane Evrope.

BRANISLAV DIMITRIJEVIĆ

da li je naglasag da je dimitrijevic clan Saveta LDP-a plus ili minus? mislim, sto ste pomenuli to, sto je to bitno u ovoj raspravi? meni je sasvim svejedno u cijem je savetu...ili nije.

BRANISLAV DIMITRIJEVIĆ

majko mila koji tekst, zajebavao se Dimitrijevic garantovano
pazi, spaja nas turbo folk jer dok smo se ubijali, pevali smo iste pesme
zajebancija, sta drugo

ma sve biser do bisera

Rasizam, a posebno kultur-rasizam prema Albancima i Muslimanima kao ključna motivacija srpske nacionalne politike, manifestuje se upravo u dominantnoj kritici turbo-folka

ako mi turbo ne pije vodu, u najmanju ruku sam rasista, argument tipa ako tamanim krmenadle, mrzim muslimane
Ne cudi me da se Dimitrijevic nasladjuje ovakvim bljuvotinama jer se i sam pojavio na umetnickoj sceni negde u isto vreme kad i turbo folk. Te su zajednickim naporima sjebali sve sto se moglo.
Za vreme onog Beograda, koji on cinicno naziva civilizovanim, nije ga bilo nigde. Isprasili bi ga samo tako.
Zato sad turbo folk roka na sve strane, a BD briljira svojim politizacijama krmenadle
pa jos Rudolf, Marija Vecera, tragedija...
da se smrznes