Mišima i ja, čemu? (II)

 Mišima ne samo da je završavao svoje rukopise na vreme, radi predaje urednicima, već su ti rukopisi uvek bili čisti (za razliku od drugih autora, čiji su rukopisi često bilo nečitko škrabanje da su urednici morali da zapošljavaju specijaliste za dešifrovanje rukopisa tih autora). Naime, Mišima čak nije morao ni da prepisuje svoje radove. Njegovi izdavači se slažu da nikada nije ništa ispravljao: tekst je bio završen u njegovoj glavi pre nego što bi ga on ispisao svojim lepim rukopisom. Džon Nejten, prevodilac, poznanik i prvi biograf Mišimin

            Evo kraćih osvrta na romane «Zlatni paviljon» (naziv jednog budističkog manastira) i «Mornar koji je izneverio more», koji su inicirali moje posebno interesovanje za Jukija Mišimu.    

            1. «Zlatni paviljon» (Kinkakuji) važi za  jedno od Mišiminih najboljih dela. To je romansirana priča o istinitom događaju - paljenju prelepog budističkog hrama u Kjotu, od strane mladog monaha-iskušenika, 1950. godine. Originalni hram, podignut još 1397. godine, bio je nacionalno blago Japana, simbol vrhunca njegove kulture i istorije, te je njegova paljevina bila poprimila značaj nacionalne katastrofe.

            Priča se razvija u obliku lične ispovesti mladića Mizogućija, od njegovog ranog detinjstva do paljenja hrama, u kome boravi kao monaški iskušenik.  

            Mizogući potiče iz siromašne, svešteničke porodice; po prirodi je slabašan i ružan, a što je najgore, jako muca kada govori. Trauma iz ranog detinjstva - dok njegov otac leži na samrti, on zatiče svoju bestidnu majku kako vodi ljubav s čovekom koji je došao da vidi poslednji put svog umirućeg prijatelja, Mizogućijevog oca - učinila je da postane nepopravljivi mucavac. Ismejavan zbog mucavosti od ostale dece (a deca umeju da budu svirepa), povlači se u sebe. A kada, poštujući želju svog pokojnog oca, postaje iskušenik u velelepnom budističkom hramu u Kjotu, simbolu tradicionalnog Japana, on biva totalno opsednut lepotom tog hrama, starog preko 500. godina. Za njega hram predstavlja sve što je lepo, dragoceno i sveto na  ovome svetu. Ta opsesija lepotom stvorenom od strane čoveka varira od obožavanja do mržnje i toliko je jaka i stalno prisutna da mu ometa normalno odrastanje i učenje; ona utiče na njegova drugarstva, odnose sa devojkama i ženama uopšte i, što je najvažnije, na njegovo poimanje njega samog. Činjenica da hram simbolizuje sve ono što je lepo podseća ružnog dečaka Mizogućija na njegovu sopstvenu beznačajnost, što neminovno vodi u katastrofu. Zapravo, njegova sopstvena ružnoća ga duboko muči, tako da sve što je lepo počinje smatrati svojim smrtnim neprijateljem. Stoga odlučuje da se te fiksacije oslobodi - paljenjem hrama. Kada hram izgori do temelja, on se ne kaje, već izjavljuje «da hoće da živi».

            Mišima vidi svog junaka kao žrtvu sveta zla, sveta koji je izgubio svoje tradicionalne vrednosti - zbog čega je mladić doveden do očajanja. Tako Nogući Takehiko piše da je «za Mišimu, hram 'Zlatni paviljon' sinonim posleratnog Japana, koji je trebalo da nestane sa porazom u Drugom svetskom ratu; ubijajući hram u svom delu, Mišima se osvetio svetu u kome je živeo».

            S druge strane, Dejan Razić, japanolog i prevodilac na srpski jezik, pak, kaže: «Čitajući stranice ovog romana, čoveku se nameće pomisao da je u njemu sadržan suštinski konflikt savremenog Japana: kako se otrgnuti od tradicije, sa svim njenim estetskim, filozofskim, religioznim, etičkim i drugim idealima, i kročiti u novi život. Znači li to potpuno raskinuti sa stegama tradicije i okrenuti novi list? Umobolni manastirski đak Mizogući odabira ovaj put i spaljuje 'Zlatni paviljon'». 

            Priča, u kojoj dominantno mesto ima jedan religijski spomenik, na izvestan način je proizvod uticaja zen-budizma, sa neophodnim dihotomijskim pogledom na svet, koji se ogleda u dvojstvima - dobru i zlu, lepoti i ružnoći, životu i smrti. Ta dihotomija se prikazuje i u postojanju mača-koji-daje-život (katsuninken) i mača-koji-ubija (setsu-ninto). Na to ukazuje i K. Čempion (Kenneth Champeon) u članku «Prosvetljenje kao nervoza»: «Na određeni način Mišima upućuje na jednu od osnovnih postavki zen-budizma koja opravdava uništenje lepih stvari: 'Kada sretneš Budu, ubi Budu! Samo ćeš tako postići oslobođenje'. A u  zenističkoj priči 'Nansen ubija mačku' sveštenik kolje lepo mače kako bi demonstrirao svoju ravnodušnost prema draži lepote. Mišima, sa svoje strane, nikada nije ništa značajno uništio, razneo u paramparčad, zapalio do pepela ili učinio nešto slično, ali je pokazivao razumevanja za one koji su to činili, imajući u vidu svoj 'kosmički nihilizam' - da ništa nije univerzalno istinito, ispravno, jasno i - neuništivo. Da se Mišima nije slagao sa Mizogućijevim aktom - a iz knjige nije jasno da li jeste ili nije, onda bi se moglo shvatiti da roman odobrava negativizam zena, što je u osnovi suprotno relativno pozitivnoj samurajskoj tradiciji u kojoj je Mišima vaspitavan. S druge strane, mada se radnja knjige vezuje za hram i mnoge ličnosti su iz sveta zen-budizma, ova  knjiga ne propoveda religiju, već se budizam oseća nekako u poleđini, kao okvir u koji je zaplet smešten».

            Kao i u drugim knjigama, Mišima ne morališe, već ostavlja čitaocima da odrede šta je pravo a što pogrešno u životnoj priči nesrećnog mladog čoveka.

            I u ovoj knjizi prisutne su teme koje dominiraju u Mišiminom stvaralaštvu: raspadanje tradicionalnih verovanja, žudnja za nedostižnom lepotom, iza koje se krije i želja za smrću. Međutim, u «Zlatnom paviljonu» Mišimine lične opsesije poprimaju širi značaj, značaj koji on traži u svojoj sopstvenoj smrti. Jer priča o mladiću koji je opsednut nedostižnom lepotom umnogome podseća na Mišimine stavove prema lepoti - tortura traženja te fiksacije može da se okonča i dobije oslobodjenje - uništenjem, odnosno paljenjem hrama. Kada hram izgori do temelja, kod protagoniste nema kajanja, već se pojačava njegova želja  za daljim životom.

            Za ovu knjigu Mišima je nagrađen najvećom japanskom književnom nagradom «Jomijuri» za «najbolji roman u 1957. godini». A u kritičkom prikazivanju «Zlatnog paviljona» na engleskom jeziku, ugledni Njujork Tajms (The New York Times) zapisao je da je on «doprineo da Mišimina stekne pravo da čvrsto veruje da je on jedan od izvanrednih svetskih pisaca».

            Evo poslednjih redova iz knjige - kako se protagonista Mizogući osećao, gledajući izgoreli hram: »Dok mi je telo trnulo od umora, duša mi je bauljala tragajući negde po mojim uspomenama. Neke reči su izbijale iz mene, lebdeći po površini, zatim su nestajale. Imao sam osećanje da ih dosežem rukama svoga duha, ali su se onda opet skrivale od mene... Te reči su me zvale. Pokušavale su da mi se približe kako bi me, verovatno, podstakle da dam sve od sebe. ‘Suoči se s onim što je unutra, suoči se s onim što je spolja, i ako se sretnete, trenutno ubij!' ... Da, tako je glasila prva rečenica. Bio je to onaj čuveni odlomak iz jednog poglavlja u Rinsairoku. Onda su mi sasvim tečno navrle reči koje slede: ‘Ako sretneš Budu, ubij ga! Kad sretneš svoje pretke, ubij ih! Kad sretneš svoga oca i majku, ubij svoga oca i majku! Kad sretneš svog rođaka, ubij svog rođenog! Samo tako ćeš postići oslobođenje. Samo tako ćeš se osloboditi stega materijalnih stvari i postati slobodan'. Te reči su me trgnule iz klonulosti u koju sam zapao. Odjednom mi se celo telo ispunilo snagom. Jedan deo moje duše i dalje mi je govorio da je sada uzaludno da izvršim svoj čin, ali moja nova snaga nije se plašila uzaludnosti. Upravo zato što je uzaludan - taj čin moram izvršiti. ...Onda sam primetio kutiju cigareta u drugom džepu. Izvadio sam jednu i zapalio. Osećao sam se kao čovek koji želi da odahne uz cigaretu pošto je završio posao. I kao što bi čovek u takvom trenutku pomislio, rekao sam sebi: ‘Hoću da živim'».

             Zapaljeni hram Zlatni paviljon obnovljen je 1955. godine i smatra se i danas jednim od najlepših u Kjotu. Neki kažu da je čak «još lepši i zlatniji nego ranije».

            Uzgred budi rečeno, pišući ovu knjigu Mišima je za Kjoto učinio ono što je Viktor Igo (Victor Hugo) učinio za Pariz, putem njegove «Bogorodičine crkve» (Notre Dame de Paris).

            2. Drugi roman koji me je bio veoma intrigirao jeste «Mornar koji je izneverio more» (Gogo no Eiko). To je knjiga koja ne može ostaviti ravnodušnim ni flegmatičnog čitaoca. U njoj se, na sličan način kao i u «Ispovesti maske», teško može odvojiti Mišima-pisac od Mišime-čoveka; ta dva dela (zajedno sa «Patriotizmom» i «Suncem i čelikom») umnogome odaju autora njim samim (Francuzi bi rekli «Mishima par lui meme»). A pritom, mora se imati u vidu da je, za razliku od mladenačke «Ispovesti maske», Mišima ovu knjigu napisao u zrelom stvaralačkom dobu, u svojoj 38. godini, dakle sedam godina pre svog ritualnog samoubistva.

            Na prvi pogled reklo bi se da je «Mornar koji je izneverio more» obična priča o čoveku i ženi koji se zaljubljuju jedno u drugo, kao i o dečaku-pubertetliji koji se bori sa svojim komplikovanim osećanjima prema potencijalnom očuhu. U jednom trenutku njih troje se nalaze na putu da formiraju «savršenu nesavršenu porodicu», da bi se uskoro pokazalo da ona neće moće da funkcioniše. No pasaran! Naime, radi se o ozbiljnom zapletu sa mnogim složenim porukama, koji će se - tragično završiti. Ujedno, ova knjiga je «japanskija» od većine drugih Mišiminih ostvarenja, pa je prilično teško shvatljiva onima koji bar donekle ne poznaju japanske prilike, i, što je podjednako važno, nemaju uvida u samu ličnost Mišime (opsesije sa Japanom, muškošću i smrću).

            Rjuđi Cukazaki je introvertni mornar sanjalica, koji sebe smatra predodređenim da postane «neko veliki». Međutim, kada u lučkom gradu Jokohami sretne mladu udovicu Fusako, počinje da biva razdiran između konradovske ljubavi za široko more i ljubavi prema lepoj, a uz to i uspešnoj, poslovnoj ženi. Ako napusti svoj mornarski život ostaviće iza sebe sve ono što je dotle smatrao vrednim - hrabrost, odlučnost, slobodu. S druge strane, shvata da more nikada ne može zadovoljiti njegovu čežnju za romantičnom ljubavi. Da li će Fusako biti u stanju da zadovolji heroja u njemu? Može li lepota žene biti paralelna sa lepotom mora? Neće li njegov život izgubiti smisao kada ga Fusako odvuče od mora? Zar voleti ženu ne znači potpisivanje ugovora sa smrću? Uprkos mnogim sumnjama, on, ipak, odlučuje da ostavi more i da se veže za Fusako, dakle da se definitivno skrasi na kopnu, priželjkujući da postane dobar suprug i otac. Time, nesvesno, potpisuje svoju smrtnu  presudu!

            Fusako Kuroda vodi elitnu trgovinu sa modnom odećom koju uvozi iz Evrope; ona je po prirodi idealista i sanja o savršenstvu u ovome svetu. Pošto joj je muž umro pre pet godina, nastoji da trinaestogodišnjem sinu pruži sve što može u vaspitanju i podizanju. A kada sreće Rjuđija, sirovog muškarčinu i dobrodušnog (ponekada do naivnosti) čoveka, ona se odlučuje da zadovolji svoj puteni prohtev za muškim, osećajući pritom  da joj on u biznisu neće biti baš od velike vajde.

            Trinaestogodišnji Noboru Kuroda je vrlo inteligentan dečak; traži svoj identitet i mesto u društvu. Pripada omanjoj bandi prerano sazrelih dečaka, nihilistički orijentisanih - oni odbacuju svet odraslih, smatrajući ga hipokritičnim, i veruju da imaju pravo da primenjuju tzv. «objektivističku filozofiju», onako kako to oni shvataju. Imajući u vidu njihove godine, čovek sa strane tome ne bi pridao mnogo značaja, i prevario bi se, kao što se prevario i Rjuđi. 

            U početku Noboru je oduševljen Rjuđijevim muževnim izgledom, voli njegovu posvećenost moru i priče koje on ume da priča iz života mornara, pa će početi na izvestan način da ga obožava, kako on tako i njegovi drugari iz bande. Oni mornara počinju smatrati svojim herojem, zbog same činjenice da se okrenuo moru, jer su opsednuti mističnom vezom čoveka sa beskrajnom misterijom mora.  

            Da bi sprečila Noborua da uveče izlazi s društvom iz bande, majka ga zaključava tokom noći. On onda radi nešto neočekivano: vrti rupu na zidu koji njegovu sobu deli od majčine, tako da može da je potajno posmatra (to čini, veruje, zbog ljutnje na nju što ga zaključava) kada se svlači za spavanje, a kada se na scenu pojavi Rjuđi, i kako ona vodi ljubav sa njim. To će u priličnoj meri uticati na dalji tok njegovog života.

            Kada shvati da je Rjuđi zaljubljen u njegovu majku, da želi da se oženi s njom, da prihvata da vodi «konvencionalan život» običnog čoveka na kopnu, Noboru se oseti - teško prevarenim. A kada ga Rjuđi ne kažnjava nakon što je otkrio «špijunsku rupu» koju je on napravio na zidu svoje sobe on to shvata kao podstrek da on i njegovi drugari moraju «uzeti stvar u svoje ruke», kako mornar ne bi postao «otac», a ostaje da se nagađa šta dečaci vide kao kriminalno u samoj funkciji - oca. Naime, Noboru ne želi za oca takvog čoveka, čoveka koji je napustio more da bi postao jedan od mnogobrojnih «običnih ljudi»! Shodno edipovskoj fantaziji dečaka iz bande, očevi moraju biti savršeni ili da odsustvuju od kuće, ili pak da su - umrli. Sve to čini da Noboru i njegovi drugari iz bande zaključuju «da samo nasilje može da im omogući da imaju moć i kontrolu koju žele». Naime, u uverenju da je život postao besmislen, Noboru i ostali dečaci iz bande odlučuju da Rjuđija likvidiraju, baš kao što prethodno, na najmorbidniji način, buneći se protiv "sentimentalnih osećanja" (što oni smatraju "objektivnošću"), ubijaju i deru jednu nedužnu - mačku. Zar Alberto Moravija ne kaže u «Konformistu»: «Prvo se ubije mačka, pa se posle digne ruka i na čoveka»? (U vezi sa opisanim detaljima vivisekcije mačke Mišima je biografu Nejtenu rekao da je on stvarno bio ubio i rasporio mačku, sa prijateljem piscem koji je ranije bio student medicine, pre nego što je pokušao da to opiše. «Ne mogu da pišem o nečemu što nisam video svojim očima i to je problem, jer želim da opišem ubistvo», dodao je Mišima, da bi se potom glasno nasmejao).

            Mornar, dakle, ne može da prođe nekažnjeno ako napušta slavu i želi da bude običan građanin, na suvom, već mora biti kažnjen ubistvom «kako bi bio oslobođen od sebe samoga». Međutim, mada žele da izbrišu svaku samilost kod sebe samih, dečaci proračunato planiraju da svoj gadan naum izvedu pre nego što napune četrnaest godina, kako ne bi, kao rani maloletnici, bili zakonski gonjeni.

            Šestočlana banda golobradih dečaka prikazana je u goloj surovosti. Njih na određeni način povezuju dve stvari: prvo, oni potiču iz pristojnih porodica, idu u bolje škole i imaju dobre ocene (što pokazuje, pored ostalog, da grubost i nasilje nisu svojstveni samo dečacima iz geta, odnosno beskućnicima i uličarima); i drugo, odsustvo očeva iz njihovih života, bilo stvarno ili simbolično. Jer, prema njihovom mišljenju neshvatljivo je da Rjuđi  prihvata najgoru ulogu koja se čoveku može dogoditi - da bude otac. Stoga njegovo napuštanje onoga što je nekada bila njegova strast, da bi se vezao za svet žene i nastojanje da postane otac-staratelj smatra se tragičnim, i on za to mora biti kažnjen.

            Ova Mišimina knjiga, koja umnogome liči na horor-priču, puna je eroticizma, ubilačkog nasilja, simbolizma i političkih metafora. Tako njih troje predstavljaju sadašnjost (Rjuđi), budućnost (Fusako) i prošlost (Noboru). Naime, mornar se može shvatiti kao predstavnik tadašnjeg Japana, u meri u kojoj napušta «mušku profesiju» (moreplovstvo), da bi se skrasio i okućio sa lepom ženom i njenim zapadnjačkim luksuznim stvarima koje joj donose dobru zaradu. Pridružuje se, dakle, onima koji svoj život grade na modernizaciji, odnosno na vesternizaciji zemlje. Fusako predstavlja Japan budućnosti, jer se obogatila vezama sa - Zapadom (uvozeći zapadnu odeću). A bistri Noboru je predstavnik «tradicionalnog» Japana, koji se odlikovao ponosom, zaštićen od stranih uticaja morskim okruženjem i bio vekovima lojalan samurajskom kodeksu časti. U početku knjige dečaku se čini da Rjuđi poseduje takve osobine - stoicizam, snagu, duh samurajske tradicije. Sve vreme je opsednut muškošću, i shvatanjem da Japan može ponovo da postane velika i snažna sila samo ako se «vrati sebi» i nasilno odbaci strane uticaje. A onda dolazi vreme kada on i ostali dečaci iz bande misle da je kriv, jer ubija njihove snove i verovanja. Oni ne mogu i neće da shvate šta čoveka, muževnog kako to najčešće jesu mornari, nagoni da napusti ono što strasno voli da bi nastavio život po željama i snovima jedne obične žene.  

            Jukio Mišima, pišući o grupi nadobudnih dečaka, istražuje nešto što prevazilazi dečački bunt. Neko ko izneveravava more u Japanu čini prestup koji se može uporediti sa prestupom nekoga na Zapadu koji izneverava Boga (Japanci, budući da su šintoisti i budisti, ne veruju u Boga na način kako se to veruje u biblijskim religijama). A ova knjiga je vezana za more, more koje je za Japan sve, i kao takvo duboko je poštovano u umetnosti i mitovima, u kojima pravi odnos mora i kopna omogućava Japancima da održe životnu ravnotežu. A kada se čovek koji živi na moru, i živi od mora, reši da napusti more i pređe na kopno, to je već izdaja, utoliko pre što će se on pridružiti onima koji svoj život grade na modernizaciji/vesternizaciji zemlje. Naime, narod pravi heroja, ali kada se heroj pokaže beznadežnim, snovi se ruše i mora se reagovati protiv toga. To dečaci rade, stavljajući kraj Rjuđijevoj dilemi.   

            Pritom se mora imati u vidu da ova vrlo maštovita knjiga, kao, uostalom, i mnoge druge Mišimine knjige, prikazuje situaciju u periodu posle Drugog svetskog rata, u atmosferi nacionalnog poraza zemlje, kada zemlja pokušava da se povrati i ponovo krene napred. Neminovno se veza troje protagonista (Rjuđi-Fusako-Noboru) upoređuje sa situacijom u kojoj se tada nalazio Japan. Zaljubljivanje Rjuđija u Fusako se može shvatiti i kao spajanje slavne sudbine Japana sa podmuklom vesternizacijom. Pored toga, Fusako je i simbol militarističke zabrane koju SAD nameću Japanu, gubitniku u ratu. Zar da tradicionalni japanski vojnik-mornar potpadne pod uticaj materijalističke poslovne žene? Stoga u njihovoj vezi jedno od njih dvoje neminovno mora da postane - žrtva.

            Na maloj skali, porodica Kuroda (majka i sin) simbolizuje posleratni Japan. Noboruov otac je umro, njegova majka vodi posao. Mada ona uspešno radi svoj posao, potreban je čovek koji će voditi kuću. Ko će biti novi čovek u kući se može posmatrati kao pitanje kako i ko će voditi  Japan. Nije, dakle, ovo priča samo o Noboruovoj oholosti i njegovom dubokom razočaranju kada shvata da će mornar, koji napušta more, preuzeti ulogu domaćina u kući. Mišima kroz dečaka pokazuje svoje razočarenje što novo rukovodstvo zemlje nije kvalifikovano da «na pravi način» vodi Japan u posleratnom periodu. Može se pretpostaviti da je krajnja akcija Noborua i njegove bande ono što bi Mišima voleo da uradi on lično na državnom nivou - da je zato imao mogućnosti. A kada je shvatio da nema mogućnosti, on je, kao što se zna, nasilno okončao svoj život.

            Knjiga je formalno podeljena na dva dela, "leto" i "zimu", kako bi se prikazalo da je dovoljno vremena proteklo za sazrevanje dečakovih osećanja - od prve (letnje) naklonjenosti Rjuđiju, do (zimske) odluke da ga treba fizički likvidirati.

            Knjiga se završava Rjuđijevim ispijanjem zatrovanog čaja, koji mu nude dečaci iz bande kojoj pripada Noboru. «Hoćete li čaj»? upita jasni, zvonki glas vođe iza njegovih leđa. «Hoću», odgovori Rjuđi ne okrećući se, udubljen i dalje u svoje misli. Video je pred sobom ostrva na kojima je nekad bio; francusku koloniju Makateu u južnom Pacifiku, Novu Kaledoniju, Malaski arhipelag, Zapadnoindijska ostrva. Kiptanje gorčine i žarke čežnje, dreka papagaja i kondora. A na sve strane palme! Carske palme, lepezaste palme. Iz glatkog mora izranjala je smrt, širila se kao džinovski oblak i primicala. Rjuđi je, opijen, sanjao o smrti koju je neopozivo propustio, o uzvišenoj, junačkoj smrti pred očima svih ljudi. Ako je svetu bila dosuđena tako slavna smrt, zašto da onda i svet ne propadne u trenutku njegove smrti? Plime na sprudovima, mlake kao krv. Tropsko sunce koje se rasipalo nebom kao zvuk trube Strašnog suda. More u svim nijansama boja. Morski psi... Rjuđi je bio blizu kajanja. «Evo, izvolite čaj». Noboru mu iza leđa pružaše plastičnu čašu mrke boje. Rjuđi je prihvati, odsutan duhom. Primetio je da Noboruova ruka pomalo podrhtava, verovatno od hladnoće. Još uvek je utonuo u snove, ispio je čašu naiskap. Mlaki čaj bio je veoma gorak. Kao što je svakom poznato, slava ima ukus gorčine.

            Knjiga je pisana koncizno, jasnim jezikom. Dobro je komponovana u tehničkom pogledu, svaka akcija, svako mesto, sve je detaljno opisano, sa metaforama, a opet bez zamaranja čitaoca. Naravno, kao što sam već ranije napomenuo, i pored toga što u knjizi ima i određene poetike i varvarske liričnosti, u njoj ima i dosta morbidnog humora i životinjske grubosti, od kojih se prosečni zapadni čitalac - ponekad naježi. 

            Knjiga majstorski obrađuje teme vaspitanja, herojstva, fašizma, izdaje, enigme seksualnosti, zahteva društva i slično. Time su u njoj prikazane skoro sve Mišimine opsesije  - njegova idealizacija mladosti, odnosno mladića koji oseća tvrdoglavu odbojnost prema starijima, propadanje muških (samurajskih) vrednosti u Japanu, budistička praznina u objektivnom svetu, slava, voajerska osećanja dečaka prema majci i njenom ljubavniku, kao i njegove sadomazohističke sklonosti.

            Neki kritičari u liku Noborua vide umnogome samoga Mišimu. To je tačno u meri u kojoj su tačne reči Oldosa Hakslija, kada u «Kontrapunktu» cinično govori o pesniku Šeliju (Percy B. Shelley), da uostalom, «niko stvarno ne može pisati ni o čemu sem o samom sebi; ako ste puž golać, morate i pisati o puževima golaćima, čak i kad se pretpostavlja da je vaš predmet nešto drugo». A Mišima, daleko od toga da je puž golać, piše muški o muškosti, pateći duboko u slučajevima njenog izneveravanja.

            Ima verovanja da je Mišima prikazao more u ovoj noveli na način dosta sličan onome koji je koristio Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway) u svojim delima (naročito u «Starcu i moru»); s druge strane njegovi Rjuđi i Noboru su donekle slični nekim ličnostima Alberta Kamija (Albert Camus). Ja se pridružujem onima kojima se čini da je Mišima, svesno ili nesvesno, svoje junake donekle modelirao napajajući se i tragikom F. M. Dostojevskog iz «Zločina i kazne».

            Američki režiser Luis Džon Karlino (Lewis John Carlino) je 1976. godine napravio film po ovoj Mišiminoj noveli, u kome su igrali Sara Majls (Sarah Miles) i Kris Kristoferson (Chris Christopherson). Iako je film zadržao naslov  "The Sailor Who Fell From Grace With the Sea", imena ličnosti su amerikanizovana (Fusako je An Ozborn, Rjuđi je Džim Kameron  a Noboru se zove Džo Nejten Ozborn). Valjda je to učinjeno zato da se siroti Amerikanci ne bi mučili sa originalnim (a njima nakaradnim) japanskim imenima.  

            Mišima je knjizi dao naslov «Gogo no Eiko», što bukvalno znači «Popodne slave», dok je u prevodima na zapadne jezike uglavnom preferiran naslov «Mornar koji je izneverio more»  

                Izdanje na srpskom jeziku, na zadnjoj korici, pored kratkih podataka o autoru, ukazuje: «MORNAR KOJI JE IZNEVERIO MORE je još jedna majstorska Mišimina avantura. Priča o čoveku i moru, ispričana je u isti mah neobuzdano i dirljivo, divlje i nežno, sa dubokom Mišiminom senzibilnošću, noseći duh prefinjenosti ovog izuzetnog japanskog  pisca. To je hemingvejevska saga o moru - paraboli beskraja ljudske duše».

            Nota bene: Kao što sam naveo na samom početku, Mišima (koji je bio izuzetno plodan pisac) nije naknadno ispravljao svoje rukopise. U tom pogledu, njegova supruga Joko je mnogo bolje prošla od Sofije Andrejevne Tolstoj, koja je, kako predanje priča, sedam puta morala da prepisuje četvorotomni  «Rat i mir» Lava Tolstoja, genijalnog pisca a - rdjavog muža...