away

Nisam verovala: da ne treba dirati tuge koje žele da tuguju.

Pa je moja postala veća. I ućutala.

__________________________________

Dijalog

• Ne bih ja bez nas.
• A da probamo:

• Kako?
• Sutra je 17. mesec ovoga što volimo. Namestimo krevet, pootvaramo krila, pa u nabrajanje svega što smo...... izjurimo ptice iz kaveza, istuširamo ključaonice, izbrojimo ćase za slatko (jednom... za goste)...... i razmaknemo da prođe: sve što smo udarili, pa što smo iskrivili, pa izgubili.... zametnuli:
• Sećaš li se? Korica za presovane tišine?
• Ne. Ti si pakovao.... i sad sе plašim da mi nećeš dati....
• A ja da: ako ćutiš dovoljno dugo i zamisliš dovoljno tvoje: nećeš tamo videti mene.
• Moguće. Ali nije važno. Nije. Opet će te biti dovoljno: za tebe. Ovde. I gde god krenem da budem. Hoćeš da ti ispričam zašto moramo da odustanemo? Hoćeš. Dobro. Prvo: ne umemo da varamo. To je problem. I ovog dijaloga. I ovog plana. Zažmuriš i pustiš da ulaze reči koje govore o lepotama koje ne prepoznajemo. Ili ne možemo imati. Pa to pakuješ u pesme sa ukusom suvog grožđa i kapljica soka od nade sa ruba plave lampe. Jednom sam te samo videla da si je protrljao. I nije izašlo ono čemu se trenutak nadao. trenutaktrenutak. Ne samo taj.
• Nisi dobro videla: izašlo je: na osmeh: ti znaš kakav je: ti si ga prva čula.
• Zar?! A obećao si mi....... Na njega smo okačili revers 277. Sećaš se! Poseban broj, preko reda. Ih........ Obećao si! Da Njega nećeš vaditi. Nasmejavati nikome!.................

tvoj osmeh

Sećam se Minje: kako je čekala: da dođeš na branje trešanja. Par sati pred odlazak na rivijeru..... Svi lepi. Ti lepši.... Mada mislim da ga je najviše volela Mala iz kafea sa pomoranџama na ceđenje. Da me skloni-pogledom! A ja se pravim......

Otkud znam za trešnje? i za pesmu o nestajanju? i za suze iza žaluzina? i za prvi ulazak? i za poker u ključ? i za ključ od radosti?

Otkud znam sve za tebe pre mene: bolje i od tebe? Ispričao si mi......

• Drugo: ne umemo da otvorimo. Ja tebi: da otkriješ gde ti je pesma. Ti meni: da odem.
• Nemoj ići.
• Moram. Ne mogu da živim bez Radosti.
• Radovaćemo se!
• Ne umemo više. Radovali smo se dok smo čekali. Pomisao da je tu nas plaši. Pomisao da je različito nas buni.
• Nije tačno! Evo ja se radujem: vidi!
• Vidim.
• Stvarno ćeš otići?
• Stvarno. Ali se nemoj čuditi ako ne budeš tužan. Ispričao si mi

(Još nešto: Kažu da treba da popravi isti koji nije umeo. Da treba da se vrati i popravi sve kako je u međuvremenu naučio. I da to nikada ne bude. Tako.)

• I to!?
• I to. Misliš da bih umela sama.

-------

da, gospođo Žarković. Ostavite. Razmislićemo. I nastavite. Očekujemo.....

-------

Najlepše čega se sećam? 

Boja prolećnog jutra na prozorima i:

Prva četiri koraka koje sam napravila do staze mojih reči.