Jos Samo 10 Minuta...

Nije lako bas razjasniti odnosno precizno definisati sta je Straza,za vojnika.Naravno ima ona definicija iz vojnog referata.

Naoruzana vojna lica koje vrse fizicko obezbedjenje lica,sredstava i objekata.

Kako bedna definicija,tako vazne duznosti.Ne odaje zasluzenu cast tako vazne funkcije.

Za vojnika,biti na strazi je teska gnjavaza,dva sata si u pripravnom stanju,to vam dodje dva sata nema spavanje pre vase smene,posle toga nekih pola sata dok vas razvedu do strazarskog mesta jer se krece da na vreme smene vi stignete,znaci kradete od svog vremena,jer bilo bi suludo ocekivati od coveka na strazi da ceka pola sata da se vi dovucete.

Primer:

Ako vam smena pocinje u 10 vi krecete u 9:30 a budni ste od 8.

Cudno ali tih zadnjih 10 minuta uvek traju vecno,sva hladnoca i vetar i kisa,kao da krenu bas tih 10 minuta  da daju sve od sebe,do pre minutih niste ni primecivali ali eto sad bas cepaju ko blesavi i najcesce u tih zadnjih 10 minuta krene kisa koja izgleda kao da su i raj i pakao krenuli da vas zapisavaju da prostite.

Tih zadnjih 10 minuta,teku tako sporo,ovih dva sata pre toga kao da niste ni primetili ali tih 10 minuta...vreme ne samo da stoji nego ide unazad.

Tih dva sata na strazi razmisljate o svemu,savijate vreme,20 minuta vam nije 20 minuta,nego cetri puta po pet minuta,i onda gledate na sat (koji ne smete da nosite) svakih dve-tri milisekunde da prodje tih pet minuta,pa jos pet minuta i tako dok vam se zivot smuci.

A onda krenete da 'vatate zjale...da razmisljate o smislu zivota,o devojci koja prolazi pored ograde,o vasoj devojci,o slici devojke koju vam je pokazao drugar u strazari koju namerava da ozeni,o Biljani Srbljanovic (Kelleru Klintone!!!!),o tipu koji dolazi dva minuta pred dizanje zastave u crnom viper mantilu sa crnim svilenim salom,o starijem vodniku koji ga gleda kao da ce da ga ubije,o histericnom narkomanu koji ceo dan radi u kantini.

Pocne da vas zulja pancir koji nikad pre nije zuljao,pocne da vam spada bajonet i uvek je svuda blato,da je hiljadu stepeni,uvek ali uvek ce te stati u blato,kako nastaje i kako se pojavljuje nemam pojma ali uvek se vracate iskaljani.

Onda obicno padne noc,tu je najbolji deo,vase oci vise nista nevide,i vas mozak ih manje vise ugasi,a vase usi odlepe,cujete zvuk trave koja se savija dok macka hoda po njoj,po zvuku odredjujete daljinu bez problema,cujete sa drugog kraja kasarne tipa koji vezuje pertle ma ukratko odlepite.

I onda vas mozak krene da odlepljuje,senke se lepe za vas,kola koja prolaze pored zice,sa izvorima svetla vas oslepe s vremena na vreme,senke nastaju i nestaju iza vas da izgleda kao da vam neko protrcava iza ledja.

Negde oko ponoci kad je mrkli mrak,sa fotrole na bajoneta skidate zastitni kais,tako da mozete da ga izvucete odmah u sekundi,jer puska koju nostite je beskorisna,ako neko krene da upadne kasarnu,krenuce prvo vas da ubije i to ce uraditi tiho,prici ce sa ledja,zatvorice usta i zabice vam noz u bobrege, pa u vrat,dok vi treba prvo da skinete pusku pa da je otkocite pa da ubacite metak u cev..."puno je kume".

I onda vam se po glavi ovakve stvari skupljaju i o tome razmisljate.Sami sebe krenete da ubijate u pojam.

Tako vi tu shvatite (neki ranije,neki kasnije) da morate da stojite na mestu sa kog ce vas cuti i videti kad vas ubiju,jer u principu vi ne mozete da se zastite,vi ste prva zrtva tog nekog upada,ali zato znate da ce vasi drugovi,vasa braca u toj zabiti krenuti da vas osvete i nema tog naredjenje koje ce spasiti bilo koga ko ima tu nesrecu da ga uhvate.

A opet isto tako oni koji mirno spavaju u spavaonama znaju da vi stavljate svoj zivot na kocku,znaju i oni precutno,da ako pocne "ono",necete "poci mirno u noc" treba ispaliti samo jedan hitac,pustiti samo jedan krik,i dize se uzbuna,vi umirete ali vasi drugovi imaju sansu.

U kasarnama,apsolutno svim, imate krdo kucica,pasa svih rasa i nacionalnosti,ima tu puno klope koje se baca,a vojnici vole da ih hrane pa eto.

Opet kad ste na strazi,posto je mrak,uvek iz nekog razloga imate jedno kuce koje iz nekog razloga odluci da vas prati,niko nezna zasto,po kisi ide pored vas,kad stanete,legne na noge,na noge koje se najcesce smrznu do utrnutosti zbog celicnih dzonova,odjednom vise nije tako hladno jer vas greje to malo kuce smesno ali eto,neka cudna tradicija zvana KKK ili tri KKK,vojsku uvek prate kucici,kurve i konzerve.

E sad ima jedna stara mnogo stara prica,mitologija ako bas hocete,unutar vojske,da svi oni koji su poginuli na strazi,svi oni komandiri straza koji su izgubili vojnika na strazi,svojih zadnjih deset minuta nikad ne odsluze,njihova smena nikad ne dodje,njihove carske ladje se nikad ne vrate u svoje luke.

Ostanu vecno na strazi,vecno cuvaju,sve strazare,ne daju im da spavaju,stalno ih podsecaju sta je cena,vecna smena na zici,gde vreme stoji,gde devojke nikad ne prolaze sa druge strane.

Kazu da Komandiri straza koji izgube vojnika,po kazni ostaju vecno na zici,ali da to nije najgore,kazu da je najgori deo to sto im i u smrti,njihovi strazari koji su im verovali ostaju verni i da odbijaju da ih napuste,i tako komandiri ostaju vecno sa svojim strazarima,sa svojom savesti na strazi da zale one koje su izgubili.

I kazu da jedini nacin da neko tako ode kuci je da spasi zivot vojniku na strazi,i zato svi psi i dan danas cuvaju strazare na strazi.

Nadam se da ce ovaj nepisani zakon,da svakog petog u mesecu,koracamo laganim korakom u tisini.

Da jednog dana to vise necemo morati da radimo,kada pravda stigne u svoju luku.

Nadam se da ce dva strazara na Topcideru,jednog dana otici i u svoju.

Slava im.