Postoji puno grupacija u Srbiji, na politickom, kriminalnom, ekonomskom, nacionalnom, verskom, i kom god hocete planu, ciji su se interesi poklopili pre 6 godina, a sto je rezultiralo egzekucijom premijera Srbije Zorana Djindjica. Poznata je uloga Kostunice i njegovih poltrona, poznato je sta su pricali i radili Seselj i radikali, poznato je sta je radio zemunski klan, poznato je kako su se ponasali mediji. Nije poznato sta su radile "Sluzbe", ali se i to moze prepoznati iz ponasanja mnogih navedenih.
Mnogi su ga mrzeli, mnogima je bio trn u oku, i pre i posle petooktobarskih promena. Ali po meni, ono zbog cega je Djindjic na kraju platio zivotom je bilo to sto je on, nakon sto je postao premijer Srbije, o svima nama (i pojedinacno i kolektivno) jednostavno rekao pravu, jedinu i bolnu ISTINU.
Nisam ga poznavao licno, tako da ne znam da li je stvarno verovao u to da moze obuzdati crkvu time sto ce "uvesti" veronauku u skole i pomoci da se zavrsi hram svetog Save, da moze obuzdati zemunski klan time sto ce postaviti par njihovih "kadrova" u vrh BIA, da moze usporiti obnavljanje nacionalistickog programa time sto ce izbaciti poslanike DSS iz skupstine. Pretpostavljam da Djindjic nije bio naivan, ali takodje pretpostavljam da je verovao u to sto radi, bez obzira na objektivnu verovatnocu uspeha. Uostalom, kakav drugaciji izbor je imao, a da ne izneveri samog sebe?
Da bi se uspesno izvrsila politicka egzekucija potreban, ali ne i dovoljan, uslov je fizicka likvidacija. Neophodno je takodje i okrenuti tocak istorije i zaustaviti sve procese u drustvu koje je ta politika promovisala. Gledajuci Srbiju danas izgleda da to nije ni bio posebno veliki problem, iz cega proistice da Djindjiceve "ideje" nikad i nisu istinski prerasle u pravi politicki program koji, stoga, ni njegova vlada, u sustini, nije sprovodila, a jos manje bilo koja potonja.
Djindjic je uvek bio sam i on je to znao. Sam u sredini koja nije znala ni onda, a ni danas ni da razume, niti da shvati, niti da prhvati, niti da ceni onaj sopstveni potencijal koji je bio olicen kroz njegovo delovanje. Nisu ga shvatali, ni prihvatali podjednako ni oni koji su se sa njim nominalno slagali, ni oni koji su mu se u potpunosti suprotstavljali. Mozemo mi danas koliko god hocemo da pricamo o tome sta bi bilo kad bi bilo, i gde i kakvi smo mogli da budemo da je (pre)ziveo, ali krivica za njegovu smrt je stopostotna i obitava na pragu svakog od nas. Koliko je kriv Zvezdan Jovanovic koji je pucao, a iza njega i svi direktni inspiratori i organizatori, toliko smo krivi i svi mi ostali, jer je Djindjicev debakl u stvari nas sopstveni debakl. Apsolutno nikome se nije svidelo to sto je postavio tacnu dijagnozu o nama samima. Uklanjao je sloj za slojem dok nije dosegao i dodirnuo u srz problema. I tu je presao granicu. Posle toga niko vise nije bio spreman da ucini bilo sta za njega. Ponudio nam je sapun i peskir, ali svi mi smo se (ipak) lepse osecali u blatu.
Danasnji lament nad Djindjicem je samo lament nad sopstvenom sudbinom. Djindjiceva licna sudbina je tragicna, ali je on odavno usao u istoriju. Razotkrio nas je i ogolio u najboljem psihoanalitickom, frojdovskom stilu, ali dugorocne posledice tog cina jos uvek niko ne moze da predvidi.
Vreme je da Srbija konacno odraste.
