Voleti posao koji radimo, čemu?

                                          Otac me je učio da radim. Nije me učio da to volim (My father taught me to work; he did not teach me to love it  - Abraham Lincoln)

                                   Bori se kao da borba služi nečemu; radi kao da  rad služi nečemu (Bhagavad Gita)

Nedavno je jedan od najčitanijih blogera ovde (nije Unfuckable!) usputno rekao da se oduševljava svaki put kad naidje na nekoga «ko voli posao koji radi». U brzopletosti svojoj, a u nastojanju da budem mladalački duhovit, replicirao sam da pretpostavljam «da se on onda retko oduševljava», polazeći od toga da nema mnogo onih osoba koje svesno vole poslove koje rade.

Ako vi poznajete nekoga koji voli posao koji radi, ja vam to neću osporiti, već ću reći (ono što i vi sami znate) da ima mnogo, mnogo više onih - koji ne vole poslove koje rade. A rade ih, i to trajno.

Ovaj post jeste o tome: da li je i koliko potrebno da volimo posao koji radimo?

            Raditi se mora. As simple as that. Jednostavno, da jednostavnije ne može biti.

            Da je to imperativ, znali su još stari Grci: «Navigare necesse est, vivere non est necesse». Naime, Plutarh (Πλούταρχος) priča da je Pompej otišao na Siciliju po žito. Na povratku se podigla strašna oluje i mornari nisu hteli da isplove iz luke. Tada je Pompej prvi uskočio i dao zapovest da se krene rečima: ‘Nužno je ploviti, a živeti nije nužno'. (Ta izreka je kasnije polatinjena).

            Naravno, ostavljam po strani hipotetičnu mogućnost da ima slučajeva, mada retkih, da za nekoga rad nije obavezan - zbog velikog nasledstva, ili dobre ženidbe/udadbe, ili iz nekog drugog razloga; ali, takvi slučajevi su izuzeci. Ovde je reč o tome da li oni koji rade treba da vole svoj posao ili mogu, pak, da svoje poslove završavaju  (jer moraju da rade) bez nekakvog emotivnog prilaza.  

            Ovo pitanje se još eksplicitnije postavlja u današnje vreme, u uslovima tzv. svetske finansijsko/ekonomske krize, s jednog kraja planete na drugi, kada čujemo i vidimo da pljušte bankrotstva firmi, a radnike otpuštaju i firme koje nekako opstaju, bilo da su privatne ili državne. Na to nas stalno podsećaju dokoni analitičari i anketari, ukazujući da je kod mnogih ljudi koji rade veliki i realan strah od - gubljenja posla. To je neka vrsta anticipirane frustracije, koja, sasvim opravdano, nije nimalo bezazlena. Jer, ne raditi znači prvenstveno ne izvršavati jedno od svojih bitnih dužnosti. A to obično ima loše posledice po čoveka.

            Ukoliko smo svesni da je veoma važno raditi, onda je normalno i da moramo savesno i pošteno prilaziti poslovima koje radimo, što ne mora da se poistovećuje sa voljenjem. Medjutim, problem je ovde, s jedne strane, u tome što postoje veoma različiti poslovi, od kojih su mnogi nezanimljivi, često preteški i slabo plaćeni. A moraju se raditi. S druge strane, ljudi su po prirodi različiti, pa se i  prilaz poslu jednih razlikuje od prilaza drugih.   

           

                                         Kolega Pape92 je nedavno na ovom blogu, u postu «Radni naslov», vešto elaborirao tu temu (mada sa jednog drukčijeg aspekta), pa ću ja citirati jedan njegov pasus, sa čijim postavkama se (u većem delu) slažem:

            «Ne treba biti prestrog prema ljudima jer su nezadovoljni poslom kojim se bave. To je priroda većine poslova, drugim rečima nema ni izbliza dovoljno zanimljivih i kreativnih poslova u ukupnoj ponudi poslova da bude za sve. Ima doduše lakih poslova, koji su pri tom dobro plaćeni i to je definitivno next best thing ako već ne možeš da nađeš posao koji bi te ispunjavao sam po sebi. Sledeće po "kvalitetu" je zamoran posao, ali barem dobro plaćen. No i kad odštikliraš sve ovakve poslove, ostaje i dalje surova realnost: mukotrpni a malo plaćeni poslovi. Nisu radnici krivi što se osećaju ubedačeno na njima, a nije ni društvo osim u smislu (koji ne smemo zanemariti, naravno da je važan) da ne omogućavaju... koji izraz da upotrebim... dostojanstven život po kriterijumima razvijenog sveta. No poslovi su jednostavno takvi: dosadni i teški, i sa tim se treba nekako pomiriti. Ako ne, onda se boriti individualno da se iz toga ispliva, ali ko ne uspe, ne mora da znači da je sam kriv. Niti da nema pravo da je nezadovoljan poslom. A da je to svakodnevan izvor stresa, što kažu - tell mi about it».

            Ja ovde ponovo ukazujem da se u mnoštvu postojećih poslova ljudi različito ponašaju, čak i kada rade isti posao. A zašto od dve osobe koje rade isti posao jedna biva vidno zadovoljna (i hvali se bliskima svojim kako je "oduševljena svojim poslom") a druga nije (već tom poslu prilazi rutinski, radeći ga da bi zaradjivala i izdržavala sebe i porodicu) jeste prilično kompleksno pitanje, koje bi trebalo analizirati nekom drugom prilikom.  

            Generalno gledano, ljude bismo mogli podeliti na dve grupe: malobrojne koji vole poslove koje rade (bar neko vreme, dok posao ne postane rutina) i mnogobrojne koji nemaju izražen emotivan pristup poslu (uključujući i one koji ne vole svoj posao - što je, takodje, emotivan pristup, ali negativan), ali ga rade.  

            Nesporno je da je poželjno da svakom poslu prilazimo pozitivistički, pa i sa ljubavlju, mada to nije neophodno. Primetno je i to da ima osoba koje se oduševljavaju i poslovima koji, ruku na srce, i nisu nešto naročito zabavni, pa ni svrsishodni, niti dobro plaćeni. Ali, eto, one ih vole. Zašto one to čine? Verovatno zato što vole da se zavaravaju, jer im se čini da tako lakše podnose život, bar na neko vreme, umesto da budu realne.

            S druge strane, moramo stalno imati u vidu da, pored «atraktivnih poslova», postoje i oni koji to nisu. A koji se moraju obavljati. Ako mnogo pominjane rudare ostavimo po strani, pitanje je kada ste poslednji put razmišljali, recimo, o ženama- zatvorskim čuvarima, u tzv. ženskim zatvorima? Ili o lekarima-patolozima i o čuvarima-spremačima u mrtvačnicama, koji se brinu o upravo preminulim osobama pre nego što ih njihova rodbina preuzme radi sahranjivanja? Ili o ženama koje voze kranove u gradjevinarstvu? Ili o čistačima klozeta,  i sličnima?

            Čovek radi da bi primio nadokanadu u vidu plate/nadnice, koja treba da mu omogućii da živi. S tim u vezi, slažem se sa Isidorom Sekulić, koja u eseju «Problem siromaštva u čoveku i u književnosti», kaže da je nadnica - sam čovek, jer umnogome odredjuje čoveka:

             «Čitamo u jednoj našoj priči o radniku na strugari sa «bednom nadnicom»; time nam je pisac dao celog čoveka.Ta nadnica, to je čovek. Zbog te nadnice pije čovek mnogo rakije; zbog te nadnice upotrebljuje svoju ženu životinjski; zbog te nadnice su mu, samo zbog nje, sva deca ulepljena od nosne sluzi; zbog te nadnice postoji oko radionice čitav logor prostitutki koje, takodje, bazde odelom i telom. Medjutim, voda se tu u neposrednoj blizini razliva u pet rukava, i plete se ljudima u noge. I pletu im se u noge i otpaci drveta za gorivo; strugotina se zgrće lopatom i - baca. Ali sve je smrad, vaš, slina, neopranost - zbog one bedne nadnice». 

            Moranje na rad ne mora da ima negativnu konotaciju. Jer, stvar bi se mogla i ovako postaviti: dete krene u školu pod moranje; u vojsku ide pod moranje, zaposli se (ako ima sreće) pod moranje; oženi se (najverovatnije) pod moranje (jer se svi oko njega žene, pa se to i od njega očekuje). I decu uzdiže i vaspitava - pod moranje. I umre pod moranje! Naravno, ako šalu ostavimo po strani, ima i svim tim dogadjanjima i zadovoljstava, ali to ne znači da treba da se foliramo kako sve to (škola, studiranje, vojska, posao, ženidbu, deca i još po nešto do umiranja) - volimo.

            Pritom imam u vidu da se treba postavljati po onom širom sveta poznatom principu: "Posao pre zadovoljstva"! Jer rad i zadovoljstvo u isti mah se retko dogadjaju. A ne znam da li treba i da se dogadjaju. Nije neophodno.  

            Stoga, na kraju, smatram da je pogrešno (na šta bi mogao da navede naslov ovog posta) pitati se da li volimo svoj posao; ispravnije je pitati se da li cenimo svoj posao i da li ga predano radimo, makar to i ne bilo najbolje što možemo (Somerset Mom/Somerset Maugham je rekao «da samo prosečan čovek daje sve od sebe kada radi neki posao», a svi mi težimo da ne budemo mediokriteti, he, he, he). Važno je, dakle, raditi.

--------------------------------------------

            Evo nekoliko marginalija:

             - Priča se da su Japanci, prilikom boravka jedne zapadnoevropske delegacije u Tokiju, rekli gostima: «Pretpostavljamo da ste vi ovamo došli da vidite to japansko čudo. Medjutim, japanskog čuda nema, jer ovde se radi. I to je sve. Ako postoji čudo, ono je, bar što se nas tiče, u Zapadnoj Evropi, jer se tamo malo radi a tako dobro živi, da mi to ne razumemo». Čudo je, dakle, malo raditi a dobro živeti. Može li se tako?

            - A evo kako je Oldos Haksli (Aldous Huxley), znajući za italijanski osećaj da je «dolce far niente» (slatko je ništa ne raditi), cinično pisao o italijanskom poštaru koji treba da uruči pismo u nekoj dalekoj vili, izvan kuća ostalog sveta, na brdu:

            «Istina», razmišljao je mladić, «čovek dobija dobru napojnicu kad uruči telegram ili ekspresno pismo, tamo gore». Ali, pošto je bio promućuran čovek, on je pretpostavljao dokolicu novcu, kada bi to bila stvar izbora. Utrošak energije ne može se nadoknaditi pomoću napojnice koju će dobiti na kraju ovoga pentranja. Novac ne znači zadovoljstvo ako mora da se radi za nj: jer ako radi, on nema vremena da ga potroši. «Ideal bi bio», premišljao je on stavljajući kapu na glavu i ponovo krećući uz brdo, «ideal bi bio dobiti neki krupan zgoditak na lozu. Neki zaista zamašan zgoditak».

            - Evo i jednog vidjenja situacije u Africi: «U Zapadnoj civilizaciji rad nije samo glavni uslov za ostvarenje napretka, već je i pozitivan moralni imperativ. Godinama su misionari i eksperti iz Evrope propovedali u Africi lepotu i ponos rada. Medjutim, plemensko življenje je dokolica - uvek ima vremena za odmor, slavlje, ćaskanje ispod seoskog drveta. Ruralni Afrikanac hoda polako, ne žuri. Ne rukovodi se floskulama ‘izgubljenog vremena' ili 'vreme je novac'. Za njega je rad bolan, ali neophodan teret. Obično se izvodi u većim seoskim grupama, praćen pesmom i ritmičkim udaranjem bubnjeva. Čovek radi da bi hranio porodicu ili grupu, da skupi pare za plaćanje miraza ili za obezbedjenje nekakvog statusa. Ali rad nema nikakvih moralnih konotacija (H. S. Aynor: Notes from Africa).

            - Dodatak za one koji žive ‘preko bare': Raditi treba, jer se mora, ali ne treba raditi previše. Ako ostavimo po strani i nedavno upozorenje rimskog pape «da previše rada škodi», vidim na Internetu oglase u stilu: «Work Sucks. These clips are best viewed while at work, so you can enjoy them...». Nudi se, dakle, razonoda radoholičarima (guess what?), jer rad iznuruje, he, he, he...

            Kako stoji stvar sa vama? Da li ste vi od onih retkih koji rade posao koji - vole? Ako jeste, dokle će biti tako?