Buka U Modi

Jednom kad ostarim pozelecu tisinu. Ako je mrak odsustvo svetla, hladnoca odsustvo topline, a zlo odsustvo dobroga, onda je tisina samo nedostatak buke.
No, kako mi odsustvo necega bas nista govori o sustini toga sto nedostaje, onda jebes tisinu.

Sad mi treba krdo od 10.000 slonova ispod mog prozora da me probude i nesto mi rikom kazu.
Trebaju mi tramvaji na raketni pogon, pneumatske busilice i razdrndani smetlarski kamioni. Treba mi lavez pasa s balkona ciji su blesavi vlasnici na poslu, placljiva deca i pijanac bez sluha koji urla neku nemogucu pesmu. Zelim se probuditi u najprometnijoj Mediteranskoj ulici na svetu, negde uz pijac, gde se bar 10 sredovecnih zena svadja medjusobno na sav glas, kao u Fellinijevom filmu. Treba mi teska artiljerija, zvuk eksplodirajucih granata i ispucanog punjenja VBRova, s ove i one strane linije fronte. Hocu cuti najbucniji bend na svetu s najmocnijom, ne preterano ugodnom distorzijom, otprilike kao da bi spojio Neil Younga s Mogwai, na svemirskim pojacalima kakve bi Pink Floyd instalirali da drze koncert na svetloj strani meseca, tako da i vakuum nauci sta znaci zvuk. Zelim helikoptere koji bucno bombardiraju Kambodzu i Vijetnam svake 3 minute iznad glave(a moze i Alvin Lee koji prasi Goin Home, pa cak i Wagner uz miris napalma) i zvukove turiranja motora uoci starta trke formule jedan. Slusa mi se najgrlatiji Mujezin na svetu koji poziva na molitvu, s vrha najvise dzamije iz srca najpustije pustinje, propusten kroz najglasniji zvucnik . A negdje u offu, preklapa se sa zvukom najglasnijih i najvecih crkvenih zvona, koja ne prestaju zvoniti nikad i zvone bezocno bez razloga, i kad je sluzba davno zavrsila, i koji stanovnicima grada ne da da ikad i pokusaju zaspati.

Zelim cuti zvuk lomljena kostiju lica u bokserskom ringu, filmski preteran kao u Rockyju, u dolby soround tehnici, skupa s Stalloneovim dozivanjem Adrianne iz prvog filma. Urla mi se skupa s 10.000 busmana koji dozivaju kisu, kao ekipa na Woodstocku. Bacaju mi se case u krcmi imena "Mirni kutak", uz glasni zvuk lomljavine stakla(srca do kolena) i ritualno medjusobno jebanje mater svakome. Mrda mi se glavom i dupetom, na najglasniju i najmonotoniju techno muziku na svetu, milion decibela na najvecem partiju ikada, sa 138, 654 umereno drogiranih posetioca i 114 onih na tezim drogama. Zelim cuti zvuk tornada, grmljavinu i erupcije vulkana uz pesmu cigana. Zelim ziveti uz aerodrom. Hocu zagađenje bukom.

Hocu konacno cuti kako zvuci Munchov krik nafrljen na najvecem volumenu jebeno skupog snobovskog preseratskog audio sistema, iz Kefoviih zvucnika. Zelim cuti zvucni efekt trijumfa ushicenja kad Kojot uhvati pticu trkacicu. I beskonacno urlanje argentinskog komentatora kad Maradona zabija gol Englezima. Zvuk kolektivnog hrkanja posade nosaca aviona i jutarnju trubu koja ih budi pred postrojavanje. Pesmu nadrkanih sivih kitova, i osecaj da ti je glava pod Niagarinim vodopadom, kao u vecnom mamurluku. Zelim sve to odjednom, onako da se divlje kotrlja niz padinu kao lavina, pa zvuci kao finalni kresendo neke apokalipticne Caveove pjesme.

Tisina? Jednom kad ostarim.
Dotad trebam tebe i 10.000 slonova ispod mog prozora.

Peki Sevic