Neutralnost mreže

Već jako dugo mislim da je potrebno napisati koju o neutralnosti mreže (Net Neutrality). Zapravo uverenost da je takav tekst potreban me prati od mog prvog članka objavljenog na ovom blogu. Događaji u Italiji (moj prethodni blog) su me uverili da je baš dobro vreme za takav tekst.

Linijom manjeg otpora i da ne bih otkrivao toplu vodu na početku ovog teksta prevodim deo Q&A sekcije sajta organizacije Save the Internet koja se bori za zadržavanje i formalizovanje neutralnosti interneta, prakse koja je ugrožena, a da mnogi o tome pojma nemaju. Naravno, ova pitanja i odgovori se odnose na SAD, ali to ne znači da se to nas ne tiče. Naime, gubitak neutralnosti mreže u Americi bi pogodio manje-više svakog internet korisnika u svetu, a da ne govorimo o tome da bi se rešenja za kontrolu interneta brzo prekopirala na druge kontnente i države.

O čemu se radi?
Kada se ulogujemo na internet, uzimamo mnogo toga zdravo za gotovo. Pretpostavljamo da ćemo biti u mogućnosti da stignemo na svaki sajt koji želimo najbrže moguće bilo da se radi o sajtu korporacije ili sajtu porodičnog biznisa. Pretpostavljamo da možemo da koristimo bilo koju uslugu koji nam se dopada – gledanje online videa, slušanje podkastova, slanje instant poruka – u željenom vremenu.

Ono što čini ove pretpostavke mogućim je neutralnost mreže.

Šta je neutralnost mreže?
Neutralnost mreže (Network Neutrality ili Net Neutrality) je vodeći princip koji čuva slobodan i otvoren nternet.

Jednostavno, neutralnost mreže znači nema diskriminacije. Neutralnost mreže sprečava internet provajdere da blokiraju, ubrzavaju ili usporavaju sadržaj na webu na osnovu njegovog izvora, vlasništva ili destinacije.

Neutralnost mreže je razlog zašto je internet pokrenuo ekonomske inovacije, demokratsko učestvovanje i slobodan online govor. Neutralnost mreže štiti prava konzumenta da upotrebljava bilo koju opremu, sadržaj, aplikaciju ili servis na bazi nediskriminacije bez mešanja provajdera. Ako neutralnost (mreže) postoji zadatak mreže je samo prebacivanje podataka – ne biranje kojim podacima dati privilegije sa boljim kvalitetom usluge.
Saznaj više o Net Neutrality

Ko želi da se otarasi neutralnosti mreže?
Najveće telefonske i kablovske kompanije – među njima AT&T, Verizon, Comcast i Time Warner – žele da budu čuvari interneta i da odlučuju koji web sajtovi idu brzo ili sporo, a koji uopšte neće dolaziti (load).

Oni žele da naplaćuju provajderima sadržaja garancije brze isporuke njihovih sadržaja. Oni hoće da diskriminišu u korist njihovih sopstvenih searching engins, internet telefonije i streaming videa – i da istovremeno usporavaju ili blokiraju svoje rivale.

Ove kompanije imaju novu viziju interneta. Umesto istog terena za sve, one hoće da rezervišu ekspresne trake za sopstveni sadržaj i usluge – ili onih velikih korporacija koje mogu da plate skupu "putarinu" – a da nas ostale ostave na prašnjavom putu.

Velike telefonske i kablovske kompanije troše stotine hiljada miliona dolara lobirajući u Kongresu i Federalnoj Komisiji za Komunikacije (Federal Communications Commission) da unište neutralnost mreže i time rizikuju budućnost interneta.

Da li je neutralnost mreže nova regulacija?
Apsolutno ne. Neutralnost mreže je bio deo interneta od njegovog začetka. Pioniri kao što su Vinton Cerf i Ser Tim Berners-Lee, izumitelj World Wide Web-a, su uvek imali nameru da internet bude neutralna mreža, a "nediskriminatorna" pravila poput Net Neutrality su vladala nacionalnim komunikacijskim mrežama od 1930-tih.

Međutim, kao posledica odluke iz Federalne komisije za komunikacije iz 2005. Neutralnost mreže – baza slobodnog i otvorenog interneta – je stavljena u opasnost. Sada lobisti kablovskih i telefonskih kompanija guraju ka blokadi zakona koji bi ozvaničio neutralnost mreže.

Ozakonjenje neutralnosti mreže bi sačuvalo slobode koje sada uživamo na internetu. Uprkos svoj priči o "deregulaciji" telefonski i kablovski giganti ne žele konkurenciju. Oni žele specijalna pravila pisana u njihovu korist,

Nije li pretnja neutralnosti mreže samo hipotetička?
Ne. Najznačajniji dokaz je izjava vlasnika mreža o planovima o diskriminaciji.
Rukovodioci svh najvećih telefonskih kompanija su jasno izrazili nameru da izgrade internet sa klasama (tiered Internet) sa bržom uslugom za one kompanije koje su spremne da plate neverovatnu cenu. Branitelji neutralnosti mreže ne izmišljaju scenario sudnjeg dana. Mi samo uzimamo telekom rukovodioce ozbiljno.

Do sada smo videli samo vrh ledenog brega. Međutim brojni primeri pokazuju da će bez obaveze za neutralnošču mreže internet provajderi diskriminisati protiv sadržaja i konkurencije koji im se ne sviđaju. Ovakva vrsta cenzure će postati norma ako ne delujemo odmah. Ako im se pruži prilika ovi čuvari će konstantno stavljati sopstveni interes ispred javnog.

Kablovske i telefonske kompanije već dominiraju nad 98% tržišta broadband pristupa. Kada vlasnci mreža počnu da zloupotrebljavaju kontrolu "cevi" potrošači neće imati alternativu.

Nije li ovo samo bitka između džinovskih korporacija?
Ne. Naši protivnici bi voleli to da predstave kao sukob korporativnih titana. Međutim, prava priča leži u milionima običnih ljudi koji se bore za svoju internet slobodu.

Vlasnici malih biznisa imaju korsti od interneta koji im omogućava direktnu utakmicu – ne od onog za koji neće moći da priušte cenu pristupa. Neutralnost mreže osigurava da inovatori mogu početi od malog i sanjati da postanu sledeći Ebay ili Google bez toga da budu suočeni da nepremostivm preprekama. Bez neutralnosti mreže početnici i preduzmači će biti izgurani van tržišta od stane velikih korporacija koje bi plaćale svoje vrhovno mesto na Web-u.

Ako Kongres preda nternet telefonskim i kablovskim gigantima svako ko koristi internet će biti pogođen. Konektovanje ka vašoj kancelarji može potrajati duže ako niste kupili programe koje vaš provajder preferira. Slanje porodičnh fotografija bi moglo da se uspori do puzanja. Web strane koje koristite za online banking, pristup informacijama o zdravstvenoj zaštiti, planiranju putovanja ili komunikacija sa prijateljima i porodicom može biti kolateralna šteta plati-za-brzinu šemi.

Nezavisni glasovi i političke grupe su posebno ranjive. Troškovi će skakat za postavljanje i delenje video klipova utišavajući blogere time i jačajući velike medijske kompanije. Nekoliko dominantnh provajdera može usporiti političko organizovanje tražeći od poltičkih grupa ili kandidata da plate pristup "brzoj traci".

Toliko od te Q&A sekcije Save the Internet sajta (ima još koga zanima).

Pokušaji "regulacije" interneta u Italiji nemaju nikakve veze sa neutralnošću mreže nego su pokušaji grube cenzure tipa koji se mogu videti u Kini, Pakistanu, Tajlandu, Saudijskoj Arabiji pa što ne reći i zemlji u kojoj živim. Kako to da je internet ostao slobodan prilično dugo najčešće se objašnjava time da vlastodršci osim tako blatantne cenzure nisu imali način/ideju kako da stave internet pod kontrolu. Na žalost takve ideje su se polako iskristalsale.

Pošto je u svetu "slobodnog" tržišta sve "podređeno" "blagostanju" potrošača, tako bi se i ove promene koje se u SAD redovno nazivaju "deregulacije" (po sistemu manje pravila – lakši život) prodavale potrošačima kao njihov benefit. Tako bi se istima pre svega nudila "sigurnost". Od čega? Pa, od raznih stvari evo samo nekoliko sa vrha top liste: terorizma, spama, pornografije (dečje i obične), krađe identiteta, virusa, hakovanja i ostalih baba-roga, koje fakat postoje, ali cena "sigurnosti" bi bila suviše velika. Naime, u takvim dilemama se uvek treba prisetiti Bendžamina Frenklina i one njegove "oni koji su sremni da trampe malo slobode za malo sigurnosti ne zaslužuju nijedno ni drugo." (They who can give up essential liberty to obtain a little temporary safety, deserve neither liberty nor safety) Reketiranje je uvek bio veoma unosan biznis.

Kako bi to izgledalo u praksi sa tačke gledišta običnog korisnika interneta? Ima više scenarija, međutim, onaj koji se najčešće pominje je veoma sličan kablovskoj televiziji. Naime, internet provajderi bi nudili "pakete" koji odgovaraju interesovanju korisnika, a koji bi se sastojali mahom iz "delova" interneta koji su u vlasništvu provajdera i/ili onih koji su spremni da mu plaćaju sopstvenu vidljivost na njegovom delu mreže. To ne znači da bi ostali "delovi" interneta bili nedostupni, bili bi, ALI ili bi ti "izleti" van pretplaćenog paketa išli po sporoj liniji i/ili ekstra naplaćivali. Naravno u reklamiranju takve, u odnosu na današnju osakaćene, usluge naglasak bi bio na gorepomenutoj "sigurnosti", jer božemoj sigurnost se "ne može" postići u otvorenim sistemima.

Davne 2003. Stiven Levi (Steven Levy) je napisao u Njusviku: Internet users won't know what they've got till it's gone.

––––––––––––––––––––––––––

Beleške na margini

Nije mi bila namera da ovim pisanijem sejem strah, pesimizam i scenario "sudnjeg dana", samo da (malo) ukažem na sasvim realne opasnosti.

Pretpostavljam da mnogi ovo sve već znaju, ali nije zgoreg ponoviti/utvrditi znanje, a uveren sam da mnogi mogu doprineti ovom blogu sa bacanja više svetla na pojedine aspekte problema od tehničkih do političkih.

Gore sam pomenuo moj prvi tekst na ovom blogu koji je itekako povezan sa ovom temom. Radi se o primeru "intelektualnoj" pripremi (pa čak i prizivanju) kontrole interneta. Naravno, sve sa "argumentima" koji su tako labavi da je čudo da misleće biće može pasti na iste.