It`s time

Posle 17 godina prisustvovao sam ponovo režiji Andraša Urbana jednog Šekspirovog komada. Niško pozorište je 11. marta proslavilo 122 godine postojanja premijerom Šekspirove „Bure". Avangardni pristup režiji Andraša Urbana danima je onespokojavao niške glumce i glumice: Da li će morati da se skidaju goli i samozadovoljavaju pred sugrađanima i porodicom. Ali, hipnoza nije rezultirala slepim praćenjem rediteljevih ideja i niko se nije čak ni delimično razgolitio, na žalost kako muškog tako i ženskog dela publike.
Predstava je, po mom ukusu, bila previše klasična i nije imala tipičan Urbanov rukopis. Ipak, on je strpljivo ispričao Prosperovu priču sa ostrva diskretnom porukom: Iznenadite se.
Par dana pre premijere sreo sam se sa Urbanom koji me je zaprepastio preciznošću sećanja na naš poslednji susret pre 15 godina kada je on još bio student režije novosadske Akademije.
Rekao mi je da sam ja tog leta nosio crnu majcu sa slikom časovnika koji je pokazivao 12 sati. Pitao me je šta to znači, vrteći neprekidno prst po tačno određenom mestu temena. Ja sam mu rekao „It's time". Posle grozničavog analiziranja, on me je pitao „ Za šta"?
Ja sam mu, kaže, rekao „Za velika dela". Danima je, kaže, razmišljao o smislu postojanja. Kasnije se očajnički borio sa suicidnim idejama, napustio pozorišnu režiju i sledećih godina preispitivao sebe ćuteći svakodnevno u mračnom uglu neke krčme.
Posle nekoliko godina borbe sa samim sobom odlučio je da nastavi studije režije i posle „neopravdanog i ničim izazvanog bombardovanja" nastavio svoju rediteljsku misiju u Subotičkom pozorištu. Ove godine čak dve njegove režije bile su izuzetno ocenjene na BITEF-u.
Upravo BITEF 1992 godine, jedini gde zbog sankcija nije bilo stranih predstava, bila je prilika da Urban režira svog prvog Šekspira - ni manje ni više nego „Hamleta". Uz glumce subotičkog KPGT-a i svoje školske drugare iz Sente, hrabro se uhvatio u koštac sa ludilom Šekspirovih likova u vremenskom cajtnotu, sklapajući predstavu bukvalno na premijeri na Kalemegdanu.
Na konstrukciji zida smrti visili su ogoljeni Šekspirovi likovi i  oralno zadovoljavali jedni druge. Ofeliji, sklupčanoj u kavezu za papagaje su džinovskim lancem slučajno polomili zube, a svi koji su videli premijeru na BITEf-u, složiće se verovatno da je to najbolje iščitavanje završne scene Hamletovog ludila kroz otkopavanje i silovanje mrtve Ofelije pod stražom sedamdesetpetogodišnjih čuvara groblja.
Ćirilov je hvalio rediteljsku viziju, publika se skandalizovala, a on žestoko utonuo u svoje opsesije i preispitivanja porukama Šekspirovih likova.
Te godine smo u Nišu predstavili njegovu perfekcionističku režiju „Vojceka" Georga Bihnera. Kolektivna patnja iskazana kroz krik i fizičku torturu šokirala je ali i zadivila istinske poštovaoce fizičkog teatra i sve je imalo duboko opravdanje: i Isus i zločimci na krstu i golotinja i mučenja pa i mokrenje pred publikom. Koncentracija glumaca i poverenje u Andraša bilo je zadivljujuće.
Tema o moralu bila je prisutna i tada u „Vojceku" i sada u „Buri". Sličnost je još jedino u kompozitoru.
U predstavi te 1992. godine je nastupao i bend, a violinu je svirao Silard Mezei koji je sada komponovao autorsku muziku za nišku „Buru" u najboljoj tradiciji free jazza. Poklonio mi je svoj minuli rad, odnosno, nekoliko CD-a, a ja njemu poziv za učešće na ovogodišnjem Nišvilu sa svojim bendom i specijalnim gostom, tenor saksofonistom svetskog renomea Matiasom Šubertom.
Obradovala me smirenot Andraša Urbana, čak i njegove diskretne kritike pozorišnih saboraca koji su posrnuli u nemirnim vremenima nepripadanja idealima. Zagrlio sam ga srdačno rakavši da mi je drago ako je nekada davno neka moja rečenica o velikim delima koja ga čekaju pomogla da pronađe put do smisla umetničkog stvaralaštva. Prećutao sam osećaj da veći deo publike nije razumeo predstavu. Doduše, možda bi on to shvatio kao kompliment. Ionako kapetan u njegovom „Voiceku" kaže: „Moral je kada je neko moralan. Jel' vi to razumete?". Prosper u Šekspirovoj „Buri" bi se složio sa tim.
It's time, mogu reći niškom pozorištu, da pronađe izlaz iz dugogodišnjeg lavirinta posrtanja i pravim izborom tekstova i reditelja, prosvetli kako posetioce, tako i sam kolektiv. Da bi publika razumela predstavu neophodna je bliskost poimanja pozorišta, reditelja i glumaca. A da na tom putu neko ne bi nepovratno zaostao: It's time za konstantno održavanje bure u niškom Narodnom pozorištu. Bila ona iz Šekspirovog pera ili ne.