Dođi mi na žurku ...

Lepo zvuči kada te neko pozove da dođeš na bilo kakvo slavlje. To u našem (srpskom) smisli ne znači samo da ćete da idete negde da se nakrkate, obično je to nešto više. Neko vas se setio i taj mali znak pažnje se uvek ceni. Tako je i na zapadu, abr sam ja mislio tako. Kod nas u otadžbini se nikad ne pravi pitanje ko će šta i koliko da plati, ako se ima para onda se ide na piće, ako se ima više onda u kafanu na roštilj.

Kao studenti mi smo uvek bili za prvu varijantu iz očiglednog razloga, za drugu nismo imali para. Biser je uvek bio dobra destinacija i za jedno i za drugo, naravno između gomile ostalih. Sa istim takvim "običajima" smo došli i na zapad. Međutim doček nije bio tako topao kao što smo se mi nadali. Kad su Austrijanci u Sony-ju doživeli da jure i sređuju papire i radne vise za nas Srbende, to znači da je i kod njih krajnje vreme došlo, posla ima ali nema ko da ga radi. Što bi rekla moja baba, ako, ako pa nemo' posle da učiš školu. 

Prvih dana rada u Sony-ju sve mi je bilo čudno, sve je novo, a najviše su novi ljudi i njihov mentalitet. Nije nekako onako prisno kao što sam ja naviko, tj. nema dovoljno zajebancije, ali dobro ja sam upao u takav kalup i ne ide da ja menjam njih. Prvih dana su me odmah kolege zvale na piće. S obzirom kakav suhladniji narod od nas, to me je iznenadilo. Naravno da sam privatio i zapucao sa njima u neki kafić. Sedeli smo tamo par sati i kad smo rešili da je dosta na fajrontu se ja 'vatam za džep i zovem konobara. Pitam koliko mu to sve dođe da platim. Vidim da me svi oni gledaju onako čudno. 

Pitam ja:" Šta nije u redu ?"

Koleginica odgovara protivpitanjem :"Zašto ti da nama platiš piće?"

Ja sam se sad malo našao u čudu, kako što, došao sam na novo radno mesto, dobio sam posao, prvi put smo izašli... Mogu da nađem hiljadu razloga i polurazloga. Na kraju krajeva nama nikad i ne treba neki razlog da bi platio turu pića. 

"Dobro, nego ?", pitam ja.

"Svako plaća svoj deo!" kaže koleginica zapovednički.

Mislim se ja, pa dobro i kod nas ima toga, nije da nema, mada lično ja to ne volim, ali ako se nema dovoljno para onda je još opravdanije.  Ne ide odma' da kontriram i da se bunim, vidim da svi ostali to odobravaju i da su začuđeni za moj postupak. Ja kažem ok.Svako plaća svoje.

Posle nekog vremena dolazi dan firme. Tačno na našeg Svetog Iliju, 2-og avgusta. Tog dana firma ne radi i onda se pravi veliko slavlje u krugu firme. Izgleda kao omanji vašar kod nas, nema baš ringišpila ali su zato tu free climbing tabla visine 10-ak metara, električni bik (kao u američkim filmovima i još gomilu propratnog pograma. Naravno tu je i ogroman šator u slučaju kiše koja ovde pada češće nego u kišnim šumama. Ove godine to je bila subota, pa je zbog toga bio i veći broj posetilaca. Tog dana je tzv. open day i onda svako ko radi u firmi može da dovede svoju porodicu da obiđu firmu. Mnogo toga se onda organizuje za promociju firme. 

Jedan od glavnih razloga po čemu je ovaj dan dobro poznat celoj široj okolini je taj što tog dana ima besplatno piće i hrana. Ja nisam mogao da verujem (i još uvek ne mogu) koliko ljudi dolazi onda u firmu ne zbog Sony-ja i da bi nešto videli, nego da bi se lepo nakrkali. Kako se kod mene uselu kaže svi sami "kokčinari".

Tog dana nisam mogao da verujem da su ljudi uzimali po celo pečeno pile.  To nije bilo krkanje iz tanjira nego iz ovala. Ja koji sam došao pred kraj manifestacije, uspeo sam da dođem do par palačinki pored ove najezde skakavaca. Ivana nije bila zainteresovana pa sam došao sam. Malo je falilo da budem linčovan kada sam zatražio par palačinki (za ženu) više dok je iza mene stajala gladna gomila. 

Sutra dan kada me je šef departmenta (šefov šef) video pitao me je da li sam poneo hranu za sutra dan da imam za ručak onako cinično. Malo mi je falilo da ga napljujem. Mislim se u sebi, pa majke vam ga gladne, kod nas svakih par nedelja možeš da ideš na neki ispraćaj ili svadbu i naravno sve je besplatno o tome se nikad i ne vodi računa a ovde imaju jedan takav dan u godini i odma' se kurče nešto. Ujeo sam se za jezik pa mu nisam skočio za oko odma'. 

Ali sam mu rekao:"Ja ne idem na slavlja da bih jeo" i nastavio svojim putem.

Video sam da se namrštio na moju konstataciju, ali to mi je i bio cilj.

Posle nekog vremena u firmi sam primetio kada idemo na ručak da svi lokalni stanovnici sve pojedu što uzmu u kantini. Ovo je moranje i nema izuzetaka. Svako pojede uvek sve. Nema vraćanja hrane. Pre neki dan (dok sam još bio u firmi) sam gledao kako moja koleginica od 45kg jede pola kila bezukusnog pirinča sa graškom. Gnjavila ga je gnjavila ali na kraju je tanjir bio prazan. Ja onoliko ne bih mogao da pojedem i to kad sam dobro gladan. Ako gledam proporcionalno znači da bih ja morao da pojedem 1kg istog. Znam da su i nas kao decu uvek terali da sve pojedemo ali nikad nije bilo moranje. Jedeš dok ti se jede, a ako ti se ne jede više kraj priče. Ovde je kraj priče samo kada je tanjir prazan a glavni baja koji odlučuje o tome koliko si gladan je onaj na liniji koji sipa, pa kako ti se zalomi. Meni se desilo samo jednom u godini dana da sam mu rekao da mi sipa više, pošto očigledno tog dana nije bio upućen kako sam doručkovao.

Kako vreme prolazi tako se i navikavaš na drugačije ljude i kulturu, uostalom možda je tako i bolje. Da smo mi tako proračunati možda bismo i mi bili u boljoj situaciji nego što smo sada. Moj šef je rešio da ide u Sony u Los Anđeles na godinu dana. Za rastanak je rešio da pravi oproštajnu žurku u Lincu, stotinak km odavde. U emailu je pisalo da će da bude i hrana. Posle nekoliko meseci života ovde pitao sam se da li za to treba da se učipim. Pošto ja nezvanično zauzimam njegovo mesto kada ode, ajd' da kažem da ne bi imalo smisla da ne odem. Tako ja spakujem ženu, još jednog Nemca iz Ninberga koji nije imao prevoz u moje roverče i zapucam u Linc. 

Stigao sam u Linc u sam centar. Stari grad je veoma lep, ali samo ako si pešak. Za moj autić nije uopšte. Na moju sreću našao sam ar mesta da se parkiram. Našli smo kafić i lepo se smestili. Iz nekog razloga sto pored stola sa hranom je samo bio prazan, tako da nismo imali nekog izbora. Od hrane par činija nekih makarona u nekom sosu, 3 poslužavnika (velicine ajncera u menzi) nekih malih sendvičića. Onakoparče francuskog hleba sa nečim i čačkalica da to drži na okupu. Znajući kakva su im slavlja ovde ja sam se lepo dobro nakrkao mesišta kod kuće pre polaska. Što je sigurno sigurno je.

Prođe pola večeri a niko ništa ne uzima od hrane. Vrlo čudno mislim se ja. Na kraju kada je mom ženčetu proradila pantljičara krenulo je muvanje sa laktić u rebra.

Ivana:"Što li ovi ne uzimaju ovi ovu hranu?"

Ja:"Pojma nemam."

Ivana:"Ja sam baš gladna, mogo bi ti nešto da mi uzmeš da zamezim."

Ništa, vidim ja da je situacija alarmantna i stupam u akciju. Uzimam prvi tanjir sa gomile i počinjem da trpam u njega sve što mi je ženče reklo, vodeći računa da nešto ne zaboravim. Još nisam ni stigao pošteno da odmerim izbliza na šta sve to liči a oko mene se već napravila gomila. Kao kad sam dunuo u rog i ovde je krenula najezda skakavaca po svoj deo kolača. Đavo je odneo šalu, moramo da pređemo na lakatanje i na grubu igru. Sreća moja da sam brz sa rukama pa sam uspeo da izvedem vrh od onih sendvičića na tanjiru. Za nekoliko minuta je sve bilo gotovo. Što bi rekli od posluženja "... ostali samo dugmići...". Sreća njihova da ja nisam bio gladan. Pošteno ono što je bilo posluženje bi ja i još jedan dobar omlatili bez nekog većeg problema, ali ovde su pravila igre drugačija. Pošto nije bilo dovoljno mesta za sedenje za sve ljude koji su pozvani pretpostavio sam da je zbog toga i hrana i prostor za istu sveden na minimum, iako je to kod nas centralno mesto. Ispostavilo se da je to bilo ko je nešto zakačio, zakačio. Ostali će morati da čekaju sledeći ispraćaj slavljenika preko bare. 

Mislio sam se dugo što li je uopšte pominjao hranu u mailu kad nije bilo ni za zub. Ali izgleda da se i pokušaj računa. Ne znam da li sam i ja njima ispao nešto tipa "doš'o samo da se naje'e" što bi mi rekli, ali me baš briga. Ja platih par tura pića uključujući i ovog indijanca kojeg sam dovezo sa mnom, on samo klima glavom i zahvaljuje se i naravno nikad se ne 'vata za novčanik. Onda mi je reko da tamo u Nemackoj u Ninbergu ima komsiju Srbina koji ga stalno zove na roštilj i pivo i da on stalno ide kod njega. Na moje pitanje da li nekad on zove njega nekad na roštilj kod sebe me je samo čudno pogledao. Znam ja da njemu to nije ni na kraj pameti ali možda će sad bar da mu dođe iz dupeta u glavu da treba nekad i njega da pozove kod sebe. 

Mislim je ja, ja bih ovako mog'o da pravim žurke svaki dan i svaki dan bi plaćao piće samo za sebe. Super stvar, onda bi svi pričali kakav je onaj iz Srbije čovek svaki dan pravi žurke.

Evo, sada je došao dan da idem iz firme pa sam i ja njih sada pozvao na "moju žurku". Računam da će 20EUR da me okrpi, mada pošto vodim i ženu teško :-).