PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (II)

Dubrovnik

Utorak, 28.08.

Ujutru je bio stvarno divan prizor. Šuma je bila daleko od zastrašujuće, potok je žuborio kao u svim školskim pesmama, a sunce je učinilo da opet bude prijatno toplo i veselo.

Tužno je bilo kako izgleda zapušteni kamp na tako divnom i prometnom mestu. I što je voda iz tankera za mobilno tuširanje natopila sve moguće u džipu! Morali smo sve da iznesemo i pustimo da se suši. Eto prilike da prvi put upotrebimo pribor za kuvanje. Tu nam je prišao tzv. gospodin Miša. On je zaposlen u održavanju kampa (?!zar to postoji?) kao i u obnovi istog. Ispričao nam je da je Kočin grob u blizini (Sava Kovačević) i insistirao da nas vodi da ga vidimo. Hvalio se brojnim posetiocima kampa, hvalio je našu opremu i konačno molio da mu se da gorionik za plinske boce, što je bilo suludo jer smo imali samo jednu i to je jedina stvar koja nam služi za kuvanje. Onda nam je pričao da imaju najveći bazen na Balkanu. Zatim nam je poželeo puno dece, izljubio nas i otišao. Opet je nastupila divna tišina!

Kako biti u ovom kraju a ne svratiti na Tjentište? 3301 žrtva. U čudu smo se pitali kako su dovukli toliku betončinu na tu visinu? Verovatno su nalivali i pravili na licu mesta (proveriti na netu). Šteta. Zapušten hotel, kamp, muzej, a divan kraj za kratak odmor ili pešačenje (postoji i staza zdravlja).

Posle šumovite vožnje polako se počeo nazirati kamenjar. I dodir rata sa pokojom granatiranom kućom. Videli smo divna jezera na putu do Gacka. Izmedju Gacka i Trebinja imali smo čudnu situaciju. Prvo smo videli krdo od sedam, osam krava, a onda smo sreli bika koji ide sam putem. pa moj dragi stao i slikao ga, a bik je brzano krenuo ka njemu. Smešno je bilo i pomalo neverovatno gledati bika u punoj snazi kako ti se sve brže približava. Ne mogu preskočiti da sam ipak uživala čuvši opet zvuk motora.

Ah Trebinje! Bio mi je prvi put da sam ga posetila! Uvek sam ga zamišljala belog. Dobra je čuvena opaska iz filma „oj Trebinje, Trebinje, kad me vidiš ---- --„.

Bili smo gladni kao vukovi. Ideja je bila da ručamo u Trebinju. Al za neverovati našli smo sijaset kafića i nijedan restoran sa hranom. Baš neobično! Skoro da ne verujem! Al tako je. Zato smo posetili obližnje prodavnice i zadovoljno ručali na haubi zelenog zmaja na parkingu dok su nam društvo pravili penzioneri na klupama izašli da vare njihov ručak.

Još samo koji kilometar delio nas je od prve zaustavne tačke!

Požari su ove godine bili problem i u ovim krajevima i vrcala su zgarišta žbunja i trave kraj puta.

Očekivala sam strožiji stav prema mojoj malenkosti na hrvatskoj granici i u glavi vrtela filmove šta bi mogli da me pitaju. Međutim, samo nam je mahnula da prođemo i klimanje u znak dobrodošlice žena carinik koja je pričala na mobitelu (kako bi oni rekli). Tome je verovatno doprinela engleska tablica zelenog zmaja.

Dočekuje nas tabla DOBRODOŠLI U DUBROVNIK. Kakva radost! Kakav pogled! Kakav miris!

Miriše na detinjstvo....