pred susret generacije

Danas sam srela skolsku drugaricu. Sedele smo 12 godina u istoj klupi, dosaptavale se, smejale samo nama znanim temama, pricale o prvim simpatijama...

Gledamo se danas nemo. Proslo je 35 godina od poslednjeg casa u tada popularnoj skoli Gimnaziji "Uros Predic", a za nas je vreme stalo.

Nismo se nista promenile, mozda po koja bora ili kilogram vise, ali drugarstvo i prijateljstvo isto.

Hvatamo se pod ruku i cuteci prolazimo ulicama naseg grada.Reci nam nisu potrebne.

Tu na cosku Korzoa je stajao Peca i njegovo drustvo, malo dalje Bora i njegovi...

Sokace, ulica pored Slobode i korzoa  bili su puni mladih, bezbriznih ljudi.

Danas smo tu samo nas dve. Ali u nasim srcima su zarobljeni i svi ostali.

Cela nasa generacija seta u poznatom krugu do pola deset, a onda svi uzurbano krecemo kuci. Treba da stignemo na vreme da bismo i sutra, odmah posle casova, izasli na korzo.

Sonja prekida tisinu. "Da li se secas koliko smo morali da ucimo da bismo samo na kratko bili na korzou" pita. "Da" , kazem tiho, kao da i sada osecam strah od profesora i pomalo roditelja.

A, onda iznenada , vracamo se u stvarnost. Nase unuke su vec velike, mladi setaju gradom nezainteresovano. ili polulezeci u stolicama kafica ispijaju, daj boze kafu.

Rec simpatija za njih je nepoznata, tajni pogledi smesni, u skolu jos i idu, a fakultet studiraju dopisno po 10 godina i vise. Da, zaboravila sam, treba zivot iskulirati i biti opusten.

Vreme je da se Sonja i ja rastanemo. Videcemo se na proslavi mature. Smerni i skromni bez obzira sta je ko postigao u zivotu.

Odjednom mi kroz glavu prolazi misao, eh, bas smo ostarile. A, ne zivot treba iskulirati pa makar i u pedeset i nekoj.