Pionirsko obecanje "73"

"postovati  roditelje  i  starije  .."

Posvecujem  ovaj  blogic   svima   kojima  predposlednja   cifra  u  godini  rodjenja  pocinje  na  6  ili  7  ,

a  i  svima  ostalima  ...

O  kako je  nisam  volela  onu  plavu  "titovku"  nekako  uvek  mi  je  spadala  sa  glave  , a  tek  teget  plisirana  suknjica  ,  o  nee,  pa  bela  kosuljica  i  kao  zavrsnica  modni  detalj "pionirska  marama" Ha,  pionirsku  maramu  nismo  smeli  "tek  tako"  zavezati  i  uputiti  se  u  skolu  ,  ne ,  vec  je  postojalo   i  pravilo  ,  onaj  cvor  ,  pa  je  to  bio  citav  proces  vezivanja ,  pa  sve  je  to  moralo  da  bude  utegnuto ,zategnuto  i  cakum  - pakum  ..Prodavale  su  se  i  znacke  u  skoli koje  je  mogao  kako  ko  je  hteo  da  zakaci  bilo  na  maramu  bilo  na  "titovku"  Ja sam  redovno  uzimala  od  mame  i  tate  novac  za  tu  znacku  ,  ali   sam  ga  trosila  uglavnom u  trafici  preko  puta  na  bazoke  , ovokat  ili  cedeviticu ..Oh ,  tuzna  bih  sa  svake  priredbe  dolazila  kuci  i  zalila  se  mami  kako   je  i  ovog  puta  ,  znacka  negde  ispala  na  ulicu  dok  smo  u  redovima , dvoje  po  dvoje  ,stajali  na  trotoarima  , malog  Sumadijskog  grada  i   iscekivali  nju  -  stafetu...Nekako  sam  od  malena  bila  "grlata"  tako  da  su  se  oko  mene  otimale  sekcije   "recitatorska"  i  sekcija  "lepog  govora"  .I  danas  mi  nekako  ,  toplo  bude  kada  se  setim  sebe  na   drvenoj  dugackoj  bini  i  mikrofona  koji  ide  iz  ruke   u  ruku  ,  i  nas  onako  pionirski  "opremljenih"  gde  svako  izgovara   po  neki  stih  ili  strofu  ,  iz  pesmica  prethodno  dobro  uvezbanih  i  sto  puta  ponovljenih  na  pomenutim  poslecasovnim  sekcijama .Licno  nisam  volela  to  sto  su  me  odredjivali  da  tamo  na  bini  ili  recitujem  ili glumim  u  skecevima  ,  jer  sam  na  drugoj  strani  propustala  stajanje  na  trotoaru  i  dvoristu  skole  ,  dva  po  dva  i  drzanje  za  ruku  obicno  decak  devojcica  je  bivalo , sa  mojim " favoritom za  smeh   i simpatijadrugom"  Milovanom  ..

Hm ,  kasnije  su  nas  znali  ukljucivati  u  razne  akcije  raznih  tipova  ,  obicno  posle  stafete  odlazili smo  van  grada  na  "spomen-obelezje " u  jednom  ooogromnom  parku  da  skupljamo  otpatke i papirice ili  bi  nas  skola  znala  castiti  posetom nekog  od  bioskopa  i  grupnim  gledanjem  filmova  poput  "Igmanski  mars,Bitka  na  Neretvi,Kozara  .." a  jednom  smo  onako  svi  djuture  odgledali  i  film "Gandi" Kasnije  u  skoli  smo  imali  analizu  istoga filma  na  casu  srpsko-hrvatskog  jezika ,  gde  smo  ujedno  bili  i  iskritikovani  kao  najnevaspitaniji  razred  koji  se  tokom  istoga  samo  gurkao  i  smeskao  ,neki  su  igrali  i  "zuce"  u  mraku  , a  ja  opet  nekako  do  Milovana  se  "nasalih"  i  ugrabih  mesto..Oh  Gandi  ,  ne  mogu  ga  nikada  zaboraviti  , iako  slozicete  se  nije  bas  primeren  bio  deci  cetvrtog  razreda  ..Cak  je  Misko  neki   na  pitanje  uciteljice  , sta  mu  je  najinteresantnije  u  celom  filmu  ,  odgovorio  ,  ono  kad  pucaju  Gandiju  u  celo   pa  on  trese  glavom  i  pada  ,  pa  je  to  Misko  godinama  inerpretirao  (cuvenu  scenu  iz  filma)  a  mi  smo  se  uvek  k´o  malo  " sublesasti" smejali ...Skola  bi  nas  cascavala  posetama  Gradskog  muzeja  u  kojemu  i  danas   kad  prekoracite  preko  praga  prvo  sto  ugledate delo  nekoga  umetnika  "ulje  na  platnu"  a  tema  ,  covek  Srbin  iz  doba  vladavine  Turaka  nabijen  na  kolac ...

Basket  je  nekako  bio  "in" i sve  smo  odreda  bile  zaljubljene  u  Drazena  , ma  sve  ,  poluduboke  starke  sa  onom  crvenom  zvezdicom "converse  all  star"   nekako  odmah  mi  se  javljaju  pri   secanju  na  Petrovica  ,  pa  smo  se  onda  delili  u  tabore  zabljubljenih  u  Kukoca  ili  Djordjevica  ,pa  u  tabore  obozavateljki  Bajage  i  protivnica  Bajage  ..A  ekskurzije  i  izleti  su  bili  posebni  dozivljaji  za  nas  rodjene  73 . gospodnje  ,nekako  izleti  su  uglavnom  bile  posete  Kragujevcu  i  muzeju u  Sumaricama  u  kojem  su  nekada  bile  postavljene  puske  sa  bajonetima  u  prvoj  prostoriji  muzeja  tako  da  se  imao  dozivljaj  da  svi  ti  bajoneti   su  bas  u  vas  upereni  i  da  ste  vi  bas  oni  djaci  ,a  vas  staresina  razredni  je  onaj  ucitelj  koji  izgovara  legendarno"ja  i  sada  drzim  cas" ,a  posle  razgledanja  Sumarica bi nas  skola  opet  castila  ruckom  u  kantini  ne  secam  se  vise  da  li  neke  fabrike  ili  skole  , uglavnom   "pasuljem  sa  kobasicom"  ciji  ukus  danas  danji  posle  toliko  isprobanih  delikatesa  i  sopstvene  umetnosti  kuvanja  ne  mogu  da zaboravim  ..Pa "Cele-kula" je  ostavljala  poseban  utisak  na  petake  i  srpske  glave  uzidane  u  beton  , pa Tjentiste ,Divcibare ,Zlatibor ,Kopaonik ...Kasnije  su  nas  vodili  na  Ohridsko  jezero  ,Novi  Sad  i  naravno  nezaboravno  Sarajevo  ..Spavali  smo  na  Jahorini ,Bjelasnici  i  Igmanu  , onom  istom  iz  filma  ,  a  dok  smo  spavali   nismo  ni  sanjali  da  ce  onaj  "Igmanski  mars"  iz  bioskopa  neko  od   nas  i  nasih  decaka  doziveti  vrlo  uskoro  "live"

U  Sarajevu  je  tada  ,  bar  nama  od  svih  znamenitosti  bilo  najvaznije  posetiti  nekog  cevabdziju  "Ferhatovica" ,kupiti  nesto  od  kaseta  jer  je  kod  njih  to  sve  stizalo  mnogo  pre  nego  u  Sumadiju  ,obici  tezge  sa  "trange-frange"  koje  su  nudile  veliki  izbor  pertli  u  fluorescentnim  bojama i  necete  verovati  jurisali  smo   u  neku  robnu  kucu  da  kupujemo  bele  carape  sportske  koje  su  za  basket  pasale  sa  onim  poludubokim  patikama  ,a  u  nasim  krajevima  ih  nije  bilo  ili  su  bile  u  deficitu.Tek  na  drugom  mestu  je  bila  Ilidza  , Gavrila Principa  mostic  , Begova  dzamija  ,Zemaljski  muzej  ..

Mene  i  moju  generaciju  nije  zakacilo "usmereno  obrazovanje"  ,ali  nas  je  zakacilo  nesto  drugo  ..1991. krajem  maja  , radosni  ,razdragani  neposredno  pred     letnji  raspust  spremamo  se  na  sedmodnevnu  ekskurziju  u  Dubrovnik  .Vec  smo  bili  "veliki "  onaj  moj  drugar  Milovan  je  upisao  istu srednju  skolu  tako  da  sam  ja  delila  sediste  naravno  sa  kim  drugo  ,  nego  sa  njim..  Posle  duge ,  duge  voznje  ulazimo  u  Dubrovnik  , i jedva  cekamo  da  ugledamo  nas  hotel  i  da  speremo  sa  sebe  lepljivu  prasinu  i  miris  tada  neklimatiziranog  autobusa  ,radujemo  se  i  mastamo  o  koka -koli  sa  puuno  leda  i  cigari  zapaljenoj  na  miru   u  nekom  lepom  kaficu  ..Odjednom  se  oglasava  sofer  autobusa  koji  nam  objasnjava  da je  upravo  odbio  stajanje  u  Dubrovniku  i  da  se  marsuta  menja  i  da necemo  nigde  izaci  sve  dok  ne  udjemo  u  Crnu  Goru  .Poceli  smo  da  urlamo  i  da  se  bunimo  ,  objasnjeno  nam  je  da  je  "sve  usput"  skola  sredila  i  da  cemo  nasu  ekskurziju  provesti  u  Budvi  u  hotelu  "Slovenska  plaza "  koji  je isto tako  super  dobar  kako  i  ovaj  u  kome  smo  otkazali  .

Dok  napustamo  Hrvatsku  sofer  nam  pokazuje  kuce  pored  puta  ,  crne  spaljene  , nekako  cudne  za  nase  pojmove  dotadasnje  ,  zapaljene  jednostavno  i  govori  tiho : "vidite  to  su  srpske  kuce,sad cemo  uci  u  Crnu  Goru  i  tamo  cete  videti  slicno  ,samo  tamo  su  te  crne  ,  ocadjene   kuce  hrvatske,znam  ja,  vozim  vam  ja  ovu  liniju  svake  sedmice  "

I  tako  u  Slovenskoj  plazi  te  1991 . godine  na  velikom  ekranu  propratismo  legendarnu  utakmicu  Zvezda-Olimpik  gde  je  Zvezda  osvojila titulu  u  Kupu  evropskih  sampiona , a  sledeci  dan  pola  Cetinja  pohapseno  zbog  posedovanja  oruzja  i  koriscenja  istoga  u  euforicnoj  najezdi  radovanja  ,a Milovan  sa  jos  dvojicom  iskoristio  priliku  i  onim  feribotom  sto  iz  Bara  ide  za  Bari   zapalio  na  utakmicu  da  je  dozivi  "live " 

Milovan  je  ipak  jos  jednom  morao  da  poseti  Hrvatsku  i  oduzi  obavezu  prema  otadzbini  , ali  je se  ubrzo  vratio  kuci  i  upisao  opet  zamislite   kao  i  ja  isti  fakultet  ,i  opet  smo  isli  na iste  zurke  i  opet  putovali  zajedno  na  iste  izlete  ,ponekad  i  sedeli  zajedno i slusali   zajedno    predavanja   u  amfiteatru ,smejali  se  "Gandiju"  iz  osnovne  ,  secali  zvezde  i  olimpika  iz  srednje  i  gradili  neke  nove  dozivljaje  kojih  se  danas   rado   setimo  kada  se  sretnemo  ili  cujemo  ...

A ja , posle  toliko  godina  , posle  toliko  desavanja  i  dogadjaja  u  mome  zivotu  uvek  nekako  pri  pomisli   na  Milovana  prvo  ugledam   tablu i  kredu  iznad  table  Titovu  sliku  ,  decaka  smedje  kose  i  sarenkasto-zelene   boje  ociju  ,plavu  bluzu  sa  amblemom  skole  ,  osmeh   i   dve  rupice  u   obrazima (smejalice) i  osetim   kako  mi  steze  ruku  dok  idemo  u  vrsti  dva  po  dva  ka  bioskopu  ,  i  znam   ,  da  sam  i  ja  njemu  isto  tada   bila ,  jedna "simpatijadrugarica"  a  sve  ostale  su  bile  samo  drugarice  iz  generacije   1973  , tih  osamdesetih  godina  u  tom  "simpaticnom"   sumadijskom  gradicu...

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Milovan  danas  zivi  u  Australiji  sa  porodicom 

njegova  supruga  je  rodjena  tamo  ,  i  ne  zna  nas  jezik 

oni  imaju  troje  dece  i  najstarija   kcerka  se  zove  kao  i  ja  ...