Pa eto, posle nekoliko meseci opet pravim jedan mini blogic. Imao sam ideja za par tekstica, nekih cak i vezanih za nedavnu promenu posla (zbog koje sad nemam toliko blog-slobodnog vremena), ali ipak sam odlucio da samo stavim nastavak na prethodno muzicki-inspirisano pisanije...
Elem, ovaj album je izasao negde 2002. Puno su ga pustali na BBC Radio 1 radiju tog proleca i leta, NME ih je kratko hvalio kao "nove nade", spasioce britanske muzicke scene (a kome nisu pripisivali taj epitet?), i na kraju se sve zavrsilo odlaskom na koncert negde u jesen iste godine u jedan mali primorski gradic ("that they forgot to close down") na Lamansu (tj. engleskom kanalu), gde sam prisustvovao jednom od boljih koncerata ikad. Tako svesno polu-sinhronizovane dve gitare koje se u isto vreme i dopunjuju i razlazu jedna drugu odavno nisam cuo. Pravi dvoboj, ali ne u klasicnom gitarskom hard-rock smislu, nego stoprocentni indy pop-rock.
Muzika i tekstovi su opet malo naivni, malo REM prizvuk (da su Stipe i kompanija napravili ovo, bilo bi antologijsko uveliko), malo love angst (hm, zasto je ovo recurring theme u mom muzickom ukusu?), ali melodicnost klasicne pop pesme izbija iz vecine stvari na ovom albumu, gde je 90% pesama moglo da bude (i bilo), uspesan radio-friendly single. Pravo malo remek delo, mini bljesak pred totalni gubitak kriterijuma i kvaliteta, jer nijedan niti prethodni niti potonji album nije ni priblizno dostigao ni subjektivnu, ni objektivnu "velicinu" ovog prvog. Valjda u svakom od nas cuci zrnce kvazi-genija, koje neko, eto, uspe da izbaci iz sebe, makar samo na tren.
Iako sve (da li?) obitava na granici banalnosti, ovi skotski mladici su ipak uspeli da za milimetar ostanu sa one prav(ij)e strane ogledala ovim ostvarenjem koje je danas totalno zaboravljeno, ali koje ipak zavredjuje da se makar jednom preslusa u zivotu, za kompletnost, ako ni zbog cega drugog.
Idlewild - The Remote Part.
Pure scottish fiction... Uzivajte...
