Država zakida prosvetnim radnicima

Notorna je činjenica da živimo u državi koja je daleko od pravne za kakvu se izdaje i u kojoj su i neka rešenja u normativima daleko od osnovnih programskih načela i principa proklamovanih ustavom i sistemskim zakonima i pogotovu programima različitih, nominalno demokratski orjentisanih, političkih stranaka, a kamo li praksa.

Valjda je jedno od bitnih obeležja jedne sveobuhvatne društvene krize i to što se gubi pojam o onome što je normalno, odnosno gubi se pojam o onome "šta treba"(raditi), već je bitno ono "šta se može", tako da u situaciji kad svako radi samo ono što može, i najgora varvarija prolazi bez odgovarajuće pažnje javnosti (i recimo negodovanja) zbog toga što više ništa ne izaziva čuđenje.

Mislim da je ovo društvo došlo do stadijuma kada granice nečijeg delovanja, u najvećoj meri, nisu određene normama (pravnim, moralnim, običajnim itd) već samo objektivnom mogućnošću delovanja. Na žalost, ovo važi i za one koji stvaraju pravo i neposredno ga primenjuju, odnosno vrše nadzor nad njegovom primenom.

Smatrajući da se ne treba sa tim pomiriti, jer je ova pojava neposredno vezana za pitanje zaštite ljudskog dostojanstva svakoga od nas, skrećem pažnju na stvarno neshvatljiv odnos države prema zaposlenima u prosveti.

Problem u pitanju je činjenica da država svim radnicima u prosveti uzima iz bruto plate fiksni iznos od nešto preko hiljadu dinara, bez ikakvog pravnog osnova.

Prosvetni radnici primaju platu iz budžeta Republike Srbije, a obračun se vrši preko Ministarstva finansija- Uprave za trezor.

Bruto plata je, inače, ono što je radnik zaradio (odnosno to je njegova svojina). Ona se sastoji iz neto plate (ono što radniku stigne na tekući račun) i poreza (na zaradu) i doprinosa koji se isplaćuju iz bruto plate. Znači ovde postoji situacija da je poslodavac dužan da iz bruto plate (koja je svojina radnika) isplati  porez i doprinos, a pravni osnov za tu isplatu su zakon koji reguliše porez na zarade i zakon koji reguliše doprinose na obavezno socijalno osiguranje.

Kako je u jednom trenutku došlo do smanjenja poreza na zarade (oslobođenje od poreza iznosa od oko 5000 dinara) ono što je bilo jedino logično i zakonito je da se poveća neto plata (jer neto plata sa porezima i doprinosima čini celinu- bruto platu, tako da smanjenje jednog elementa uslovljava povećanje drugog) . To se međutim nije desilo već je država zadržala iznos smanjenja poreza i to se na obračunskom listu prikazuje pod nazivom "korekcija obračuna". Problem je u tome što za razliku od poreza i doprinosa, čija je naplata regulisana zakonom- što predstavlja pravni osnov naplate, naplata pomenute "korekcije" nije regulisana uopšte, odnosno naplata se vrši bez ikakvog pravnog osnova.

Što je najsmešnije samo Ministarstvo finansija je objavilo mišljenje da taj iznos oslobođenja od poreza treba da bude svojina radnika.

Ne radi se ovde o tome da sam, kao i svi zaposleni u prosveti oštećen za 1000 dinara mesečno, jer još uvek mogu da podnesem tužbu sudu i tražim isplatu, već o tome da me država tretira kao imbecila i što je još gore i hiljade i hiljade drugih radnika u prosveti a da niko nije podigao glas.

Druga neverovatna pojava je to da pomoćni radnici u prosveti primaju platu nižu od propisane minimalne zarade. Minimalna zarada je kao što joj naziv i kaže- minimalna, tj. ne sme se isplaćivati manje, uz mogućnost snošenja sankcija. Ona je propisana, odnosno utvrđena od strane Socijalno ekonomskog saveta R. Srbije i mislim da u periodu od sledećih šest meseci iznosi između 13900 i 15500 dinara, dok je osnovna plata pomoćnih radnika blizu 14000 dinara.

Tu nije ostavljena mogućnost poslodavcu, pa ni državi da je ne primeni. Zamislite slučaj da inspektor rada podnese prijavu protiv vlasnika kioska zbog toga što ne isplaćuje minimalnu zaradu u skladu sa zakonom, a sama država iz budžeta isplaćuje manje.Ovaj čin istovremeno obesmišljava propisivanje minimalne zarade, koja predstavlja poslednju liniju odbrane zaposlenih od potpunog siromaštva,  kao i rad Socijalno ekonomskog saveta koji je tripartitno telo, odnosno sastavljeno od predstavnika države, poslodavac i radnika.

Postoje i druge nepravilnosti o kojima drugi put, a koje se takođe tiču isplate zarada, naknada i slično.

Ovakvo ponašanje države, u svakom slučaju, podseća na ponašanje šibicara- ti samo skreni pogled  a pare odoše.