СРБИЈО ПАМТИ - 24.03.1999.-24.03.2009.

dzudi RSS / 23.03.2009. u 21:09

Сутра, тачно десет година након бомбардовања Србије, од стране НАТО снага, у подне, Србија ће стати. Бићемо у прилици да чујемо звуке сирена. Одаћемо минутом ћутања пошту свима који су изгубили животе у бомбардовању које је трајало пуних 78 дана.

У мислима се враћам у прошлост. Тог уторка, 24.03.1999.године на послу смо цео дан слушали вести и разговарали о могућем бомбардовању.

" Кренуће из Авијана ", као да и сада чујем глас мог колеге.

" Нећу да правим панику, али идем поподне у самопослугу, да докупим залихе " причала је моја колегиница.

Ја сам уплашена ћутала и гледала кроз прозор. Нико од нас тог дана није могао да ради. Мисли су нам биле окренуте ка страшној стварности, и неизвесности која нас је чекала.

Поподне сам отишла у продавницу. Била је полупразна. Купила сам мало конзерви - паштете, сардине, киселу воду.

У осам увече одјекнули су звуци сирена. Нестало је струје. Мама и ја смо побегли у оближњи ресторан који се налазио у подрумским просторијама једног предузећа. 

Била сам у шоку. Нисам могла да се опустим, осећала сам се беспомоћно и јако, јако рањиво.

Те ноћи, када сам се вратила кући пре спавања сам попила бенседин кога никада пре нисам пила.

Случајно се нашао у кући, више ни сама не знам како.

Наредних дана, сви смо на послу потписали решења - неку врсту " ратне обавезе ". Распоредили смо се да свако од нас ради сваког другог дана.

Те године сам заувек запамтила глас Аврама Израела, начелника градске Службе за обавештавање, глас који сам слушала током свих 78 дана бомбардовања преко радија " Студио Б".

Сећам се да је свих 78 дана често нестајала струја, нестајала је и вода.

Памтим када су бомбардовали и срушили Авалски Торањ, један од симбола Београда.

Не могу да заборавим малену Милицу Ракић из Батајнице, која је живот изгубила на ноши, у свом купатилу.

Вардарска улица - бомбардована једне ноћи.

Не заборављам ни моју стрину, која је као срчани болесник умрла од страха пар дана после почетка бомбардовања.

Грделичка клисура, мостови у Новом Саду, Варварин...страдали су животи младих...оних који су били пуни оптимизма и жеље за животом.

Не могу и нећу да заборавим ноћ у којој је бомбардован Генералштаб у Немањиној, када су тешко рањени тадашњи градски секретари  за привреду и инспекцијске послове - Старчевић и Булатовић, а лакше рањен тадашњи директор " Паркинг сервиса " Дејан Радуновић.

Васкрс те године био је један од најтужнијих Васкрса у мом животу.

Плашила сам се звукова сирена " миреле " и " смиреле ".

Чинило ми се да је цео мој свет срушен, и да никада неће бити краја бомбардовању.

Бринула сам о сестри која је у то време била трудна, а живела је недалеко од маме и мене, на трећем спрату једне зграде. Често су она и зет долазили код нас. Тада сам живела у кући.

У кући су са нама живели и бака и деда, стари, и са слабијим слухом. Они нису обраћали пажњу на сирене, на бомбе које су падале. Као да им је било свеједно. Млађег сина, мог оца, изгубили су неколико година раније и није им било важно да ли ће преживети и " овај рат ". Бринули су једино за млађу, трудну унуку.

У тим временима зла, туге и беспомоћности звао ме је друг из Париза да пита да ли треба да нам шаље новац, колико и да ли смо сви живи и здрави.

Мојим рођацима у иностранству који су звали и по два пута недељно било је чудно како то мама, у сред бомбардовања прави гибаницу и зашто нисмо негде у неком подруму. Они су слали новчану помоћ преко разноразних канала.

Цигарете смо набављали преко црне берзе која је тада цветала.

Не пишем о политици у овом посту.

Мучно ми је да спомињем политику. Сметали су ми они митинзи на мостовима. Никада нисам била тамо.

Запањена сам и што се певало по Тргу, док су невини људи губили животе.

Много је цивила страдало. Међу њима - много деце. 

Зар се пева док људи умиру?

Овај пост је хаотичан, као и моје мисли тада и вечерас - десет година касније.

Не заборављам. Не праштам за страдање деце, грешим - хришћански је праштати...Жао ми је..не могу.



Komentari (3)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

margos margos 22:12 23.03.2009

.......

Nije se pevalo dok ljudi umiru iz nepoštovanja.... Pevali su takođe umirući, iz inata, jer smo svi bili moguće i ''legitimne mete''...
constrictoria92 constrictoria92 11:38 24.03.2009

...

Samo preporuka...
sladjamk sladjamk 00:16 25.03.2009

I mi smo pravili zalihe

Nije se pevalo dok ljudi umiru iz nepoštovanja.... Pevali su takođe umirući, iz inata, jer smo svi bili moguće i ''legitimne mete''...


Tako ste mogli samo vi da se ponasate i noko drugi ! A to sto ste na pogrebe pevali to je bilo bolnije nego da ste plakali.

Uz veliko postovanje za sve saosecanje .

Mogli su da poruse sve ali nisu mogli narod a ni njeihove duse!

Preporuka

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana