Jedan rezignirani pogled konzervativnog anarhiste

Recesija je po definiciji teško podnošljiva stvar.Za društvo u ozbiljnoj regresiji, recesija je katastrofa. Govorim o Srbiji.
Ne sporim, propast jednopartijske ideologije i tranzicioni put (uz sve konsekvence) u parlamentarni sistem sa ideološkim imperativom privatnog, jeste nekakav ,,razvojni put,, nekakva istorijska progresija, međutim...
Na sreću ili ne, u prilici sam da mogu da se sećam ,,drugova,, svih tih likova iz Brozovog doba (ajde da ih ne dajem poimence) koji su imali realnu moć i koji su nesumnjivo odlučivali o mnogo čemu bitnom za naše živote pri tom vodeći strogo računa o ideološkim imperativima od kojih je zavisila ne samo karijera već i njihova lična bezbednost.
I onda, potpuni suspans!
Već tih 60-tih godina drugovi su imali osjećaja (hrabrosti, razuma?) da stavljaju potpise da se državnim novcem snimaju filmovi Pavlovića, Makavejeva...naravno neki nisu pušteni, mnogi jesu, mnogi prešli granicu, odneli nagrade.
(Čak je i u post -staljinističkoj SSSR Bondarčuk snimao epsko-herojske slike carizma kao i Tarkovski potpuno subverzivne poetsko-intimističke hermetičke diskurse!Treba li da spomenem Poljsku i Kšištofa Zanusija?)
Tim partijskim kadrovima je sveže upokojeni Milutin Čolić uspeo da predoči ideju ,,festivala-festivala,, i dobije novac, medije i državno sponzorstvo.
Upravo tada je gospođa Mira Trailović tim istim drugovima ,,prodala,, ideju o državnom interesu postojanja festivala teatarske avantgarde i gle, drugovi su stoički i u prvim redovima prihvatali da ih kapitalistučke neformalne grupe umetnika zasipaju brašnom dok su na sceni ujednačenim ritmom pulsirali raznobojni kondomi!
I u isto vreme je na radio Beogradu iz večeri u veče Radomir Konstantinović čitao Filosofiju palanke, radni narod je u tim kasnim satim već spavao , ali ne svi, ne svi!
Proverio sam lično :u arhivi radio Beograda nema niti jednog sačuvanog minuta Radomira Konstantinovića! Ideološki razlozi? Ne budite naivni.
Nisam sentimentalan niti pokušavam da branim i dokazujem.Jednostavno nisam pripadao tom svetu drugova, pa ipak...sve se to zaista dešavalo, tada!
Pokušajte da uporedite tu dogmatsku kadrovsku strukturu sa današnjom, demokratskom elitom u okruženju liberalnih sloboda i ustavom zagarantovanih prava?
Da li kao i ja osećate stid što su ta lica- lica ove države, lica nas samih, naša lica?
Da li se kao i ja stidite svog predsednika, premijera, vlade, ministara i najzad svog društva i kulture?
Da li je argument to što je 20 godina od nestanka Jugoslavije i nastanka parlamentarnih bogougodnosti uspelo da donese estesko-literarnu vrednost jednog Arsenijevića i kinematografski trijumf drugog Arsenijevića? That is all?
U odgovoru na to moram da se vratim tezi koja je meni samom već opsesivna.
Radi se o pitanju - zašto je srpskom društvu toliko bila potrebna Jugoslavija( uključujući i drugi deo tog pitanja - zašto su svi ostali jedva čekali da je se rastosiljaju)?
Odmah preskačem svu kompleksnost istorijsko-političko-geopolitičko-kulturnih i svih ostalih okolnosti potrebnih za ozbiljnost mogućeg odgovora i strastveno upadam u opsesivni ishod : Strah!
Strah je paradigma srpskog kulturnog identiteta kome je histerično bila potrebna masa u kojoj, utopljen, nije morao da brine o sopstvenim realijama i odgovornostima, već tako umešan u svu sumu Balkanskog lonca mogao je nesmetano da razvija svoje posprdne umišljenosti, trijumfalnu nadobudnost urođenog mu prostakluka, ono šenlučenje koje je nudilo blaženstvo oslobađanja od straha i odgovornosti, upućivalo na kolektivnu infantilnost koja je imperativno (ideološki) zahtevala od svih ostalih razumevanje i blagonaklonost za ,,po prirodi infantilnom,,!
Posprdnost koncepta ,,Velike Srbije,, je samo prividno (i zato posprdno) politički koncept, to je zapravo samo ,,politički,, izraz tog Straha, u osnovi bestidnog i nemoćnog pokušaja bekstva od njega i suočavanja sa njim, po svaku cenu,pa i po cenu zločina!
I u toj ceni, ceni Srebrenice, Vukovara i svega ostalog, može se sagledati mera tog straha ostajanja samih sa sobom i neizbežnog suočavanja sa sopstvenim identitetom.Srbija je definitivno danas sama sa sobom, ostavljena samoj sebi.Neke kulture (neke nacije), one okrenute imperativu života bi to shvatile kao mogućnost, istina tešku i neugodnu ali ipak kapiju budućnosti ma kako to bolno bilo.
Srbija ne!
Srbija to ne čini u nekom imaginarnom konsensusu odbijanja,ne.Srbija to jednostavno ne može, nije u stanju, nema u sebi, nema odakle da izvuče tu snagu iz sebe jer jednostavno u tom ,,sebi,, nema ničega sem Straha od tog saznanja o sebi samoj i zato i zbog toga Srbija ,, piša uz vetar,, zapišana i usmrđena ne pitajući za cenu sve uz ružno i posprdno namigivanje sebi samoj.
I zato Srbija tuži.
I zato i ,,Kosovo i EU,,.
I zato Jeremić.
I zato Tadić
I zato....u Srbiji nema nevinih.
U njoj nema ničega.Ni opozicije ni disidenata, nema ni kriminalaca ni intelektualnih protuva, nema ničega u Srbiji i naravno : nema nevinih!
Svi, i vi koji niste i vi ste krivi, iako vas uopšte i nema.